Teškaš u malom pakovanju
Kompaktnost, brza manipulacija, kapacitet metaka, velika brzina narednog hica, čine Marlin 1895G jednim od najboljih karabina za lov krupne divljači u gustišu, koji nas očekuje u Namibiji, za šta smo ga i pripremili
Kupovinom puške polužnog tipa (lever ekšn) Marlin 1895G, ispunio sam davnašnju želju da u lovu isprobam nekih 140 godina star kalibar .45-70 Goverment. Duboka penetracija teškog zrna i njegova skromna putanja poznate su iz literature, ali zbog vrlo malog broja komada oružja, praksa na našem podneblju je više nego skromna. S obzirom da je kalibar .45-70 namenjen za lov krupne divljači u gustišu, odlučio sam se za najkraću verziju koja je i jedan od poslednjih modela – Guide Gun (oružje za vodiče/pratioce). Pomenuto oružje ima cev dugu samo 47 cm, što je 9 cm kraće od osnovnog modela. Početna brzina umanjena za 15 m/s prihvatljiv je gubitak u poređenju sa onim što nosi kratka cev – kompaktnost, brza manipulacija, 230 g lakše oružje, bolji balans… Dužina od 94 cm, kapaciteta 4+1 metak teške kategorije i velika brzina narednog hica – čine Marlin 1895G jednim od najboljih karabina za ovakvu vrstu lova.
Podlegavši predrasudama, pomirio sam se sa mnogo puta objavljivanim ocenama da od ove vrste karabina može da se očekuje izvrstan efekat, ali isključivo na malim daljinama i to zahvaljujući skromnoj preciznosti i izuzetno velikim padovima zrna. Što sam više eksperimentisao sa ovom puškom, postajalo mi je jasnije da je oružje polužnog tipa sve, samo ne neprecizno, a pravilnim izborom optike i municije negativni efekti skromne balistike mogu da se minimalizuju.
KVALITET IZNAD CENE
Kod ovog proizvođača uvek ćete dobiti više nego što ste platili, a velika potražnja koja ne jenjava dovoljno govori o izuzetnom odnosu cene i kvaliteta. Finiš vidljivih površina metalnih i drvenih delova solidnog je kvaliteta, koji srećemo na većini standardnog oružja. Kundak je od američkog oraha, čekirane površine dobijene su rezanjem, ne presovanjem (što je čest slučaj kod jeftinijeg oružja). Očigledna ušteda na radnim satima provedenim u finalnoj doradi, može da se vidi tek prilikom rasklapanja: potkundakom skriveni deo cevi ima vidljive tragove grube obrade, dok je kanal potkundaka kroz koji prolazi tubularni magacin takav da je povlačenje prstom po njemu nemoguće, ukoliko ne želite da „pokupite“ oštra vlakna, koja će vam kao trnje ostati pod kožom. Unutrašnjost sanduka kroz koji klizi zatvarač takođe ima tragove grube obrade, ali to su sve detalji koji ne utiču na funkcionalnost i estetiku, jer su pri normalnoj eksploataciji puške nevidljivi.
Stariji (i duži) modeli imali su bušenje cevi mikro gruv (micro groove), koje je podrazumevalo 12 plitkih žlebova. Kod zrna sa bakarnom košuljicom ovo bušenje funkcionisalo je besprekorno, ali je vođenje mekših, olovnih projektila (u ponudi kod većine proizvođača municije kalibra .444 Marlin i .45-70) bilo lošije, što je rezultiralo i manjom preciznošću. Već na Guide Gunu ta mana je otklonjenja primenom cevi sa standardnim Balardovim bušenjem sa šest žlebova. Testiranjem na strelištu i upotrebom u lovu, našao sam samo dva detalja koja su zahtevala intervenciju – dodatna kočnica i nišani. Mehaničku kočnicu sam nazvao „dodatnom“, budući da nijedna polužna puška nema eksternu kočnicu, već samo prvo koleno na udaraču (koje je sasvim dovoljno, jer se radi o SA oružju). „Marlin“ je otišao korak dalje i preventivnim Amerikancima ponudio model, koji na sve to ima i dodatnu kočnicu udarača. Njena velika mana je što aktivirana kočnica ne blokira udarač u zadnjem položaju, već se prilikom povlačenja oroza udarač otpušta, ali umesto u iglu, udara u kočnicu/blok. Nažalost, zvuk masivnog udarača je vrlo glasan, tako da će ga svaka divljač čuti i pobeći. Ovo sam naučio na teži način, gubljenjem srndaća koga sam tako upozorio na svoje prisustvo. Odmah posle tog događaja otišao sam kod puškara, sa neuobičajenim zahtevom za uklanjanjem ove nepotrebne dvostruke kočnice. Napominjem da je puška ostala bezbedna u nivou lever ekšn modela svih ostalih proizvođača, koji ovakvu kočnicu nikada nisu ni primenjivali.
IZBOR NIŠANA
Limeni zadnji nišan, ne samo da mi nije ulivao poverenje da ću ga zateći na mestu posle provlačenja kroz gustiš, već je i nišanska slika bila nezadovoljavajuća. Konstruktor je očigledno želeo kompromis između niske cene, brzine i preciznosti. Nažalost, nišan je ispunio samo prvi od tri uslova. S obzirom da sam doneo odluku da ugradim i optiku koja će mi doneti preciznost i na većim daljinama, pri izboru mehaničkih nišana usredsredio sam se na grupu nišana koji se smatraju najbržima. Kako već to u Americi biva, mnoštvo malih proizvođača dodatne opreme pažljivo osluškuje potrebe tržišta i brzo reaguju na sve mane, koje se pokažu na najprodavanijim modelima oružja. „AO Sight System“ je samo jedna od tih, koja je za Marlin 1895G i mnoge druge modele ponudila niz rešenja. Odlučio sam se za njihov zadnji diopter koji se pozicionira na sanduk, odmah ispred udarača, čime je nišanska linija produžena 50%. Kako bih ostao veran konceptu „najbrža mehanika“, zamolio sam prijatelja da mi izradi mušicu sa ugrađenim tankim optičkim vlaknom. Sa ovom kombinacijom bio sam više nego zadovoljan, jer sam pušku učinio još efikasnijom i to na polju koje je njena glavna namena.
„Marlinove“ lever ekšn puške poznate su po bočnom izbacivanju čaure (kao i poluautomati), što omogućava nisko pozicioniranje optike i primenu klasičnih montaža. Za razliku od njih, kod starijih „Winchesterovih“ modela čaura se izbacuje vertikalno naviše, što značajno komplikuje montažu optike. Iskoristivši ovu mogućnost, opredelio sam se za montiranje pištoljske optike, čije je rastojanje od oka dovoljno veliko, da mi moćan trzaj neće predstavljati problem. Pored niza delova za Marlin, koje je ponudio „AO Sight System“, odabrao sam i zanimljivu montažu u vidu šine koja je pratila skaut koncept. Šina sa poprečnim žlebovima za Viverove prstenove fiksira se za pušku u tri tačke: pomoću dva zavrtnja na prednjem delu sanduka i lastin rep u kome se prethodno nalazio zadnji mehanički nišan.
S obzirom da pušku nisam namenio za noćni lov čekanjem, kao i da ću optiku uopšte veoma retko koristiti, nije bilo prepreka da odaberem model sa manjim promerom objektiva. Američka optika srednje klase Burris 2-7×32 učinila mi se idealna, a ono što je prevagnulo u njenu korist su doživotna garancija i končanica tipa Ballistic Plex, koja mi je na elegantan način omogućila korekciju putanje spore „četrdesetpetice“, na daljinama i do 250 m. Podeoci na vertikalnom delu končanice omogućavaju bržu korekciju padova zrna. Kako su podeoci fiksni, bilo je vrlo teško napraviti korekciju za sve kalibre i daljine, zato se proizvođač odlučio za srednju vrednost. Uz optiku se isporučuje i putanja većeg broja, najčešćih kalibara i laboracija. U najkraćim crtama, korekcija pokriva daljine do 600 m (kod brzih „magnum“ kalibara), 500 m kod standardnih (.308 W, .270 W i sl.), dok kod pištoljskih korekcija važi na daljinama od 150-250 m. Ipak, ove kalkulacije treba posmatrati samo kao orijentacione, prave daljine moraju da se potvrde na strelištu. Znajući da laka puška i snažan kalibar koji „bljuje“ zrno težine 400-500 grejna podrazumevaju jak trzaj, hteo sam da maksimalno osiguram spoj puška-optika. Iskoristio sam montažu Leupold Quick Release (brzoskidajuću), ali sam umesto standardna dva prstena upotrebio tri, čime sam, praktično, čvrstinu povećao za 50%.
IZNENAĐENJE NA STRELIŠTU
Najprijatnije iznenađenje dočekalo me je na strelištu, jer su rezultati uveliko prevazilazili reputaciju „puške za gustiš“. Kako bih iskoristio i proverio pun potencijal „marlinke“, testirao sam je na 300-metarskom strelištu. Iskoristivši stegu, fiksirao sam pušku tako da mehanikom nišanim u centar 100-metarske mete, a onda sam montirao optiku i navukao končanicu u istu tačku. Oba pogotka našla su se u meti i to na rastojanju od 14 mm! Pomenute pogotke iskoristio sam za fino upucavanje – dovođenje pogodaka u sam centar. U cilju provere, sa naslona sam ispalio još dva metka koja su „poslušno“ završila u samom mušu, formirajući grupu od 25 mm što je težak domaći zadatak i za mnoge snajperske puške. Ohrabren rezultatom, hteo sam da se oprobam i na još većim daljinama, ali i da utvrdim tačne daljine na kojima su ostali podeoci upucani. Na 200 m dobio sam grupu pogodaka sa kojom bih bio presrećan i na dvostruko manjoj daljini: tri pogotka formirala su grupu od 32 mm, što je ućutkalo i najveće skeptike. U skladu sa proračunom, pokazalo se da su drugi i treći podeok upucani na 180 i 220 m, respektivno. Iako se tom daljinom završava praktičan domet ove puške u lovačkom smislu, bio sam radoznao da vidim šta će se desiti i preko pomenute distance. Udaljio sam metu na 300 m razmišljajući da li sa najnižim podeokom mogu da „ispravim“ parabolu, dovoljno da pogodim centar mete na toj daljini. Pored korekcije, nanišanio sam vrh papirne mete i ispalio dva hica sa naslona. Pogoci su završili nisko u meti, ali su zadržali odličnu preciznost. Rastojanje između pogodaka iznosilo je samo 68 mm što je sa aspekta preciznosti, više nego dovoljno za bilo koji lov. Iz priloženog, postalo je jasno da ukoliko je končanica upucana na tačno 100 m, najniža korekcija (namenjena najvećim daljinama), dovodi pogodak u centar na 250 m. Ovo je bilo više nego dovoljno za lov i uveliko je prevazilazilo performanse, koje su pominjane u mnogim stručnim tekstovima.
Nisam pristalica skidanja snajpera sa oružja, ali sam želeo da se uverim u „Leupoldove“ tvrdnje da Quick Release montaža sa optikom može da se skida i vraća na pušku bez upucavanja. Upravo to sam i uradio – ispalio sam dva hica sa upucanom optikom, zatim sam skinuo snajper i odmah ga vratio na istu poziciju i otpucao još dva hica u 100-metarsku metu. Iznenađujuće, sva četiri metka završila su u krugu prečnika od pet cm. Strogo gledano, postojalo je izvesno odstupanje, ali pogoci svakako nisu napustili krug desetke. Za neko ozbiljnije snajpersko takmičenje, skidanje optike bi zahtevalo dodatno upucavanje, ali ukoliko planirate lov na daljinama 100-150 m, ovaj tip montaže možete da smatrate za pouzdano.
ČEKA U MOROVIĆU
Posle ovakvih rezultata, čvrsto sam odlučio da u predstojeći lov u Namibiji ponesem upravo ovaj karabin. Pogotovo što sam od vlasnika lovišta sa kojim smo pregovarali, dobio uveravanja da se u najvećem broju slučajeva puca na daljinama od 50-150 m. Ne želeći da bilo šta prepuštam slučaju, kada je u pitanju lov na Crnom kontinentu – pušku sam najpre isprobao u našim lovištima. „Krstio“ sam je u lovu na divlje svinje, kada sam imao priliku da ulovim vepra od nekih 80 kg. Odstrelio sam ga na proseci, na daljini od 20-30 m sa jednim zrnom težine 400 grs (26 g), početne brzine od 510 m/s. Pogođena u plećku, divljač je ostala na mestu nastrela. Iako je efekat bio trenutan, pomalo sam razočaran odsustvom izlazne rane koja bi mi, u slučaju lošijeg pogotka, bila od velike pomoći u praćenju krvavog traga divljači.
Nekoliko meseci kasnije, istu municiju isprobao sam u lovu na jelena silaša. Bio je to lep, letnji lov, na samom početku sezone lova na jelene u omiljenom lovištu Morović. Ni temperatura od preko 30ºC nije mogla da pokvari ovaj poslepodnevni lov. Znajući za moju strast prema piršu, Peđa Gnjidić, moj prijatelj i pratilac u lovu poveo me je kroz 150 godina staru hrastovu šumu. Kretali smo se vrlo lagano, jer je svaki nepažljivi korak bio kažnjavan izdajničkim šumom trave sasušene visokom temperaturom. Kako to već biva u lovu, videli smo svinje, košute, srne – sve ono što nismo lovili. Posle višečasovnog piršovanja i preznojavanja, nije bilo prave prilike za pucanje, a sumrak je već počeo da se spušta. Poslednja šansa za ulov toga dana, bila je da se popnemo na visoku čeku u nadi da će jeleni izaći na ispašu, dok vidljivost još omogućava precizan hitac. Posle petnaestak minuta provedenih na čeki, na ivici šume čuli smo prve zvuke koji su nagoveštavali izlazak divljači. Ovoga puta, suvo nisko rastinje radilo je za nas. Sreća nam se konačno osmehnula i na oko 100 m od čeke, pojavilo se pet komada jelenske divljači od kojih je samo jedan bio mužjak. Bio je to mladi silaš težak oko 80 kg ili kako ga ovde zovu – jelen prvih parogova. Ono što je dobro da se zna unapred je da primerak namenjen za odstrel, nema rogove duže od 20 cm (što u praksi znači da nema rogove duže od ušiju) i da ga oblik i debljina roga svrstavaju u kategoriju „neperspektivnog jelena“. Naravno, ovo vam je potrebno samo kao informacija, jer je stručna procena u nadležnosti vodiča.
Došao je trenutak da upoznam prvu manu skaut koncepta – primenu pištoljske optike na lakoj pušci. Iako iza ovog koncepta stoji neprikosnoveni autoritet Džef Kuper, dajem sebi slobodu da iznesem i poneku kritiku. Kombinacija uvećanja od 7x, uzak objektiv i izuzetno veliko rastojanje od oka, nije baš dobitna kombinacija za sumrak. Usko vidno polje koštalo me je nekoliko sekundi, koje sam proveo tražeći divljač u okularu. Na sreću, divljač je već mirno pasla, tako da me ovaj nauk nije puno koštao. Setivši se saveta koji mi je iskusni Peđa Gnjidić davno dao, podigao sam končanicu uz prednju nogu sve do sredine visine plećke i povukao obarač. Već u sledećem deliću sekunde, dok sam se još uvek rvao sa moćnim trzajem, jelen je ležao u travi. I dok sam se pitao gde nestade silaš, usledile su čestitke lovočuvara, koje su mi otklonile svaku sumnju u ishod. Kada sam prišao divljači, postalo mi je jasno i zašto je smrt nastupila trenutno: iako je prošlo kroz teške kosti, zrno je napravilo i izlaznu ranu, presekavši pritom i kičmeni stub. Iznenađenje je bilo da su i ulazna i izlazna rana imale slične dimenzije i da su bile potpuno suve, bez ijedne kapi krvi. Očigledno je da je na toj daljini brzina zrna opala na približno 400 m/s, što je i smanjilo ekspanziju zrna. To objašnjava malu izlaznu ranu, ali i dublju penetraciju (izlaznu ranu). Hrastova grančica i čestitke, deo su lepe tradicije koja se još uvek zadržala u Moroviću…
Iako je učinak u oba lova izuzetan, bilo je jasno da to nikako nije dovoljno za donošenje ozbiljnijih zaključaka o efektu teških, sporih projektila na krupnu divljač. Dogovoreni termin za lov u Namibiji neumitno se približavao, vremena za nove pripreme bilo je sve manje a moja odluka da budem jedan od malog broja lovaca na Crnom kontinentu sa lever ekšn puškom u rukama – sve je čvršća…
KALIBAR .45-70 GOVERNMENT
U periodu primarne eksploatacije (u eri crnog baruta), ovaj kalibar je radio na vrlo niskim radnim pritiscima, dok se početna Ek kretala preko 2.000 džula. Velika zapremina čaure koja je omogućavala smeštanje 70 grs crnog baruta (otud i naziv samog kalibra), bila je pravi neiskorišćeni potencijal, koji je mogao da se upotrebi primenom daleko potentnijeg bezdimnog baruta. Ne želeći da se odreknu kalibra koji je pisao njihovu istoriju, Amerikanci su dali sve od sebe da ga ožive. Paralelno sa razvojem modernog oružja sa čvršćim bravljenjem, tekao je i razvoj snažnije municije starog/novog kalibra, tako da su pojedini proizvođači savremene municije („Grizzly“, „Garrett“, „Buffalo Bore“, „Cor-Bon“…) radne pritiske povećali čak do nivoa od 35.000 PSI (2.400 bara) i na tržištu se uveliko mogu pronaći laboracije sa kinetičkom energijom od preko 4.000 J! Važno je napomenuti da na pakovanjima stoji upozorenje, da ovako snažna punjenja smeju da se koriste iz samo nekoliko tipova modernog oružja, a nove serije „Marlina“ uvek su među njima.
Ovakve laboracije, praktično, izjednačavaju .45-70 sa novim kalibrima .450 Marlin i .45 Blazer, ali ga i značajno približava tropskom .458 WM. Upravo iz tog razloga, ovaj kalibar dobija na popularnosti i među afričkim lovcima.
Dok su se jedni proizvođači trudili da teška zrna magnumizuju tj. da im povećaju brzinu, drugi su modernizaciju starog kalibra potražili u drugoj krajnosti – povećavali su brzinu povećanjem punjenja, ali i olakšavanjem zrna. Pravi ljubitelji ovog kalibra ostali su verni teškim zrnima (400-500 grs), dok su oni, koji su tražili sve položeniju putanju dobili kalibar, koji se praktično izjednačio sa modernim kalibrima. Renomirani proizvođač municije „Hornady“ je otišao najdalje izbacivši zrno LEVERevolution, o kome je već bilo reči. Da podsetim, radi se o zrnu teškom 350 grs čiji je vrh izrađen od meke plastike. Uloga ovog vrha nije samo da daje aerodinamičnu formu zrnu, već i da omogući bezbednu upotrebu u tubularnim magacinima, gde vrh zrna naleže na kapislu narednog metka. Kod šiljatih zrna u magacinu, postoji opasnost da usled trzaja vrh zrna aktivira kapislu, što bi u „najboljem“ slučaju uništilo oružje. Proizvođač tvrdi da je povećanjem brzine (nauštrb mase) i poboljšanjem putanje, domet kalibra .45-70 Government povećan za nekih 100 m. Pristalica sam teških i sporih zrna, koja su ujedno i glavni diferencijator između ovog i modernih kalibara, a problem velikih padova zrna kompenzovao sam upotrebom končanice sa korekcijom.
ODSTREL NILSKOG KONJA
Interesantno je iskustvo Vinsa Lupa koje je moglo i tragično da se završi. U komunikaciji sa ovim čuvenim američkim lovcem, čija kolekcija trofeja prevazilazi i neke muzejske zbirke, interesovao sam se za efekte kalibra .45-70, jer je upravo sa ovom kombinacijom oružja i kalibra odstrelio skoro svu divljač Afrike. Preneo mi je događaj koji je doživeo prilikom lova nilskog konja. Čekajući pomenutu divljač na trasi koju prelazi od vode do pašnjaka, bio je u prilici da odstreli krupnog mužjaka, koji mu je prišao na samo pet metara. Lupo je povukao obarač, ali je umesto pucnja odjeknulo glasno – „klik“! Uznemirena životinja krenula je na lovca koji je imao vremena i prisebnosti da otkoči pušku, nategne udarač i uputi hitac između očiju nilskom konju, koji se tada nalazio na tri metra i to sve pred kamerom.
Igor TODIĆ
