Teškaši na „crti“

Od tri snajperske puške-repetirke koje smo testirali, M-95 pokazala se pravim izborom za borbenu upotrebu, a Rebel je najpreciznija. Za Crnu strelu, s obzirom da je najteža i najduža, potrebno je najviše snage

Već ste imali priliku da u „Kalibru“ čitate o značaju i upotrebi teških pušaka u kalibru 12,7 mm. Preko četvrt veka u upotrebi, ova oružja nalaze sve širu primenu u brojnim vojskama i u širokom rasponu zadataka koji se stavljaju pred njih.
Počelo je sa idejom da pešadija na najnižem taktičkom nivou dobije relativno lako i jednostavno „anti-materijalno“ oružje, koje bi pružilo zadovoljavajuću efikasnost uz mala ulaganja u razvoj, municiju i obuku. Ovim zahtevom su automatski odbačeni različiti raketni projektili i bacači granata. Kao primarni ciljevi ovog oružja označene su letelice na stajankama, rakete na lansirnim rampama, radarska postrojenja na položaju, cisterne sa gorivom, neoklopljena vozila…

Veliki potencijal kalibra
Visoka osetljivost i dimenzije meta dopuštaju da metak kalibra 12,7 mm bude efikasan i na daljinama od 1.500-2.000 m. Ubrzo, korisnici su shvatili da ovakvo oružje može da bude vrlo upotrebljivo za gađanje plutajućih mina na plovnim putevima i za neutralizaciju neprijateljskog mitraljesca ili snajperiste u uslovima gradske borbe, jer snažan metak lako probije većinu zidova klasično građenih objekata. Nove okolnosti i tzv. „asimetrični sukobi“ doneli su i nove zadatke. Male, mobilne jedinice pobunjenika, pravile su mnogo problema Rusima u Čečeniji i Amerikancima u Avganistanu. Bio je dovoljan jedan strelac sa ovakvom puškom, da satima drži „prikovanu“ kolonu na nekom prevoju ili u klancu. U novije vreme, od životne važnosti postalo je zaustaviti vozilo-bombu sa samoubicom za upravljačem. I ovde je najčešće bio dovoljan jedan hitac u motor, pa da problem bude rešen.
Danas, u svetu postoje desetine modela oružja ovog tipa, a najzastupljeniji kalibri su 12,7×99 BMG i ruski 12,7×108. Veoma brzo uočen je i pun potencijal ove municije, pa je uz odgovarajući optički nišan dobijena ekstremno snažna snajperska puška, efikasna na daljinama koje su za standardne kalibre nedostižne. Iako u naoružanju više vojski postoje poluautomatske verzije, klasične repertirke su, ipak, daleko zastupljenije. Sem cene, razlozi za to su i manja masa, jednostavnije održavanje, veća pouzdanost i preciznost repetirki.
Ponovo gostujemo u bazi SAJ u Batajnici. Ovom prilikom, domaćini su nam omogućili da izvedemo uporedni test tri snajperske puške kalibra 12,7 mm. Sem strelišta, na raspolaganju su nam i Barrett M-95 u kalibru .50 BMG, State Arms Rebel u istom kalibru i domaća Crna strela M-93 u kalibru 12,7 x108. Sve tri puške su repetirke i koriste delimično modifikovan Mauser sistem. Korišćena je municija PPU, a mete su postavljene na 300 m.

Kompaktniji i lakši
Pre izvesnog vremena, detaljno smo obradili Barrett M-95, ali da se podsetimo. To je precizna puška bullpup konstrukcije, što joj uz cev od 737 mm daje ukupnu dužinu od samo 1.143 mm. Bez optičkog nišana je teška 9,98 kg i koristi odvojiv kutijasti magacin kapaciteta pet metaka. Standardno zrno M-33 ima početnu brzinu od 854 m/s. Rasklapa se vrlo jednostavno. Sanduk i cev oružja, na koji je fiksno montirana optika Swarovski 10×42, spojeni su sa dve snažne poprečne čivije za donji deo, na kome se nalaze mehanizam za okidanje i nožice. Zatvarač je vrlo kratak, sa tri masivna zabravljujuća brega. Izrada je kvalitetna, a ergonomija oružja vrlo dobra. Komande su lake, pristupačne i logično raspoređene. Na ustima cevi je vrlo efikasna, dvokomorna gasna kočnica, koja u potpunosti obuzdava snažan trzaj. Kvalitetan optički nišan i odlično okidanje, omogućavaju grupe prečnika između 50 i 60 mm (na prošlom testu najuža grupa iz M-95 bila je 39 mm).
Uz ovakvu preciznost M-95 je najkompaktnija i najlakša puška na testu. Za razliku od poluautomata Barrett M-82 ručica za nošenje je na boljem mestu, bliže centru mase, pa su transport i kretanje lakši. Hromirano ležište metka olakšava održavanje, pa sve ovo, po mom mišljenju, čini M-95 izborom broj 1”š za borbenu upotrebu, među testiranim puškama. Nažalost, cena u SAD kreće se oko 5.000 dolara.

Takmičarska jednometka
U malom mestu Bankroft u Vajomingu, gospodin Larry Lile je osnovao „State Arms“, kompaniju koja proizvodi precizna takmičarska oružja za specifične streljačke discipline. Elitni strelac Ed Schooler od 1999, svake sezone osvaja nagrade na mnogim regionalnim takmičenjima na daljini od 1.200 jardi. Koristi State Arms Rebel. Baš kao i mi, tog dana na strelištu. Kod kvalitetnog streljačkog oružja, zna se ime majstora koji ga je kompletirao. U našem slučaju, pušku sa serijskim brojem 23 sklopio je Klaust Horstkamp.
Radi se o jednometki teškoj 15,3 kg opremljenoj sa 914 mm dugom cevi, prečnika 51 mm! Korak uvijanja žleba je desni, dug 381 mm. Na prednjem delu je gasna kočnica izvedena u stilu škrga, sa po osam otvora sa svake strane. Zbog velike mase i gasne kočnice, pucanje je veoma udobno, a trzaj na nivou lovačke „dvanaestice“. Okidanje je odlično, podesivo u rasponu 0,7-1,8 kg. Ima kratak hod i dobro je definisana. Kočnica je poprečna poluga, a kundak i pištoljski rukohvat „prepisani“ sa M-16, što je u SAD čest slučaj. Zatvarač ima dva masivna zabravljujuća brega i izrađen je tako da posmatran sa čeone strane, ima elipsast oblik. S obzirom da se radi o jednometnom oružju nema izvlakača i izbacača, već se metak ručno stavlja u nosač na zatvaraču, a potom ubacuje u cev. Uprkos veoma malim tolerancijama, proces je lak i jednostavan, a rezultat na meti odličan. Ovo je bilo najpreciznije oružje na strelištu tog dana. Puška je opremljena optičkim nišanom Zrak M-94 sa uvećanjem 8×56. Utisak su jedino kvarile neobične sklopive nožice sa vrlo nepraktičnim osloncem. Pravi problem javio se kada je trebalo premestiti pušku na drugu poziciju za gađanje, jer nedostatak ručice za nošenje ne ostavlja mnogo mogućnosti za udoban transport. Uz sve dobre strane Rebel je, ipak, sportsko oružje sa vrlo ograničenom, taktičkom primenom. Dobru stranu, predstavlja i cena od pristupačnih 2.250 dolara u SAD.

Velika sila okidanja
Na red je došla i domaća Crna strela M-93 u ruskom kalibru 12,7×108. Ovo oružje prvi put sam isprobao 1995, a zatim još nekoliko puta. Svaki put sam imao po neku zamerku, ali sada, skoro deceniju i po kasnije, bilo je vreme da se preleže „dečije bolesti“. Sa 16 kg mase prazna i bez optike i dužine 1.670 mm, je najteža i najduža puška na testu. Doduše, ima i tačno 1.000 mm dugu cev sa osam žlebova desnog koraka uvijanja od 381 mm. Koristi okvire sa pet metaka i opremljena je optikom Zrak M-94 sa odgovarajućom končanicom.
Vizuelno, naša puška podseća na jednu od prvih konstrukcija ovog tipa RAI-500. Za to je zaslužan kundak sa sistemom amortizera trzaja, za koga je navedeno oružje poslužilo kao inspiracija. Naša M-93 može da se pohvali veoma mekanim radom. Velika masa, amortizer u kundaku i gasna kočnica sa učinkom od 62% (fabrički podatak), zaista ne zamara strelca. Međutim, smetalo mi je skoro sve ostalo.
Na kundaku, po „Zastavinom“ običaju, nedostaje obrazina. Pa, taj jeftini komad drveta se stavlja i na lovačke karabine, da ne govorimo o oružju, od koga se očekuje da pogodi cilj na daljini preko 1 km. Ručica za nošenje je prilično dobro pozicionirana, ali kada pušku podignete, ona stoji iskošeno, tako da ukoliko je nosite u desnoj ruci okvir stalno udara u nogu, u visini kolena. Kod stavljanja okvira u oružje, morate da budete strpljivi, jer to ume da bude „pipav“ posao. Znam da brzo prepunjavanje svakako nije prioritet kod oružja ovog tipa, ali potreba da nimalo nežno udarite okvir sa donje strane da biste ga fiksirali u pušku, nema nikakvo opravdanje. Možda slučajno, a možda se nekome učinilo zgodno, nožice su montirane baš u tački ravnoteže. Kada pokušavate da nanišanite udaljeni cilj, a imate pušku koja sa optikom i municijom teži skoro 20 kg, veliki je problem što se svaki pokret tela (ramena), odrazi na oružje kao da se nalazi na klackalici. Oslonac nožica u obliku sanki nije naročito praktičan, a kada izvadite okvir, cela puška ostane u horizontalnom položaju u labavoj ravnoteži, oslanjajući se upravo na nožice. Kočnica je poluga iza okidača (kao na PAP M-59/66), što je sa stanovišta bezbednosti verovatno najgore rešenje, ali Crna strela se svakako neće nositi, zapeta sa metkom u cevi.
Na vatrenoj liniji, isprobavamo novi PPU metak sa zrnom rađenim od punog komada bakra mase 50 g sa početnom brzinom od 830 m/s. Posle kraćeg nišanjenja, povlačim okidač. Ništa. Pritežem još jače. Ništa. Stegnem zube i cimnem. Konačno, pucanj. Sila okidanja je nedopustivo velika za oružje, koje pretenduje na pridev „precizno“. Ipak, slika na meti je bolja od očekivane. Uz sve propuste „Zastava“ pravi precizno oružje, pa su grupe prečnika 100-150 mm, a najbolja je iznosila pristojnih 80 mm. To je znatno bolje od rezultata koje sam imao pri ranijim kontaktima sa Crnom strelom, a zasluge za to, verovatno, pripadaju i kvalitetnijoj municiji. Pribojavao sam se problema sa otvaranjem zatvarača, jer se ponekad dešavalo da je sila potrebna za tu operaciju tolika da smo morali da koristimo alat. Srećom, sve funkcioniše normalno, iako je za Crnu strelu potrebno daleko više snage, nego kod konkurencije. Zatvarač na M-93 je najduži i ima najmanju zabravljujuću površinu. Potpuno je prekopiran sa M-48 samo uz veće dimenzije. Uz cenu od oko 6.000 dolara, za koliko „Mitchel Arms“ ovu pušku nudi u SAD teško je konkurentna.
Dragan Šaponjić