Legenda na četiri točka

 

Američka vojska je, zbog naglog zaoštravanja situacije u Evropi i na Dalekom istoku, pokrenula inicijativu za zamenu konja i motocikla, terenskim vozilom, kasnije nazvanim džip (jeep – potiče od životinje „Eugene the Jeep“ iz crtanog filma Popaj), koja je potencirala univerzalnost, oličenu u predviđenoj nameni za prevoz komandnog osoblja, kurirsku službu, izviđanje… Specifikacije su zahtevale visokoprohodno vozilo za četiri osobe, opremljeno preklapajućim vetrobranom, postoljem za mitraljez, motorom dovoljne snage, kako bi se obezbedila maksimalna brzina 80 km/h, razmakom osovina 1905 mm… što je sve trebalo da bude „upakovano“ u maksimalnu masu od samo 545 kg.  Iako je razvoj adekvatnog vozila, na bazi britanskog automobila Ostin 7 (Austin), već tekao u gotovo anonimnoj firmi „Bantam“, koja je, prirodno, očekivala porudžbinu, američki zvaničnici su 27. juna 1940. uputili zahtev kod čak 134 proizvođača motornih vozila. Neposredno pred upućivanje zahtev je promenjen, pri čemu je predviđeno povećanje međuosovinskog rastojanja na 2032 mm i bolje performanse, uz dozvoljeno povećanje maksimalne mase na 579 kg. Međutim, kako je rok bio 25 dana, na konkurs se javilo daleko manje ponuđača, nego što se očekivalo. Posle uporednih testiranja, samo su „Bantam“, „Willys-Overland“ i „Ford“, ostali u igri. „Bantamovo“ vozilo bilo je najbliže realizaciji, uz to i najjeftinije, tako da je, posle dodatnih izmena, od kojih su mnoga vezana za pojednostavljenje konstrukcije, konačni model nazvan – Bantam Model 30.
Krajem 1940. kada se rat u Evropi rasplamsao, zvaničnici američkih oružanih snaga, postajali su sve zabrinutiji, zbog ograničenih proizvodnih kapaciteta „Bantama“, tako da su svi nacrti Modela 30 stavljeni na raspolaganje većim konkurentskim kompanijama „Willys-Overland“ i „Ford“. Kako su se mašine i alati u fabrikama razlikovali, nastale su praktično tri varijante, u osnovi jednog vozila. Prve isporuke vojsci SAD počele su marta 1941.
Međutim, neposredno posle toga, vojni zvaničnici shvatili su da je korišćenje tri, doduše slična, ali logistički, u detaljima potpuno različita, sada već u vojnom slengu „džipa“ necelishodno. Odlučeno je da se u budućnosti nastavi samo sa „Willysovim“ džipom MA, jer se zahvaljujući snažnijem motoru, pokazao apsolutno superiornim, na prethodnim uporednim ispitivanjima, uprkos najvećoj masi. Sledeća varijanta, oznake MB, imala je niz intervencija na maski hladnjaka, svetlima, instrumentima… Najveća izmena bila je izmeštanje elemenata za upravljanje prednjim točkovima iznad osovine, zbog sprečavanja oštećenja tokom kretanja po neravninama. Zbog masovne proizvodnje, u izradu Willys MB, sredinom 1941. uključen je i gigant „Ford“ (model GPW), dok je pravi tvorac džipa, firma „Bantam“ – izostavljena!
Do kraja Drugog svetskog rata, džipovi, veoma često označeni i kao MB/GPW, nisu pretrpeli skoro nikakve izmene. Za četiri godine proizvedeno je više od 630.000, što je džip činilo apsolutno najmasovnijim vojnim vozilom. Na vrhuncu, sa proizvodnih traka svakih nekoliko minuta silazio je po jedan džip Willys!
Popularni džip, bio je vozilo klasične konstrukcije sa šasijom od čeličnih profila, u obliku merdevina i otvorenom presovanom i zavarenom karoserijom bez vrata, ali sa ciradom za kišne uslove. Naravno, zbog obezbeđivanja visoke prohodnosti u terenskim uslovima, korišćen je pogon na sva četiri točka. Četvorocilindrični motor bio je postavljen napred, a imao je dva bočna ventila po cilindru. Pored sinhronizovanog menjača sa tri brzine napred i jednom nazad, upotrebljen je i dodatni reduktor sa dve brzine: normalni prenos je pri kretanju po putu, dok je za teške terenske uslove korišćen tzv. spori hod, sa redukovanim brojem obrtaja. Oslanjanje je ostvareno polueliptičnim gibnjevima i hidrauličnim teleskopskim amortizerima, dok su kočnice takođe imale hidraulični pogon, a vozilo rezervoar za gorivo kapaciteta 40 l, ali je postojala mogućnost nošenja najmanje još jedne „fricovke“. Dužinom od 3378 mm, širinom od 1575 mm i visinom od 1295 mm (1778 mm sa podignutom ciradom), džip Willys bio je približno dimenzija našeg „jugića“, ali je, za ovako kompaktno vozilo, ne mala masa od 1113 kg odavala njegovo pravo lice. Bio je to izuzetno čvrst, pouzdan i gotovo nezaustavljiv terenac. Pored visoke prohodnosti, kako u uslovima raskvašenog terena na evropskom ratišu, džip je pokazao izuzetnu izdržljivost i u pustinjama severne Afrike, čime je doprineo i specijalni, uljni filter za prečišćavanje vazduha, kao i zakačke na bokovima i poklopcu motora, za postavljanje dodatnih rezervoara za gorivo (i druge, u pustinjskim uslovima neophodne opreme). Interesantno je da su džipovi imali i mogućnost savladavanja vodenih prepreka dubine do čak 1830 mm, korišćenjem dodatne visoke cevi za usisavanje vazduha i izduvavanje produkata sagorevanja.


Pored uobičajenih džipova, korišćene su i mnoge specijalizovane varijante, sa protivavionskim mitraljezom 12,7 mm Browning M2HB i bestrzajnim topom 106 mm M40. Takođe, mnogobrojni posleratni primerci nosili su različite, protivoklopne vođene rakete.
Mali je broj oružanih snaga u svetu, koje nisu posle rata na ovaj ili onaj način došle do džipova Willys. Retki su i lokalni ratovi u kojima Willys nije učestvovao. Proizvodile su ih druge zemlje: Holandija i Francuska, a poslužio je i kao osnova za razvoj još nekoliko vojnih terenskih vozila: za britanski Land Rover i sovjetski GAZ-64, 67 i kasnije varijante GAZ/UAZ. Osim toga, na Willysu je bila bazirana i serija Fiat Campagnola AR-51/55, koja se jedno vreme proizvodila i u „Zastavi“.
Posle Drugog svetskog rata, kompanija „Willys-Overland“ u više navrata neuspešno je pokušavala da prisvoji ime Jeep. To joj je konačno uspelo 1950. Prvi civilni model bio je CJ-2, koji je reklamiran kao zamena za traktor (!) i prodat u preko 214.000 primeraka, dok je atraktivni Wrangler bio poslednji direktni naslednik džip Willysa, a proizvođen je do 1997.
Prvi sledeći vojni model bio je M38, s početka 50-ih, kod koga se prešlo na standardni napon od 24 V, imao je veća svetla, jednodelni vetrobran i još par manjih izmena. Predstavljao je vojnu varijantu civilnog CJ-3. M-38A1 je bila sledeća verzija iz 1952, koja je poslužila kao osnova za civilni CJ-5 i sa njima su SAD ušle u Korejski rat. Interesantno, M38A1 poslužio je kao nosač za nuklearni bestrzajni top M28/29 Davy Crockett, kalibra 120/155 mm, koji je ispaljivao nuklearni projektil snage 10-250 kt na najveću daljinu 4 km! Konačno, poslednji direktni naslednik legendarnog Willysa bio je M151 iz 1960. sa kojim su Amerikanci ušli u Vijetnamski rat i koga je u službi zamenio poznati Hummer. Međutim Hummer je bio potpuno drugačije vozilo, za drugu vojsku i rat…
Možda je najveći kompliment džipovima Willys, velik broj sačuvanih primeraka do danas, koji su apsolutno najzastupljenija vozila na oglasnim stranama svetskih specijalizovanih časopisa, gde dobro očuvani primerci dostižu i 15,000 dolara!
S. BALOŠ

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Podsećanje: Američki COIN avion AT802U

Revolucionarni prototip aviona COIN (Counter Insurgency - protivustanički), američki Air Tractor AT802U svojevremeno je ponudio ogromnu nosivost i autonomiju, oklopnu zaštitu i sjajan asortiman senzora i naoružanja, pre svega vođenih bombi i raketa. To ne bi bilo čudno, da nije direktno razvijen iz aviona namenjenog zaprašivanju komaraca, useva i gašenju požara