„Kinesko cveće“
Vatromet se definiše kao slabo eksplozivna pirotehnička naprava koja se primarno koristi za estetske i zabavne namene. Tihi vatromet postaje popularan jer pruža svu lepotu bez dodatih eksplozivnih zvukova koji imitiraju artiljeriju i rat, koji traumatizuju kućne ljubimce, divlje životinje i mnoge ljude. Italijanski grad Kolekio prešao je na tihi vatromet 2015. godine, putem formalnog zahteva za promenu. Najraniji vatromet potekao je iz Kine za vreme dinastije Song (960–1279). Vatromet je korišćen u kontekstu mnogih svečanosti. Umetnost i nauka vatrometa razvili su se u nezavisnu profesiju. U Kini su pirotehničari bili poštovani zbog poznavanja složenih tehnika postavljanja vatrometa. Tokom dinastije Han (202. pre – 220. godine), ljudi su bacali stabljike bambusa u vatru kako bi proizveli eksploziju sa glasnim zvukom. Kasnije se barut pakovan u male kontejnere koristio za oponašanje zvukova paljenja bambusa. Eksplodirajuće stabljike bambusa i barutne petarde bile su poznate kao baodžu ili baogan. Tokom dinastije Song ljudi su proizvodili prve petarde koje su se sastojale od cevi napravljenih od valjanih listova papira koji sadrže barut i fitilj. Oni su ove petarde takođe nizali u velike klastere, poznate kao bjen (doslovno „bič”) ili bjenpao („topovski bič”), tako da su petarde mogle da se startuju jedna po jedna u bliskom nizu. Do 12. veka, izraz baodžang se specifično koristio za barutne petarde.
Tokom dinastije Song, mnogi obični ljudi mogli su da kupe razne vrste vatrometa od pijačnih prodavaca. Poznato je da su se održavali i veliki prikazi vatrometa. Godine 1110. održan je veliki vatromet u borilačkim demonstracijama kako bi se zabavio car Huejcung od Songa (v. 1100–1125) i njegov dvor. U zapisu iz 1264. godine navodi se da je vatromet sa raketnim pogonom eksplodirao u blizini carove majke Gong Šeng i uplašio je tokom gozbe koju je u njenu čast priredio njen sin car Licung od Songa (v. 1224–1264). Raketni pogon bio je uobičajen u ratovanju, o čemu svedoče Huolungđing koji su sastavili Lju Boven (1311–1375) i Đao Ju (oko 1350–1412). Arapi su 1240. godine stekli znanje o barutu i njegovoj upotrebi iz Kine. Sirijac po imenu Hasan al-Ramah pisao je o raketama, vatrometu i drugim zapaljivim stvarima, koristeći izraze koji sugerišu da je svoje znanje crpio iz kineskih izvora, kao što je njegovo spominjanje vatrometa kao „kineskog cveća”.
Obojeni vatrometi su izvedeni i razvijeno iz ranije (verovatno dinastije Han ili ubrzo nakon toga) kineske primene hemijskih supstanci za stvaranje obojenog dima i vatre. Takva primena se pojavljuje u Huolongđingu (14. vek) i Vubejdžiju (predgovor iz 1621, štampan 1628), koji opisuje recepte, od kojih je nekoliko koristilo barut sa niskim sadržajem nitrata, za stvaranje vojnih signalnih dimova različitih boja. U Vubej Huolongđingu, kompletiranom nakon 1628), pojavljuju se dve formule za signale slične vatrometu, sandžangđu i bajdžangljen, koje proizvode srebrne iskrice u dimu. U Huosilueu (1753) Džao Sjuemina postoji nekoliko recepata sa barutom sa niskim sadržajem nitrata i drugim hemijskim supstancama za zatamnjivanje plamena i dima. Ovo uključuje, na primer, arsen sulfid za žutu boju, bakar acetat (verdigris) za zelenu, olovni karbonat za jorgovansko-belu, i živin hlorid (kalomel) za belu boju. Kinesku pirotehniku opisao je francuski autor Antvan Kajo (1818): „Sigurno je da je kineska raznolikost boja plamena jedna od najvećih misterija njihovog vatrometa.” Slično tome, engleski geograf ser Džon Barov (oko 1797) napisao je „Raznolikost boja sa kojom Kinezi zaista imaju tajnu prikrivanja vatre izgleda da je glavna zasluga njihove pirotehnike.”
Vatromet je u Evropi proizveden do 14. veka, a postao je popularan do 17. veka. Lev Izmailov, ambasador Petra Velikog, jednom je izvestio iz Kine: „Oni prave takav vatromet kakav niko u Evropi nikada nije video.“ Godine 1758, jezuitski misionar Pjer Nikola le Šeron d’Inkarvil, dok je živeo u Pekingu, pisao je o metodama i sastavu mnogih vrste kineskih vatrometa za Parisku akademiju nauka, koja je otkrila i objavila taj izveštaj pet godina kasnije. Amede-Fransoa Frezje je objavio svoje revidirano delo Traité des feux d’artice pour le spectacle (Traktat o vatrometu) 1747. godine (prvobitno 1706), koje pokriva rekreativnu i ceremonijalnu upotrebu vatrometa, a ne njihovu vojnu upotrebu. Muziku za kraljevski vatromet komponovao je Georg Fridrih Hendl 1749. godine u čast proslave Ahenskog mirovnog sporazuma, koji je proglašen prethodne godine. Nepravilno rukovanje vatrometom može biti opasno kako za samog rukovaoca, tako i za posmatrače. Takođe, ako vatromet padne na zapaljivi materijal, on može izazvati požar. Zbog toga je korišćenje vatrometa generalno ograničeno. Korišćenje velikih vatrometa je zakonom dozvoljeno samo profesionalcima, dok je ostalima dozvoljeno korišćenje manjih vatrometa iz kategorije konzumne pirotehnike.