Spoj starog i novog

Poznata američka firma „Smith & Wesson“ je u toku 1905, pristupila razvoju novog velikogabaritnog revolvera, pod radnim nazivom Model N Hand Ejector. Revolver je u osnovi dizajniran za standardnu municiju kalibra .44 i prvenstveno namenjen službenoj upotrebi. Firma, zapravo, nije skrivala ambicije da ovaj revolver nametne američkoj vojsci, koja je baš u tom periodu pokrenula dugotrajni postupak za izbor novog službenog oružja, kao zamenu za vremešni revolver Colt SAA. Među kandidatima su se našla dva revolvera: S&W .44 Hand Ejector (popularno Triple Lock) i Colt New Service i više poluautomatskih pištolja. Oba revolvera su se na testovima dobro pokazala. Međutim, Komisija se konačno opredelila za poluautomatski pištolj i tako je Colt Government kalibra .45 ACP počeo svoj legendarni pohod. Na žalost, novim revolverima nisu „cvetale ruže“ ni na civilnom tržištu. Međutim, po izbijanju Prvog svetskog rata pritisnuta velikim manjkom ručnog oružja, Engleska je 1914, urgentno naručila od fabrike revolvere S&W Triple Lock u svom službenom kalibru .455.
Revolveri S&W .455 Hand Ejector First Model odmah su se pokazali kao preglomazni i komplikovani za vojničku upotrebu, pa je firma pristupila redizajniranju, koje je, pre svega, obuhvatilo pojednostavljenje mehanizma i smanjenje mase oružja. Ovaj model je za Engleze dobio fabričku oznaku S&W .455 Hand Ejector Second Model i ubrzo na terenu opravdao uloženi trud. Paralelno i civilnom tržištu je ponuđen ovaj „drugi model“ u kalibrima .44 S&W Special, .38-40, .44-40 i .45 Colt. Izuzev prvih isporučenih 6.000 komada, svi ostali „engleski“ revolveri su pripadali „drugom modelu“. Ugovorene isporuke (oko 90.000 primeraka) su realizovane do septembra 1916. Englezi su bili zainteresovani za produženje ugovora, ali S&W nije mogao da udovolji ovim zahtevima, jer su se i SAD sve više upletale u ratnu avanturu…

Tekuća proizvodnja službenog američkog poluautomatskog pištolja Colt Goverment, ni izdaleka nije zadovoljavala predviđene ratne potrebe. Zato je vojska mobilisala sve oružarske firme, koje su u ponudi imale oružja vojničkog formata. pri čemu je mogućnost upotrebe službene municije .45 ACP bio jedan od važnih uslova. „Smith & Wesson“ je već u junu 1916, pristupio testiranju velikogabaritnih revolvera S&W Hand Ejector Second Model sa municijom .45 ACP. Sam kalibar, naravno, nije bio problematičan za masivan i robustan revolver, ali oblik čaure jeste, jer je metak .45 ACP dizajniran samo za primenu u poluatomatskim pištoljima. Njegova čaura u bazi nema izražen obod, bez kojeg ne može da se primenjuje u revolverima, jer ne može da se spreči da metak sklizne u komoru doboša. Rešenje se, najpre, našlo u okrugloj metalnoj pločici (full moon clip) na koju je kružno nanizano svih šest metaka, tačno prema rasporedu komora u dobošu, da bi se konačno prešlo na dve metalne pločice u obliku polumeseca (half moon clip), od kojih svaka nosi po tri metka. Ove pločice su se u praksi pokazale praktičnim rešenjem, jer su omogućavale brzo punjenje revolvera (otpala je potreba za dodatnim, brzim punjačem), sprečavale su da meci skliznu u komore doboša i na kraju, prilikom simultane ekstrakcije praznih čaura, sprečavale da se ove razlete na sve strane.

Novi revolveri su uspešno prošli sve testove i 12. juna 1917, zvanično su ocenjeni kao pogodni za upotrebu u vojsci SAD, pod službenom oznakom Model 1917 S&W, dok je firma zadržala svoj način označavanja – S&W .45 Hand Ejector Second Model. U novembru 1917, napravljene su još neke sitne izmene: rukohvati su glatki, od bajcovane orahovine bez karakterističnog udubljenja na gornjem delu za logo firme, oroz nije više sa strana nareckan itd. Ako se izuzmu ove sitnice, kao i nešto kraća cev od 5,5 inča (13,8 cm), revolver Model 1917 S&W je zadržao sve osnovne elemente izvornog S&W Hand Ejector Second Model. Masivna konstrukcija, pouzdan mehanizam sa jednostrukim i dvostrukim dejstvom okidača, šestometni doboš koji se izbacuje ulevo radi punjenja i pražnjenja, nišanska linija duga 17,5 cm i jednostavni nišani, obezbedili su ovom revolveru reputaciju pouzdanog i preciznog vojničkog oružja. S&W je odmah počeo sa pripremama za proizvodnju, budući da je vojska naručila 100.000 komada. Osim neophodnih proširenja pogona, morali su da uvedu i obavezan prekovremeni rad za sve zaposlene, što je dovelo do problema sa radnicima i vladinom agencijom „War Labor Board“. Pod izgovorom da razmirice ugrožavaju ratnu proizvodnju, Vlada se direktno umešala u ceo spor, da bi u avgustu 1918, preuzela upravu nad pogonima „Smith & Wessona“. I pored svih problema, do kraja rata vojsci je isporučeno oko 165.000 revolvera Model 1917 S&W.

Vlasnici S&W su ponovo preuzeli pogone firme 31. januara 1919, ubrzo uspešno obnovili proizvodnju revolvera S&W .44 Hand Ejection Second Model, ali samo u standardnim revolverskim kalibrima za civilno tržište. Međutim, pokušaji da se masovnije oživi i proizvodnja ratnog „veterana“ u pištoljskom kalibru .45 ACP, nisu bili ni blizu tako uspešni. Ako se izuzme narudžbina brazilske vlade iz 1937, za isporuku 25.000 primeraka, drugog većeg interesovanja nije bilo. Zanimljiva je sudbina „ratnih“ revolvera. Iako je američka vojska odmah po završetku Prvog svetskog rata, objavila da povlači iz službene upotrebe sve revolvere Model 1917 S&W, u stvarnosti ih je obnovila, zatim deo rasporedila po jedinicama u prekomorskim teritorijama, a deo uskladištila kao ratnu rezervu. Drugi svetski rat je doneo istu priču, kao i prethodni: ponovo je nedostajalo kvalitetno ručno oružje, pa su vremešni revolveri S&W Model 1917, prosleđeni na razna svetska bojišta (istina, ne baš u prve borbene redove).
Zanimljivo je, da je vojska na početku rata imala u evidenciji oko 90.000 ovih revolvera. Tako su mnogi američki vojnici imali priliku da se uvere u kvalitete ovih „veterana“, koji su zahvaljujući većoj masi i dužoj cevi mnogo lakše „gutali“ tešku municiju .45 ACP od proslavljenih, poluautomatskih pištolja. Posle rata, hiljade očuvanih revolvera je stiglo nazad u Ameriku, gde su uspešno korišćeni na brojnim sportskim i trenažnim poligonima. Istovremeno, S&W je otkupio od vlade SAD oko 11.000 revolvera sa rezervnim delovima za potrebe civilnog tržišta. Zvuči neverovatno, ali vlada 1949, naručuje od S&W, da ponovo obnovi izvesnu količinu revolvera Model 1917, koji su zatim isporučeni u Japan, za potrebe okupacionih snaga i japanske policije. To su i poslednje informacije o službenoj upotrebi revolvera S&W M1917 u pištoljskom kalibru .45 ACP.
Uočivši veliko zanimanje sportskih strelaca za ove revolvere, firma u toku 1950, izbacuje na tržište posebno dorađen model S&W Model 1950 Target, a posle nekoliko godina i usavršenu verziju S&W Model 1955 Target, sve u kalibru .45 ACP. Kada je firma prešla na numeričke oznake, model postaje S&W M25. Na žalost, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka naglo opada interesovanje za revolvere uopšte, pa S&W obustavlja i proizvodnju revolvera u pištoljskom kalibru. Zahvaljujući upotrebi bukvalno „do poslednjeg daha“, dobro očuvani primerci revolvera S&W Model 1917 su danas relativno retki, tako da predstavljaju pravi dragulj u svim kolekcijama oružja iz Prvog svetskog rata.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, revolveri su ponovo izborili „mesto pod suncem“, a sve češće učestvuju i na sportskim takmičenjima. U toku 1988, firma pokreće i proizvodnju potpuno novih modela revolvera u pištoljskom kalibru .45 ACP (to je sada revolver S&W Model 625). Međutim, najveće iznenađenje S&W je priredio pre nekih petnaestak godina, ponudivši civilnom tržištu ograničenu seriju revolvera S&W Model 1917. I da ne bude zabune, ovde se ne radi o obnovljenim ratnim „veteranima“, već o potpuno novom oružju. Na prvi pogled, novi revolveri su identični svojim uzorima od pre 90 godina: zadržali su stari dizajn i gabarit, pištoljski kalibar .45 ACP i način punjenja doboša, pomoću posebno profilisanih pločica sa nanizanim mecima.
Ipak, pažljivijim upoređivanjem, brzo se uoče i neke razlike. Mamuzica oroza je sada za trećinu šira i pogodnija za ručno zapinjanje. Novi revolver je zadržao starinske fiksne nišane, napred mušica u obliku polumeseca, a pozadi usečen kanalić u gornju prečagu rama. Ipak, kod starih revolvera, cela mušica je bila integrisana sa cevi. Kod novih revolvera je to samo slučaj sa bazom mušice, dok je gornji deo mušice pričvršćen za bazu i može da se skida. Obloge rukohvata su od kvalitetnog čekiranog drveta, slično ranijim civilnim verzijama. Udarna igla nije više integrisana sa orozom, već je elastično ugrađena u ramu revolvera. U skladu sa važećim zakonima, novi revolveri su dobili i sigurnosnu bravicu na levoj strani rama, odmah iznad dugmeta za deblokiranje doboša. Već ovaj detalj ukazuje da novi revolveri nisu namenjeni samo kolekcionarskim vitrinama, nego i svakodnevnoj upotrebi.
Kao što može i da se pretpostavi, primenjeni materijali i izrada su vrhunski. Tolerancije su bukvalno minimalne: razmak između zadnjeg kraja cevi i doboša je samo 0,003 inča, što je tri-četiri puta manje nego kod savršeno očuvanih primeraka iz 1917. Kupci mogu da biraju između tri završne obrade: kompletno bruniranje po uzoru na stare vojničke revolvere, kompletno niklovanje ili kombinovana obrada, pri čemu su cev i doboš brunirani, a ram išaran posebnim postupkom (case hardened). Oružja se po želji isporučuju sa vrhunskim kožnim futrolama firme „Pacific Canvas & Leather“, koje su verna kopija originalnih američkih vojnih futrola iz Prvog svetskog rata. Novi revolveri su se dobro pokazali i na strelištu. Okidanje je meko i dovoljno lagano, a preciznost vrlo dobra, bez obzira na korišćenu munciju. S obzirom na „old fashion“ konfiguraciju i više nego jednostavne fiksne nišane, ovi revolveri sigurno nisu namenjeni nekim vrhunskim modernim takmičenjima, ali će naći svoje mesto u duelima sa mnogobrojnim „veteranima“, koji sve više privlače strelce i rekreativce.
M. V.