Iluzije raspršene u barutnom dimu

Delaboracijom zaplenjenih sačmarskih metaka nastalih u „kućnoj radinosti“, otkrili smo do kojih granica ide maštovitost pojedinih entuzijasta

„Kad sam bio dečak, išli smo leti da krademo bostan od komšije, a on nas pojuri i gađa lovačkom puškom, koju je umesto sačmom napunio solju…“ – počinjala je nadahnuta priča mnogih od naših predaka.

Slušali smo o raznovrsnim improvizacijama, baziranim na punjenju patronske municije tucanom paprikom, svinjskim čekinjama, biberom u zrnu i čime sve ne.

Pored toga, u brojnim kinematografskim ostvarenjima, akteri laborišu glatkocevne puške glavama eksera, novčićima, pa sve do ubacivanja zrna granate PA topa 20 mm Hispano u patronu kalibra 10. Naravno, sve je to fikcija radi atraktivnosti samog filma. Ali, iskustvo nas je naučilo da apsolutno ne treba potcenjivati ljudsku domišljatost (da ne upotrebimo adekvatniji grub termin) i spremnost da se eksperimentiše do i preko granice opasnosti.

Test koji je sve dokazao

Upravo su holivudski oružari uspeli i da oforme stav kod neupućenih, kako se skraćivanjem cevi, od obične lovačke puške dobija razorno artiljerijsko oruđe, koje doslovno oduva protivnika, prevrće automobile i/ili ruši zidove zgrada. Interesovalo nas je u kojoj meri je puška glatke cevi efikasna i upotrebljiva, kada joj se gabariti drastično smanje, a pogotovo ako je umesto sačme, municija napunjena nekim drugim priručnim sredstvima.

Pre desetak godina smo, uz obilatu stručno-konsultantsku pomoć vrsnog znalca gospodina Zorana Milašinovića, sproveli i objavili u „Kalibru“ test koji je još jednom dokazao, koliko dužina i čokiranje cevi utiče na posip sačmarske municije na uobičajenim daljinama. Tom prilikom smo koristili desetak različitih granulacija sačmenih kuglica, u municiji najčešćeg kalibra – 12 više proizvođača, a testiranje je vršeno puškama različite dužine i suženja na kraju cevi. Dobijeni uporedni rezultati su pokazali kako s patronama koje imaju sačmeno punjenje, u tipskom koncentratoru čokirana cev apsolutno nije nikakva prednost, kao i da izrazito duge cevi nemaju drugu korisnu namenu, osim duže nišanske linije (što je kod sačmarskog oružja irelevantan faktor).

Tada, a i u ponovljenom testu koji je nedavno izveden, utvrdili smo kako je savremenim patronskim metkom (koji se uobičajeno fabrički laboriše), iz puške koja ima cevi duže od 50 cm moguće odgovoriti na skoro sve situacije, koje na uobičajenim daljinama iziskuje upotrebu takvog oružja. Šta se dešava ako se oružje svede na širom sveta ozloglašeni „kratež“ bez kundaka i sa cevima dugim tek oko 20 cm?

Toliko skraćena cev najpre dovodi do pojave nepotpunog sagorevanja barutnog punjenja, što prilično utiče na posip i krajnji efekat na cilju. Sa ili bez korpice-koncentratora, već preko desetak metara se snop sačme toliko raširi i izgubi brzinu svakog pojedinačnog projektila, da se gubi potrebni prenos energije na metu. Uostalom, takvo oružje i jeste namenjeno samo raznim pojavnim oblicima kršenja zakona, gde se upotreba svodi na najkraće moguće distance, jer je i sama puška gabaritima prilagođena skrivenom nošenju i prepadnoj upotrebi. Stravičan trzaj, još neprijatniji akustični efekat i otklon oružja nakon opaljenja, sužavaju mogućnost efektivnog korišćenja, a ako se to učini u zatvorenom prostoru – skoro da se izjednačava verovatnoća povrede strelca i mete.

U patronu sve i svašta

Istini za volju, barem su korisnici takvih „kusih“ oružja imali mere pri skraćivanju cevi (najčešće dvocevki položara), vodeći računa da ne zadobiju povrede. Ipak, pitanje je vremena, kada će neki junoša pokušati da iskopira dosetku iz filma „Killing Them Softly“, gde glavni junak koristi adaptiranu sačmaricu koja uopšte nema cevi, već su patrone ubačene u „čarapice“, odnosno ležišta metka.

A šta se tek može desiti, ako se iz kojekakvih garažno prepravljenih oružja, ispaljuje municija nastala improvizovanim punjenjem patronskih komponenata… Nekoliko godina unazad, bili smo u prilici da radimo delaboraciju patrona koje su oduzimane od počinilaca krivičnih dela i prekršaja, tako da je mnoštvo neobičnih zamisli izašlo na videlo. Bilo je neverice, smeha i čuđenja kada bismo otvorili neke od patrona. Recimo, nije nam baš najjasnije šta je hteo samoproklamovani „balističar“ koji je patronu kalibra 16 umesto sačmom, napunio građevinskom rizlom promera 5 milimetara? Bilo je tu i korodiranih zavrtnjeva, ispaljenih W209 kapisli, aluminijumskih prirubnica, kvarcnih kristala, komada žileta, lanaca od čepa za zatvaranje kade ili lavaboa, pa sve do entuzijaste, koji je u patronu nagurao ranije ispaljena zrna .357 Magnum i 7,62×39 (verovatno planirajući nekakav „savršen zločin“).

Ima li potrebe da detaljno pojašnjavamo kako se ovim eksperimentisanjem bez greške i redovno oštećuju cevi oružja, a na meti udaljenoj više od nekoliko metara, skoro da i nema oštećenja? Izgleda da ima. Uz uobičajeno akcentovanje da ništa slično ne „pokušavate kod kuće“, napunili smo nekoliko kapisliranih čaura kalibra 16 uobičajenom merom baruta, a umesto olovne sačme – najpre smo ubacili industrijsku „kamenu“ so. Na meti udaljenoj četiri koraka, samo je jedan grumenčić oštetio papirnu lepenku debljine tri milimetra, ali u perifernoj zoni i bez proboja. Toliko o zastrašujućim čuvarima lubenica…

Opasnost u najavi

Koristeći već prilično ruiniranu (ali vrlo izdržljivu) orozaru TOZ63, sledeću grupu metaka smo laborisali tzv. „šelnicama“, odnosno aluminijumskim distancerima. Ovo je, već, opasnija rabota iako je od 11 potencijalnih projektila u cilju završilo samo tri. Razmislite i sami – da li su proizvođači patrona već vek i po, toliko neinventivni, pa se širom planete koriste samo sferična punjenja ili jedinačni projektili?

Takođe, bili smo iznenađeni videvši da su pojedinci koristili čaure kalibra 12/76 i prilagođavali ih upotrebi u puškama standardnih ležišta 12/70. To je i te kako moguće, ukoliko se napunjena čaura „zapertla“ nešto niže, ali tada dolazi do potpunog poremećaja putanje i grupisanja sačme, prilikom kretanja kroz samu cev, pa je posip jako loš, a moguća i oštećenja oružja. Konačno, smatramo važnim činjenicu da je deo ovih sumanutih karabudževina srećom dospeo na delaboraciju pre upotrebe, jer smo otvorili više manijakalno prepunjenih metaka. Bez preterivanja, bilo je tu slučajeva stavljanja dvostruko više baruta od propisanog, uz vrlo malo sačme i na kraju zalivanja vrha patrone voskom ili ušivanja koncem. Još da je takva „municija“ ispaljena iz kakvog rasklimanog i korodiranog „krateža“…

Ukupno uzevši, ne poričemo da je samostalno punjenje sačmenih metaka veoma zanimljiv i relaksacioni hobi. Prijatan je osećaj da ste svojeručno napravili metak koji vas čini srećnim, ali bilo kakvi kompromisi i pseudonaučna otkrića su opasnost i tragedija u najavi.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ