Samo za specijalnu upotrebu

Napravljena u želji da unapredi vatrenu moć službenih lica naoružanih pištoljem, još uvek se ne može smatrati uspešnim rešenjem koje će zaživeti

Razvoj pištoljske municije je proteklih stotinak godina bio neuporedivo slabijeg intenziteta od unapređenja vatrenog oružja. Osim ekspandirajućih zrna, nema značajnijih noviteta, jer i dalje dominiraju meci 9×19 i .45 ACP koji su razvijeni još početkom prošlog veka. Izuzetak je jedino sovjetsko-ruski 9 mm Makarov, iako i njega sve više potiskuje sveprisutna „duga devetka“. Kada iznosimo ovaj stav, prvenstveno imamo na umu službena kratkocevna oružja, jer je u civilnom posedu još uvek mnogo pištolja u (takođe starim) slabijim kalibrima .22 LR, 9 mm (k), 7,65 i 6,35 mm, a pojedini meci poput .38 Super su usko orijentisani na populaciju IPSC strelaca.

S druge strane, kategorija tzv. službene pištoljske municije je oblast oko koje je uloženo mnogo truda za poboljšanje karakteristika, a povod da se nešto više konkretno učini bio je „Obračun u Majamiju“ 1986. Posle sukoba agenata FBI i naoružanih kriminalaca, vođen je dugotrajni sudski spor sa astronomskim odštetnim zahtevima, jer su porodice poginulih policijskih službenika insistirale na njihovoj nedovoljnoj opremljenosti za takve tipske situacije. Upravo zbog takvih suđenja, bezbedonosne službe u SAD su insistirale da posle decenijske upotrebe, njihovi pripadnici odbace revolvere i nastala je pojava periodične zamene službenog oružja. U zavisnosti od grada ili savezne države, američki policajci i službenici raznih agencija koriste tako dugačak spisak modela pištolja da bi nam trebalo previše prostora da ih samo pobrojimo. Da sve bude interesantnije, na svakih nekoliko godina se zamenjuje kompletan arsenal i pritom uvodi model pištolja u nekom drugom kalibru. Od kraja osamdesetih godina 20. veka i pištolja S&W Model 1006 namenjenog agentima FBI, raznovrsni primerci pištolja u više kalibara su nalazili primenu u rukama američkih „dži mena“. Osim potentnog metka 10 mm Auto, koji je trebalo da iz pištolja standardnog formata omogući ispaljivanje metka približne snage revolverskog .357 Magnum, prilično široku primenu našla su i oružja u kalibrima .40 S&W i .357 SIG. Oba ova metka su posredno nastala upravo od 10 mm Auto, kada se ispostavilo da ova municija odličnih balističkih performansi ipak ne omogućava iole prihvatljivu udobnost pri otvaranju vatre. Skraćivanjem čaure i redukcijom barutnog punjenja, nastao je „kusi“ metak .40 S&W kojem je sredinom devedesetih godina prošlog veka prognozirana briljantna budućnost. Doslovno svi pištolji novije generacije su, pored bazičnog 9×19, proizvođeni i u ovom kalibru, a brojne policijske službe u SAD i sada koriste pištolje baš u .40 S&W. Takođe i IPSC strelci su prihvatili ovaj metak jer omogućava major faktor, ali u smislu defanzivne upotrebe ne može se sa punom tačnošću potvrditi da četrdesetica pruža konkretnu prednost u odnosu na formalno slabiji 9 mm Para. To je navelo prekookeanske zaljubljenike u snažnu municiju, da lansiraju tvrdnju kako skraćenica S&W u oznaci metka ustvari znači short and weak, pa je nastavljajući razvoj nove municije na toj osnovi nastao kod nas malo prisutni metak .357 SIG.

Korišćen od svih

Želja konstruktora bila je municija koja bi imala položeniju putanju i veću probojnost od „duge devetke“, a koja će istovremeno moći da se koristi u pištoljima standardne veličine i načina funkcionisanja, na koji su predstavnici zakona navikli. To je ostvareno vrlo pojednostavljenim metodom: sužavanjem čaure .40 S&W da na ustima primi zrno dijametra 9 mm mase 8 g, odnosno – cilj je od početka bio hibrid metaka 9×19 i .40 S&W. Projektovana polazna brzina ispaljenog zrna na ustima cevi, trebalo je da bude preko 450 m/s, čime bi se (uz probranu konstrukciju zrna) mogla ostvariti veća probojnost i dalji efikasni promet. Metak je srazmerno brzo ugledao svetlost dana i komercijalno je nazvan .357 SIG, jer je promociju doživeo upravo u pištoljima IV generacije ovog renomiranog proizvođača. Naravno, uskoro je nastala čitava paleta pištolja koji su mogli da koriste i ovaj metak, najobičnijom zamenom cevi, jer su najčešće odgovarali i okviri izvorno predviđeni za municiju .40 S&W. Prvi testovi u specijalizovanim revijama su bili više nego pohvalni, sa preporukama tipskim bezbedonosnim službama da usvoje novi metak. To se i dogodilo, pa sada na desetine policijskih organizacija i drugih agencija koristi oružje u ovom kalibru, čak i američki Secret Service – služba odvajkada obavijena velom tajne.

Suprotno prvobitnim očekivanjima, metak .357 SIG se nije proširio preko Atlantika i još uvek ni približno nema široku primenu kao .40 S&W u sportske svrhe, a o 9 mm Para da i ne govorimo. Imali smo prilike da pročitamo stavove vrlo iskusnih „pištoljaša“ iz raznorodnih sredina, koji su od samog starta projekta tvrdili, kako sam vizuelni izgled nove municije asocira na zaključak da je objedinio loše osobine oba metka od kojih je nastao. Kada su se tome pridodale pritužbe direktnih korisnika, o strahovitom akustičnom efektu pri opaljenju u zatvorenoj prostoriji – mnogi potencijalni kupci su dobro razmislili pre nego što su se upustili u kupovinu noviteta, koji još nije dokazao kvalitet.
Ovome moramo dodati činjenicu koja se uglavnom prećutkuje – industrija naoružanja odvajkada vodi vrlo agresivne marketinške kampanje obezvređivanja kvaliteta aktuelnog oružja i municije, uz hiperbolično glorifikovanje svega novog što su plasirali ili tek planiraju na tržište. Naravno, u epicentru njihovog delovanja je (sasvim razumljivo) što viši profit i održanje kontinuiteta proizvodnje. Ali, mnogo puta smo se uverili da moderno, automatski ne znači i bolje. Pomešanih stavova i emocija usled svega navedenog, zaputili smo se u užički „Prvi partizan“ da isprobamo njihovu municiju .357 SIG novije produkcije. I ovaj metak, naša fabrika proizvodi i izvozi u većoj količini, a da je oružje tog kalibra kod nas raritet – ne moramo posebno naglašavati. Od oružja za test na raspolaganju smo imali stari, dobri domaći CZ99 sa naknadno izrađenom cevi .357 SIG, kao i fabrički nov Glock Model 31, koji po dimenzijama ne odskače od najpoznatijeg i nama najbližeg Modela 17. Kako su ova dva pištolja, upravo kratkocevna oružja koja smo najviše koristili i najčešći su izbor bezbedonosnih snaga na našem prostoru, bila je to odlična prilika da se uverimo u potencijalne prednosti koje pruža drugačija municija.

Proba u opitnom tunelu

Punjenje okvira mecima flašaste i kratke čaure, nas nešto starije najpre podseti na rafinirani metak 7,65×19 Para. Međutim, prvi ispaljeni hici ukazuju da je u pitanju ipak, znatno snažniji metak. Iako je većina prisutnih na testu, svoje druženje s pištoljima počela korišćenjem nama tako dragih „tetejaca“ i municije 7,62×25 TT – nije bilo naročito ugodno ispaljivati .357 SIG u opitnom tunelu. I pored zaštitnih antifona, pri opaljenju se čuo reski „vrisak“ kao kada se iz džepnog revolvera ispaljuje metak .357 Magnum, a vertikalni odskok pištolja je bio i te kako snažniji, nego pri gađanju „dugom devetkom“.

Grupe pogodaka na meti udaljenoj 20 m, pri stojećem dvoručnom stavu, bile su u granicama očekivanih, ali iz oba pištolja su svi strelci dobijali vertikalno rasipanje grupe. Određeni prekookeanski autoriteti, to objašnjavaju temperaturnom razlikom duž trase cevi, ali bliže racionalnom nam je stav, da strelac menja hvat posle prvog hica zbog neprijatnih propratnih pojava pri opaljenju. Generalno, nikakve naročite prednosti po pitanju grupisanja pogodaka u odnosu na 9×19 nismo mogli da konstatujemo, a ranija opitivanja u balističkom sapunu, govore da ni probojnost i deformacija zrna tipa FPJ nisu baš briljantne. Deklarisana polazna brzina od oko 470 m/s se ostvarila ispaljivanjem iz opitne cevi dužine 150 mm, ali iz oba pištolja uobičajenog formata – ne. Setili smo se svojevremeno iznetih stavova da bi stvarno unapređenje performansi, bilo ako bi se usvojilo i koristilo oružje u kalibru 9 mm Dilon ili neki drugi metak, sa zrnom veće mase i čaurom većeg kapaciteta. Jasno je da takva municija ne bi odgovarala, odnosno – oko nje ne bi mogli da se proizvode pištolji velikog kapaciteta, sa sada standardnim ramom, što apsolutno ne odgovara proizvođačima oružja. Uprošćeno, vratili bismo se na koncept koji nije zaživeo 10 mm Auto, odnosno davnašnju konstataciju da još dugo neće biti uzdrman tron na kom se nalazi .45 ACP.

tekst i slike: Milan MILANOVIĆ