Razvoj češkog metka i puške
Nekoliko godina unazad „Kalibar“ je više puta pisao o naporima konstruktorskih timova na Zapadu, da pronađu adekvatnu zamenu široko rasprostranjenoj službenoj municiji 5,56×45. Iako je iza ovog metka četiri decenije upotrebe u vojsci i praktično postoji „direktiva“ da ga sve armije zainteresovane za međunarodne integracije, moraju da usvoje kao zvanični kalibar. Već nekoliko godina intenzivno traju ispitivanja i eksperimenti sa više kalibara, koji bi trebalo da ga zamene u narednom periodu. Iako ovaj metak predstavlja sasvim dobro rešenje za mirnodopske uslove zbog preciznosti, usled položene trajektorije ispaljenog zrna, u konkretnim borbenim situacijama pokazalo se da ovo malo zrno ne zadovoljava postavljene taktičke zadatke. U jednom momentu izgledalo je da će kao novi standard da se usvoji metak 6,8×43 Remington SPC (Special Purpose Cartridge), čije zrno mase 7,45 g iz cevi izlazi brzinom od 808 m/s. Iako je ova municija (i prema njoj konvertovana verzija puške M16), pokazala niz kvaliteta u borbenoj primeni u Avganistanu i Iraku, sve je neizvesnije da će ona zaista da zameni metak 5,56mm u naoružanju vojske SAD. O usvajanju metka 6,8×43 kao NATO standarda, za sada nema ni govora.
Dakle, potraga za idealnim srednjim metkom, namenjenom modernim jurišnim puškama, nastavlja se. Zbog toga su analizirana sva dosadašnja svetska iskustva i došlo se do zaključka, da je rešenje najbliže idealnom pronađeno još pre pola veka i to „iza gvozdene zavese“. U stručnim krugovima dobro je poznata priča o naporima vojske nekadašnje Čehoslovačke, da pronađe sopstveno rešenje „srednjeg metka“. najpre je 1952. usvojena municija 7,62×45 (u prvobitnoj verziji kalibar novog metka bio je 7,5×45) i dva pešadijska oružja namenjena opremanju vojske – poluautomatska puška i puškomitraljez, pod istim službenim nazivom Vz.52. Da zbrka sa identičnim imenom oružja bude veća, čehoslovačka vojska usvojila je i pištolj kalibra 7,62×25, takođe obeleže kao Vz.52! Nevezano od toga, novi metak 7,62×45 bio je nešto snažniji od sovjetske 7,62×39 municije, namenjene familiji oružja SKS i AK, prvenstveno po pitanju korisnog dometa. Sredinom 50-ih godina, Česi su razvili i automatsku pušku oko metka 7,62×45, ali zbog standardizacije oružja u Varšavskom paktu i strahovitog pritiska sovjetskih generala, i u Čehoslovačkoj je 1957. municija 7,62×39 usvojena kao jedini vojni službeni kalibar.
Međutim ovaj već zaboravljeni metak i puška kreirana oko njega, izuzetno su zanimljivi. Poluautomatska puška Vz.52 funkcionisala je na principu pozajmice gasova, kroz cilindar manjih dimenzija od uobičajenih, po rešenju bliskom originalnom nemačkom konceptu Mkb.42(W) jurišne puške. Bravljenje zatvarača rešeno je tako što je u prednjem delu zahvatan dvema polugama u zoni sklopa cevi i sanduka. Oružje je moglo da se puni okvirima kapaciteta deset metaka, sa donje strane sanduka ili odozgo „klipsovima“ sa nanizanim mecima, kao i brojne druge puške tog vremena. Opšti dizajn oružja neobično podseća na SKS rešenje, uz više izmena namenjenih pojednostavljenju manipulacije. Na primer, okidačka grupa vrlo je bliska američkom rešenju puške M1 Garand, sa kočnicom ispred branika obarača, a zadnji nišan imao je podele do krajnje daljine od 900 m. Drveni kundak bio je nešto masivniji nego kod popularnih „papovki“, a posebno je zanimljiv prepoznatljivi integralni „mač“ bajonet, koji se preklapao u desnu stranu i u sklopljenom položaju, nalegao u izdubljeni prostor prednje drvene obloge. Generalno, bilo je to robusno, kvalitetno urađeno i dobro osmišljeno službeno oružje, potpuno u duhu dugogodišnje oružarske tradicije zemlje u kojem je nastalo.
Manje je poznato da su braća Jozef i František Koucki, posle Drugog svetskog rata, konstruisali interesantnu poluautomatsku pušku sličnog dizajna pod nazivom ZK420, koja je imala identičnu okidačku celinu, ali je izrađena oko snažnije municije 7,92×57. Ovo oružje testirano je u Danskoj, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Etiopiji, Egiptu, Izraelu i Švajcarskoj, ali nigde nije usvojeno u naoružanje. Posle sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1948. stopirani su svi slični projekti i tamošnjim konstruktorima dat je zadatak da razvijaju oružje oko metka 7,62×39. Uvidevši još tada, da je ova municija manjeo efikasna, čehoslovački stručnjaci najpre su sproveli niz eksperimenata sa „uvećanim“ metkom 7,62×45 i prema njemu 1949. pokušali da prilagode i pušku ZK420. Kada im to nije pošlo za rukom, svi nacrti, preostali delovi i alati prodati su Izraelu, koji je obavljao uporedna testiranja ove puške, sa modelima Johnson, K43, SAFN i Garand.
Shvativši da su Čehoslovaci napredni u samostalnom konstruisanju oružja, Staljin je 1950. g dozvolio da razviju „nacionalnu koncepciju“ familije pešadijskog oružja (prvenstveno poluautomatske puške kojom bi naoružali postojeću armiju). Usledio je razvoj više modela u različitim kalibrima, kao CZ493 i usavršenog CZ502, iz kog je kasnije nastala finalna forma puške VZ52, u novom kalibru 7,62×45. Za konstrukciju najzaslužniji je bio J. Kratochvil iz fabrike „Češka Zbrojovka“ N.P. iz Strakonica, ali je proizvodnja počela u Povaskoj Bistrici, gde je pod kodiranom oznakom „SHE“, puška izrađivana od 1952. do 1956. Paralelna proizvodnja tekla je i u Uherskom Brodu, pod kodom „AYM“, od 1952. do 1957. Pod sovjetskim nadzorom, oružje je izvezeno u Egipat, Siriju i Kubu. Određeni kontigent ovih pušaka Kuba je uputila u Grenadu i pobunjeničkim grupama u Africi. Ubrzo posle Staljinove smrti, iz Moskve „stiže direktiva“, da se obustavi proizvodnja municije 7,62×45 i oružja kreiranog oko nje, i da se sve do tada proizvedene puške, što pre konvertuju na zajednički kalibar 7,62×39 koji je postao standard novoformiranog Varšavskog pakta.
U Uherskom Brodu tada je počela proizvodnja modifikovane puške VZ52/57 u kalibru 7,62×39 pod oznakom AYM. Sve puške označene sa SHE konvertovane su na tu municiju, pa su posle prerade označavane ukucanim znakom „štikliranja“ na sanduku. Značajno je napomenuti da sovjetski vojnii stručnjaci nikada nisu bili oduševljeni svojstvima pušaka familije VZ52, smatrajući da je ovo oružje izrazito inferiorno u poređenju sa sistemom SKS: zbog težeg rasklapanja, čišćenja, rukovanja i sklonosti zastojima. Sa druge strane, Čehoslovaci su konstantno isticali da je municija 7,62×45 najbolje moguće rešenje srednjeg metka, i da sva laka pešadijska oružja članica Varšavskog ugovora, treba da se preraide prema njemu. Nedavna testiranja originalnih pušaka VZ52 koje su se našle na zapadnom tržištu i originalne municije, pokazala su da je ovaj metak izvanredno rešenje, jer je grupisanje pogodaka do 400 m neuporedivo bolje nego 7,62×39 (kao i hipotetička kategorija poznata kao zaustavna moć). Međutim, Čehoslovačka vojska je krajem 50-ih godina naoružala svoje jedinice domaćom verzijom AK sistema pod nazivom VZ58 i sve ranije poluautomatske puške povučene su iz upotrebe. Vremenom, ovaj interesantan koncept bio bi potpuno zaboravljen, da veći broj pušaka i municije nije prodat širom sveta, gde korisnici uviđaju kvalitete prvenstveno metka dijametra zrna .30 i dužine čaure od 45 mm.
Zbog toga moramo ponovo da pomenemo Zapadne vojne eksperte, koji smatraju da municija namenjena vojnoj upotrebi u jurišnim puškama i lakim puškomitraljezima, mora da bude kalibra 7,62 mm. Idealna dužina čaure trebalo bi da bude 43-45 mm, kako bi metak imao adekvatna svojstva u borbenoj upotrebi. U traženju „pravog“ metka sa tim karakteristikama, koji oni nazivaju RCAR (Reduced Calibre for Automatic Rifles), analizirali su svojstva razne slične municije nastale u 20. veku: 7,62×32 Mannlicher Carbine, 7,65×35 i 7,65×38 Swiss, 7,92×35 French, 7×36 Otterup, 7,92×40 CETME, britanskog 7×43 (.280/30) i 7×49, 7,5×43 CRBA, 7,62×47 T65, 5,8×42 Chinese, 6,8×43 SPC, 6,5 mm Grendel, i rodonačelnika svih – 7,92×33 Kurz. Krajnji zaključak poznat je – najbolje je bilo čehoslovačko rešenje.
Bez obzira na sve vrednosti, ovaj metak izvesno je nikada više neće biti u redovnoj proizvodnji. Nije bio „shvaćen“ u svoje vreme, a novi trendovi forsiraju usvajanje neke druge municije.
Ipak, da oružje osmišljeno oko ove municije ne padne u zaborav, doprinose počasne jedinice češke garde, koje na svečanostima paradiraju pred zvaničnicima noseći upravo puške Vz52 sa hromiranim i poliranim metalnim delovima. Ova puška može da se nabavi i u Severnoj Americi, po zaista povoljnim cenama u oba kalibra – 7,62×39 i 7,62×45. Takođe, u prodaji specijalizovanih prodavnica širom SAD, nudi se i konverzioni insert kojim se puške, čije je ležište izrađeno za metak duže čaure mogu da osposobe za korišćenje jeftine i masovno prisutne municije 7,62×39. Kako je predviđeno da se taj insert u postojećem ležištu učvršćuje nekom vrstom „super-lepka“, nismo baš najsigurniji da je to dobro rešenje na duže staze, ali na taj način omogućeno je da stare VZ52 puške pucaju i danas, 50 godina od kada što su službeno proglašene zastarelim.
M. MILANOVIĆ
