Kad je teško – Beretta

Italijani su u toku 1874, zamenili stare revolvere sistema Lefaucheux i uveli u naoružanje novi revolver – Pistola a rotazione Modello 1874, u kalibru 10,35 mm. Po uzoru na Švajcarce i Francuze, Italijani su se opredelili za mehaničko rešenje Chamelot-Delvigne. Ram je izrađen iz jednog komada čelika u koji je ušrafljena (spolja) oktagonalna cev. Šestometni doboš, olakšan podužnim kanelurama, puni se i prazni preko vratašca na desnoj strani rama. Oba nišana su fiksna i jednostavna.

Mehanizam ima mogućnost jednostrukog i dvostrukog dejstva okidača, a oroz se automatski povlači u bezbedan položaj posle svakog opaljenja. Revolver je dug 295 mm i težak (bez municije) 1.160 g, dok je cev duga 160 mm. To je robustno i kvalitetno oružje, koje već izgledom uliva poštovanje. Izvorna municija (iz 1874.) je koristila crni barut i olovna zrna teška 11,5 g. U toku 1894, bez promene osnovnog kalibra, uvedena je nova municija koja koristi bezdimni barut i oplašćena zrna.

Konstrukcija Karla Bodea

Proizvodnju revolvera u Italiji preuzela je firma „Glisenti“. Početkom osamdesetih godina 19. veka, iz vojniih redova su sve češće stizali prigovori da je revolver Modello 1874, preglomazan i pretežak za svakodnevnu upotrebu. Firma je najpre pokušala da reši problem ubacivanjem nešto smanjenog modela (Modello 1874 corte). Zatim je 1886. predstavljen i naizgled potpuno novi revolver Modello Glisenti, koji je zadržao stari unutrašnji mehanizam, ali je spolja redizajniran, uključujući kompaktne mere i sklapajući okidač bez štitnika. Oba pokušaja su bila bezuspešna, ali su inspirisala poznatog italijanskog oružara Karla Bodea (Carlo Bodeo), da dizajnira revolver koji će obeležiti italijansku oružarsku scenu sve do kraja Drugog svetskog rata. Iako su stari revolveri Modello 1874 već krajem 19. veka potpuno povučeni iz redovne službe, sve raspoložive rezerve su ponovo aktivirane i korišćene u toku Prvog svetskog rata.

Konstruktor Karlo Bodeo je početkom 1889, patentima zaštitio rešenje svog revolvera. Ipak, ništa na njemu nije bilo zaista originalno, a još manje revolucionarno. Revolver je spoljnim izgledom, uključujući sklapajući okidač, neodoljivo podsećao na neuspešni Modello Glisenti. Mehanika sa SA i DA je preuzeta iz švajcarskog revolvera M 1882, (nepotrebna) spoljna sigurnosna kočnica na levoj strani rama podseća na nemačke Reichsrevolvere, dok je za klasično pojedinačno punjenje i pražnjenje šestometnog doboša primenjen desetak godina star sistem Abadie. Iako su sva ova rešenja bila daleko od uveliko korišćenih, sa simultanom ekstrakcijom praznih čaura, revolver majstora Bodea je 11. oktobra 1889, uveden u naoružanje kao Pistola a rotazione Modello 1889. Jednostavna i robustna konstrukcija, spolja osmougaona cev, zaobljen masivan rukohvat sa oblogama od rezbarene orahovine i metalnom kalotom sa alkicom na dnu, markantni fiksni nišani, skroman spoljni finiš – osnovne su karakteristike ovog tipično vojničkog revolvera. Već početkom 1890, pojavio se isti revolver sa klasičnim okidačem i štitnikom.

Da bi se razlikovali, revolver sa sklapajućim okidačem je dobio dodatnu oznaku Type A, a onaj sa klasičnim okidačem i štitnikom – Type B. Svi revolveri Modello 1889 su dugi 234 mm i teški 890-910 g, dok im je cev duga 114 mm. Prvih godina 20. veka, sve vojske su eksperimentisale ili uvodile u naoružanje poluautomatske pištolje.

„Španska“ produkcija

Da bi održali revolvere konkurentnim u novonastaloj situaciji, italijanski konstruktori su na osnovu standardnog modela Type B izradili smanjenu verziju, zadržavši osnovnu mehaniku, dizajn, kalibar i kapacitet. „Mališa“ je sada dug 209 mm i težak 775 g, a cev je duga 89 mm. Sem toga, novi revolver se razlikovao i po okrugloj cevi, a primerci izrađeni posle 1920, dobili su udarnu iglu elastično ugrađenu u ramu. Novi (smanjeni) revolver je dobio oznaku Pistola a rotazione Modello 1889 alleggerita.

Za razliku od nekih drugih evropskih država, koje su iskoristile uvođenje bezdimnog baruta za smanjenje kalibra municije, italijanska vojska je ostala pri velikom kalibru 10,35 mm, popularno nazvanom – Italijanski. Prve serije revolvera Modello 1889 izrađene su u državnoj fabrici „R. Fabrica d/Armi Brescia“, da bi se proizvodnja postepeno (do izbijanja Prvog svetskog rata), proširila i na nekoliko privatnih firmi. Međutim, ratne potrebe za ručnim oružjem su daleko premašile domaće proizvodne kapacitete, pa je italijanska vojska sklopila ugovor i sa španskom firmom „Arizmendi“ iz Eibara, koja je u periodu od 1915. do 1918, isporučila oko 200.000 revolvera Modello 1889. I pored ultrakonzervativnog dizajna, proizvodnja revolvera Modello 1889 održala se do polovine tridesetih godina 20. veka.

Zahvaljujući enormnim potrebama, još jedan revolver iz španske produkcije masovno je korišćen u italijanskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata. Španska firma „Orbea & Hermanos“ je već imala uhodanu proizvodnju manje-više vernih kopija starijih američkih revolvera vojničkog formata firme S&W, sa prelamajućom konstrukcijom i obe akcije okidača. Posle neuspelog posla sa engleskom vojskom, „Orbea & Hermanos“ je u toku 1916, nastavila masovnu isporuku ovih revolvera italijanskoj vojsci, samo u italijanskom službenom kalibru 10,35 mm. Revolveri su uvedeni u službenu upotrebu kao Pistola a rotazione Modello 1916, ali su među kolekcionarima poznatiji kao Tettoni M1916. Nosilac posla sa italijanske strane je bila firma „F. Tettoni – Brescia“ pa je njen naziv ugraviran na levoj strani rama.

Neobičan mehanizam

Početkom 20. veka, stručnjaci firme „Glisenti“ započeli su sa kreiranjem poluautomatskog pištolja vojničkog formata, a idejni tvorac je bio kapetan A. B. Revelli, kasnije angažovan i na konstruisanju automata. Iz raznih razloga, početak proizvodnje se stalno odlagao, da bi u međuvremenu sva patentna i proizvodna prava prenesena na partnersku firmu „Metallurgica Brescia gia Tempini“ (MBT), koja je startovala sa proizvodnjom tek krajem 1908. Za pištolj je izabran neobičan metak sa flašastom čaurom 7,65×22. Italijanska vojska nije bila zadovoljna izabranom municijom, pa je pištolj redizajniran za kalibar 9 mm Glisenti i malo povećan. Spolja je novi metak identičan metku 9 mm Parabellum, ali sa znatno slabijim barutnim punjenjem i posledično slabijim performansama, jer mehanizam pištolja nije mogao da podnese veće unutrašnje pritiske. Bez obzira na sve, italijanska vojska ga je uvela u naoružanje 1910, kao Pistola Automatica Modello 1910.

Tako je firma MBT nastavila sa proizvodnjom oba modela, za civilno tržište u kalibru 7,65×22, a za službenu upotrebu u kalibru 9 mm Glisenti. Mehanizam ovog pištolja je neobičan. Cev je ušrafljena u prednji kraj navlake, dok je kompaktan zatvarač nezavisno umetnut u navlaku. Ceo sklop je čvrsto međusobno povezan samo u momentu opaljenja. Posle opaljenja, sklop se pod povratnim dejstvom barutnih gasova povlači po ramu unazad, pri čemu se cev i navlaka zaustavljaju već posle 7 mm pređenog puta, a zatvarač sam nastavlja kretanje unazad do kraja, sabijajući jaku povratnu oprugu. Pod njenim dejstvom, zatvarač se vraća u prednji položaj, usput kupi naredni metak i ulaže ga u ležište cevi, a ceo sklop se definitivno pomera u prednji položaj i čvrsto blokira. Pritom udarni mehanizam ne ostaje u zapetom stanju, već se svaki put zapinje i otpušta povlačenjem okidača. Naravno, za svako opaljenje neophodan je dug i moćan pritisak na okidač, što otežava nišanjenje i preciznost. Radi lakšeg pristupa mehanizmu, leva stranica rama je isečena i zamenjena skidajućom, metalnom pločicom. Ovo je do te mere oslabilo geometriju rama, da je vremenom dolazilo do devijacija u konstrukciji. Pištolj je dug 207 mm i težak (bez municije) 850 g, cev je duga 102 mm. Kapacitet okvira je sedam metaka. Očigledno, ovaj pištolj nije bio pravo oružje za zahtevnu vojničku upotrebu i italijanska vojska u toku 1916, otkazuje dalje narudžbine. Do tada je preuzela oko 40.000 primeraka.

Povećanje kapaciteta i mase

Iako je imala dodatnu godinu vremena za pripremu, Kada je u pitanju kratko ručno oružje, italija je u Prvi svetski rat ušla nepripremljena, sa uglavnom zastarelim revolverima i pištoljima. Osnovno oružje su bili revolveri Modello 1874 i Modello 1889, a ni sa prvim italijanskim poluautomatskim pištoljem Modello 1910, nije bilo mnogo sreće. Zato je logično što je italijanska vojska, odmah po ulasku u rat uključila i firmu „Beretta“ u napore za proizvodnju adekvatnog poluautomatskog pištolja. Iz ovog angažmana se rodio prvi u nizu uspešnih pištolja firme – Beretta Modello 1915, kreacija inženjera Tullija Marengonija, po uzoru na tehnička rešenja M. Browninga. Mehanizam ovog pištolja funkcioniše po principu slobodnog hoda zatvarača, što u potpunosti zadovoljava izabrani kalibar 7,65 mm Browning.

Povratna opruga je ispod cevi, a oroz je potpuno sakriven. Već na prvom modelu, prednji deo navlake je sa donje strane znatno usečen, a prednji kraj cevi viri ispred navlake, što do danas će ostati prepoznatljiv znak pištolja „Beretta“. Pištolj nema ugrađen izbacivač ispaljenih čaura, već u tu svrhu služi udarna igla kada je zatvarač u krajnjem zadnjem (otvorenom) položaju. Takođe, otvor za izbacivanje ispaljenih čaura je usečen na gornjoj strani navlake. Međutim, vojska je naručila ove pištolje u tadašnjem službenom kalibru 9 mm Glisenti, što je nametnulo neke dorade na mehanizmu. Pored ostalog, uvodi se klasičan fiksni izbacivač ispaljenih čaura, a i ukupne dimenzije i masa oružja su povećane. Vojnički pištolji su dugi 169 mm i teški (bez municije) 880 g, dok je cev duga 95 mm. Kapacitet okvira je povećan na osam metaka. Tako se prvi pištolj Beretta Modello 1915, izrađivao u dve verzije, civilnoj i vojničkoj, koje su se međusobno razlikovale u kalibru i (donekle) veličini. Po završetku rata, „Beretta“ je obustavila izradu vojničke verzije pištolja. Civilna verzija je u toku 1919, redizajnirana i kao Beretta Modello 1915/19 u kalibru 7,65 Browning ostala i dalje u proizvodnji.

Mauser C96 i Ruby

Pored nabrojanih modela, koja su italijanskog izvora ili proizvedeni posebno za njihovu vojsku, Italijani su u toku Prvog svetskog rata koristili i druga kratka oružja. Mornarica je raspolagala sa 5.000 poluautomatskih pištolja Mauser C96, kupljenih još 1899. Mnogo više poluautomatskih pištolja španskog porekla je stiglo u Italiju u toku Prvog svetskog rata. Španska firma „Gabilondo y Urresti“ je početkom rata sklopila sa Francuskom kontrakt za mesečnu isporuku 30.000 poluautomatskih pištolja u kalibru 7,65 mm Browning, komercijalno poznatih kao Ruby. Da bi izvršila obavezu, španska firma je udružila preko 20 španskih proizvođača. U drugoj polovini rata i brojni italijanski agenti su ugovarali isporuke za svoju vojsku. Posebno teška situacija za Italijane nastala je posle tzv. XII Soške ofanzive krajem oktobra 1917, kada im se praktično u samo nekoliko dana raspao celi front. Dva miliona vojnika je bežalo, ostavljajući za sobom gomile oružja i opreme duž zakrčenih drumova i stotine prepunih skladišta. Saveznici su hitno sa Zapadnog fronta povukli 11 divizija, koje su uspostavile novu liniju odbrane duž reke Piave. Tada je Italijanima isporučeno mnogo savezničkog ratnog materijala, između ostalog i desetine hiljada raznih kratkih oružja…

Momir VUKČEVIĆ

foto: privatna arhiva