Pinočeov puč
Čileanski državni udar 1973. godine predstavljao je kulminaciju višegodišnje političke krize u Čileu, izazvane eskalacijom sukoba između levičarskog predsednika Salvadora Aljendea na jednoj, i desničarskog Nacionalnog kongresa (parlamenta) na drugoj strani, koji je svoje korene imao u Aljendeovoj nameri da u Čile uvede socijalizam. Sukob, koji je zahvaljujući Hladnom ratu osim ideološke i ekonomske imao i međunarodnu dimenziju, te u kome su Aljendea podržavali SSSR i Kuba, a čileanske desničare SAD, rešen je kada su čileanske oružane snage uz finansijsku i propagandnu podršku CIA, izvele državni udar 11. septembra 1973. godine.
Pučisti su za nekoliko časova uspeli da preuzmu kontroli nad zemljom, a Aljende je izvršio samoubistvo nakon što je s najvernijim pristalicama nekoliko časova pružao otpor opkoljen u predsedničkoj palati. Pučisti, organizovani u huntu čiji je vođa kasnije postao Augusto Pinoče, su potom tokom sledećih nekoliko dana započeli strahovladu tokom koje su uhapšene i mučene na desetine hiljada levičara i Aljendeovih pristalica; pri tome je likvidirano između 1500 i 3000 ljudi, među kojima je bio i niz uglednih ličnosti kao muzičar Viktor Hara. Pinočeov režim je zahvaljujući tome u korenu sasekao pokušaje levičara da organizovaju kontra-puč, odnosno neutralisao kasnije pokušaje pokretanja gerile; zahvaljujući tome je ostao na vlasti sve do 1990. godine i proveo radikalne neoliberalne ekonomske reforme koje će kasnije postati uzor mnogim razvijenim državama.
Puč je, bez obzira na to, predstavljao jedan od najvažnijih, ali i najtraumatičnijih događaja u istoriji Čilea, ali i šire; svetskoj javnosti su razmeri krvoprolića bili neshvatljivi s obzirom na raniju reputaciju Čilea kao oaze stabilnosti i uredne liberalne demokratije u Latinskoj Americi.
