Ponovni sjaj belorepog jelena

Prve prolećne sunčane dane iskoristili smo za testiranje luka. Ovoga puta bio je to jedinstveni Berov luk koji je u svoje vreme harao u lovištima širom sveta. Uspeli smo da nađemo veoma star, ali potpuno funkcionalan luk Bear Whitetail II – belorepi jelen

Model je nastao 1986, kao naslednik modela Whitetail iz 1975. Prvi model se odlično prodavao, ali je nakon decenije službe zamenjen modernijim i poboljšanim naslednikom. Logično je bilo da ga nazovu isto kao i prvi model, jer je belorepi jelen već postao prepoznatljiv brend. To je bilo zlatno doba kompaund lukova, sa krupnim koracima ka napretku i svi su nestrpljivo čekali pojavu najavljenog naslednika. Na ovom modelu je lično radio i čuveni Fred Ber i to je jedan od zadnjih modela koji je proizveden pre njegove smrti. Whitetail je model čiji je raspon od osovine do osovine kama 42 inča, što je veoma veliki raspon čak i za takmičarske lukove. To je uslovljeno dugim kracima i velikim uglom pod kojim su postavljeni. Brejs (razmak tetive od rukohvata) je skoro devet inča, što je takođe nepojmljivo za današnje standarde, ali ima svojih prednosti (luk je, kako mi streličari volimo da kažemo, veoma oprostiv), jer oprašta greške streličara pri okidanju i otpuštanju strele sa luka.

Zastareli princip

Sistem kamova je dual kam, što znači da ima dva identična ekscentrična točka koji su vezani za osovine, ali sa unutrašnje strane viljuške kraka, a ne kao kod današnjih lukova gde se vezuju spolja. Ovo je lošije rešenje, jer daje manju lateralnu stabilnost kraka, a naročito je važno kod velikih kamova, kakve danas imaju moderni, lovački lukovi. Ono što na prvi pogled zabrinjava je materijal kamova, koji su izvedeni od jedne vrste poliamida (vrlo tvrda plastika) iako uz činjenicu da su stari preko dve decenije, ove sumnje postaju suvišne.

Naravno od pune su plastike sa poprečnim ojačanjima, ali bez kugličnih ležajeva, oslonjeni samo na osovinu. Ovo rešenje sigurno neće izdržati toliko hitaca kao kam sa duplim ležajevima, ali s obzirom koliko su stari i još uvek dobro rade, nema se šta dodati na njihovu štetu. Svakako da se današnji veliki kamovi, koji su potpuno izbušeni ne bi ni mogli raditi od ovog materijala, jer su sile daleko veće, a i bili bi preteški.

Uvođenje staklenih vlakana

Krakovi su od staklenih vlakana presovani pod velikim pritiskom i temperaturom u epoksidnim smolama, veoma izdržljivi i otporni, ali teški i tromi za današnje s-glas ili karbonske kombinacije. Upravo je Fred Ber uveo upotrebu staklenih vlakana u streličarsku industriju.

I danas se proizvode, ali od s-glasa i po Berovom patentu, gde se vlakna namotavaju u neprekidnom nizu i tako se presuju u budući krak, bez ijedne tačke poprečnog presecanja. Rajzer je od aluminijumske legure i za razliku od današnjih, nema nikakvih rupa ili bušenja kako bi se olakšao, masivan sa naglašenim dimenzijama, posebno na mestima gde ima otvor sa navojima za dodatke. Da li je to bilo vreme kad se još nije štedelo ili je to zbog lošijih legura, ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali kada pogledamo današnje verzije, koje na takvim mestima jedva da imaju milimetar-dva “mesa” pored navoja, ne možemo da se ne zapitamo – zašto?Rajzere tog doba karakteriše odsustvo limb boltova (uložaka u koje se umeću kraci i koji su montirani na rajzer). Umesto njih, na samom rajzeru je odlivenio ležište za krakove, koje ih podržava sa strana – oni su integralni deo samog rajzera.

Dokazan sistem

Interesantno rešenje je naleganje krakova. Na samom kraju je klasično rešenje, koje se i danas koristi (šraf sa podloškom koja dozvoljava promenu ugla), a na mestu gde kraci napuštaju rajzer oslonjeni su na dva kuglična ležaja, koji su jednu trećinu u samom rajzeru, a jednu trećinu u krakovima. Zazor od jedne trećine služi za mogućnost promene ugla kraka, pri povećanju i smanjenju snage luka.

Ovaj sistem ih drži po pravcu, a promenom ugla oni se uvek jednako oslanjaju na lagere i preko njih imaju odličan raster sila. Jednostavno i dobro rešenje. Glavni šrafovi nemaju čelični uložak koji je umetnut u sam rajzer, već se uvrću direktno u prilično duboke aluminijumske navoje. I opet, s obzirom da luk ima preko dvadeset godina ovaj sistem se dokazao kao dobar i u to ne treba sumnjati.

Ogroman napredak

Tetiva je dužine samo 16 inča, jer su svi ostali kablovi od plastificiranih sajli. Klasična dakronska tetiva je tada bila hit, međutim, kod današnjih lukova ne bi radila, jer je slaba i previše istegljiva. Sajle su sa klasičnim suzama na jednom kraju i na njih se kači tetiva, a to je tada bilo opšte prihvaćeno rešenje, dok su na drugom kraju čeličnim prstenom “vezane” same za sebe. Zatim se kroz tu omču postavlja sistem za fino štelovanje kamova. Mali plastičan disk koji od svoje centralne rupe ima ubušene pliće i dublje proreze, a promenom proreza dozvoljava kamu da se okreće levo ili desno oko svoje ose. Interesantan i prilično komplikovan način, jer luk mora da se postavi na stegu kako bi se štelovao. Sajla koja ide oko plastičnog diska, sa dve male rude se kači na osovinu kama sa unutrašnje strane viljuški i tu se njihov put završava. Kamovi su sa dve trake i tetiva ne ide po sredini rajzera, tako da luk ima potencijalni problem sa torkom, ali zbog malih kamova, teškog rajzera i odličnog rukohvata, sveden je na najmanju meru, pa je je skoro neprimetan.

Luk na sebi ima module koji su za dužinu natega od 29 inča i snage od 50 do 65 inča. Let of je standardnih 65%. Ovo je u odnosu na prvi model – Whitetail I, bio ogroman napredak, jer se samo promenom modula mogla menjati dužina natega, dok je to kod prvog modela bilo nemoguće. Snaga se takođe mogla štelovati i taj standard je i danas prisutan u nešto izmenjenom obliku. Na najmanjoj snazi od 50 funti luk je mogao da se pojača, tako što se šraf na kraku uvrne za još tri kruga. Svaki krug je nosio od dve do četiri funte.

Posledica okidanja na prazno

Primerak koji smo testirali u Srbiju je došao iz Austrije još 1989. Tada je koštao oko 600 nemačkih maraka. Luk je imao i špulnu sa harpunom za ribolov. Sada mu se cene u Americi kreću od skromnih petnaestak, pa do 50 dolara, za dobro očuvane primerke. Treba imati u vidu, da ih tamo još uvek ima u velikom broju i da je model bio u masovnoj proizvodnji. Kada smo ga dobili od vlasnika, nije bio u najboljem stanju. Tajming kamova je bio katastrofalan, a tetiva suva i vrlo trošna. Bez resta na rajzeru, d-lupa na tetivi, pip sajta i bilo kakvih utišivača. Utišivače nismo ni očekivali, jer ih u to vreme nije ni bilo. Gornja osovina kama je bila malo iskrivljena (verovatno posledica okidanja na prazno). Poslednjih nekoliko godina vlasnik ga nije mnogo koristio, stajao je u kući i čekao svoj momenat.

Osećaj odličnog gripa

Prvo što je trebalo uraditi je na Internetu i oficijelnom sajtu pronaći uputstvo za štelovanje ovog starog lovca. Kada smo to obavili, prešli smo na “hirurški” deo i rehabilitaciju. Postavljen je u stegu i poradismo na tajmingu kamova, ojačavanje tetive servingom, ispravljanje osovine i mazanje tetive voskom. Potrajalo je oko tri- četiri sata, ali smo ga doveli u formu. Kamovi su radili perfektno poput odraza u ogledalu, tetiva i sajle su radile korektno. Izmerili smo snagu luka i ona je, tačno po proizvođačkoj specifikaciji, iznosila 50 funti.

Postavili smo čuveni rest tzv. biskvit i uštelovali arhaične i glomazne mesingane pinove. Na tetivu smo dodali di-lup za okidač i sve poravnali kako treba. Izabrali smo odgovarajuće strele, postavili metu… Moram priznati da sam bio uzbuđen, jer ovo su lukovi o kojima sam maštao, čitajući o njima, još u starom časopisu “Metak” (stariji čitaoci se sigurno sećaju). Nisam znao šta da očekujem, na forumima se o ovom modelu uglavnom mogu naći pohvale, ali ima i negativnih komentara. Težak je u ruci (4,7 funti bez opreme) – skoro za funtu teži od mog novog luka sa punom opremom. Masivan rajzer i odmah sledi osećaj odličnog gripa. Dao sam ga prijatelju da proba i on, pa još nekolicini zainteresovanih. Svi imaju isti komentar, rukohvat je perfektan. Popunjava celu šaku i postavlja je u prirodan položaj, upravo onako kako učimo mlade polaznike u klubu da drže luk.

Ogroman prozor

Možda vam se čini da je ovo preterivanje, ali danas su rukohvati kod lukova bez dodatnih traka i uložaka retkost. Toliko su svedeni, da su čak i neudobni, a luk se obično uvrće u jednu stranu. Vi se morate podesiti rukohvatu, dok je kod ovog starog lovca, potpuno obrnuto. Ko se bavi streličarstvom, dobro će me razumeti.
Prozor je ogroman, ima mesta za bilo koji nišan, postavio sam okidač i krenuh da ga napinjem. odmah se oseti velika razlika, kamovi ne mrdaju u prvih pola inča (posledica sajli, dakronske tetive i starosti), a zatim umereno podizanje snage (nimalo agresivno kao moderni lukovi), potom skoro neprimetan i nešto duži pad u dolinu, što je posledica manjeg let ofa od 65% (opet nimalo agresivno i potpuno suprotno današnjim). Nije mi se svideo vrlo rastegljiv osećaj i potpuno odsustvo zida na kraju natega. Kako god se postavim, može se izvući još pola inča ili popustiti toliko. Ovim je bilo jasno da luk pakuje osetno manje energije od današnjih, jer mu je kriva prirasta blaga kao i ulaz u dolinu. Namestih prednji nišan na centar mete, udaljene 20 m, pogledah ugao strele i videh da je to, tu negde, a onda povukoh okidač. Dramatičan momenat otpuštanja strele, više me je nego iznenadio, buka i vibracija je velika u poređenju sa novim lukom. Strela je završila 15 cm od centra i podesih nišan za drugu. Posle šest strela, sve je bilo podešeno. Još jedna serija i luk je legao kao da ga koristim mesecima.

Univerzalne dimenzije

Posle tridesetak strela, gde smo ocenjivali preciznost, buku, ponašanje luka i merili brzinu, seli smo da donesemo sud. Ergonomija – čista desetka. U “Bearu” su očigledno uložili mnogo truda, da pronađu univerzalne dimenzije i oblik koji paše velikoj većini. Nivo buke veliki, s obzirom da se radi o lovačkom luku, ali uz današnje utišivače dao bi se svesti na podnošljiv nivo. Ocena 6. Vibracije – drastično velike i dobio je jedva ocenu 4. Osete se vibracije od tetive (viša frekvencija) i one koje se protežu kroz rajzer, nastale od teških krakova i sajli. Veoma dugo traju, oko pola sekunde – rekao bih. U jednom momentu sam na malom i domalom prstu osetio bol, doduše ne jak, ali potpuno neočekivan.

Nemoguće je očekivati da luk za dve decenije, nije bio na suncu, kiši, da nije nikada ožuljan ili grubo ostavljen, da nije pao ili se neadekvatno prevozio. Neka vrsta zapečene farbe je pun pogodak. Imao sam luk 2004. godište, mnogo lepše završne obrade, verno iscrtanog lišća i mahovine, koji je na rukohvatu posle samo dve godine bio vidno ižuljan. Kvalitet materijala – osam. Ova ocena je iznuđena jedino zbog poliamidnih kamova, jer sve ostalo je na vrhunskom nivou. Druga stvar su rešenja kao npr. kamovi nemaju ležajeve, jer to se tada tako radilo, pa nismo pokušavali praviti paralelu sa današnjim, osim informativnog karaktera.
Pri natezanju, osećaj je dovoljno dobar, dok na samom kraju utisak rastegljivog zida daje i osećaj nesigurnosti, pa je ovo i osnovna mana. Pri otpuštanju – buka, šok, odskok luka i vibracije su veliki, pa je sve zajedno, dobio ocenu pet.

Obilje zanimljivih rešenja

Zbog stanja tetiva, nismo mnogo forsirali starog lovca, probali smo ga na najmanjoj snazi od 50 funti i pokazao je da nije nimalo naivan. Brzine koje je postigao na testu su 220 do 230 fps, što je dovoljno dobro za tako star luk, a u rangu je lukova svog doba. Svakako uz malo teže strele, dovoljno je i za lov sve divljači na našim prostorima. Poređenja radi, moj novi luk u istm uslovima postiže nešto preko 290 fps, a na maksimumu snage preko 330 fps. Na testu smo čisto osećaja radi, ”žpucali” i sa novim kompaund lukovima, a razlika je tolika, da se lako oseti bez ikakvih mernih instrumenata, stari lovac u tom pogledu nema nikakve šanse.

Ali, ipak nam je pokazao nešto: kvalitet majstorske izrade i obilje interesantnih rešenja iz istorije streličarstva, zaista su nas očarali. Potpunu funkcionalnost svih elemeneta, nakon više od dvadeset godina starosti, nije potrebno ni komentarisati, njegov starinski izgled je u nama probudio setu na neka prošla i lepša vremena. Pružio nam je prelepo prepodne i jasno stavio do znanja, zašto su lukovi Freda Bera i danas masovno prisutni, u rukama lovaca i takmičara širom sveta. Za više informacija posetite sajt www.archeryhistory.com i www.beararchery.com.

Završna obrada za desetku

Preciznost nas je prijatno iznenadila, budući da nismo imali zadnji nišan (ovo je urađeno namerno, jer se tako nekada i koristio) i da smo koristili primitivan, najprostiji mehanički nišan. Na dvadeset metara, kao i na četrdeset, postigli smo odlične grupe od 20 i 25 cm. Ocena osam. Završna obrada opet čista desetka. Pomalo smešna, maskirna šara iz tog doba, savršeno je postojana i otporna. Nigde na luku, pa čak ni na rukohvatu, nema tragova habanja. Natpisi su potpuno vidljivi i jasni.

Tekst i snimci: Boris RAKIĆ