Civili u rovovima

Pruska konjica je tek 21 marta 1879, uvela u naoružanje svoj prvi revolver Model 1879 (popularni Reichsrevolver) u kalibru 10,6 mm. Bilo je to na prvi pogled impresivno šestometno oružje, dugo 330 mm i teško skoro 1.300 gr. Međutim, sa okidačem jednostrukog dejstva i bez ugrađenog sistema za izbacivanje praznih čaura, ovaj revolver je bio daleko od nekog tehnološkog dostignuća. U toku 1883, a na zahtev korisnika iz pešadije i mornarice, državni arsenal u Erfurtu je izvršio neke izmene na Reichsrevolveru: skraćena je cev, redizajnirana drška… U naoružanje su uvedeni kao Model 1883, (među kolekcionarima poznatiji kao oficirski model). I pored neosporno vrhunske izrade, Reichsrevolver, je beznadežno zaostajao u odnosu na sve vojničke revolvere svog vremena.

Možda je to i glavni razlog, da se u toku poslednje decenije 19. veka, plejada vrsnih nemačkih oružara uključila u kreiranje poluautomatskih pištolja i već na prelomu veka, Nemačka je imala na raspolaganju, niz vrlo upotebljivih rešenja. Ipak, Reichsrevolver, je ostao službeno oružje, sve do 1908, da bi sve raspoložive rezerve bile ponovo reaktivirane u toku Prvog svetskog rata.

Tri važne inovacije

Posle više decenija provedenih u nekoliko najpoznatijih američkih i evropskih oružarskih firmi, Hugo Borchardt se u toku 1892, skrasio u poznatoj berlinskoj fabrici „Ludwig Loewe & Co“, gde je već u toku 1893, patentirao kolenasti zatvarač i mehanizam, koji deluje po principu kratkog trzaja cevi. Tako se rodio jedan nebično ružan i nezgrapan poluautomatski pištolj, pravi „dinosaurus“ među ručnim oružjima. Bez obzira na estetske primedbe, pištolj Borchardt M1893 je ponudio tri važne inovacije: zmenljiv šaržer, koji se smešta u rukohvat pištolja, pokretan zatvarač sa kolenastim mehanizmom i vrlo efikasan metak 7,65 mm Borchardt, sa čaurom u obliku flaše. Glavna povratna opruga je smeštena sasvim pozadi, u posebnom kućištu iznad i iza rukohvata, što je najviše i doprinelo nezgrapnom izgledu oružja. Međutim, cela stvar je delovala pouzdano i firma je u toku 1894, otpočela redovnu proizvodnju. Ipak, komercijalno tržište je mlako primilo ovaj pištolj, a nije prošao ni na testovima za vojsku SAD i Švajcarske. Sve u svemu, u periodu između 1893. i 1899, izrađeno je oko 3.000 primeraka.

Najzaslužniji za razvoj metka 7,65 mm Borchardt, bio je Austrijanac Georg Luger, koji se u toku 1891, priključio firmi „Ludwig Loewe“. Ovaj metak je nešto kasnije (oko 1900.), a na zahtev švajcarskih autoriteta, u nekoliko modifikovan, kada je dobio i drugo ime 7,65 mm Parabellum. Istovremeno, Ludwig Loewe je poverio Lugeru delikatan zadatak, da prostudira pištolj Borchardt M 1893, i predloži moguća poboljšanja. Na drugoj strani, Borchardt je svoje „čedo“, smatrao savršenim, pa je sve Lugerove sugestije dočekivao sa velikom odbojnošću. I pored nepremostivih problema u komunikaciji sa starijim kolegom, Luger je postigao rezultate, koji su prevazišli sva očekivanja. Na prvi pogled, napravio je potpuno novi pištolj, iako je praktično zadržao kompletno tehničko rešenje svoga prethodnika. U pogledu dizajna, najveći uspeh je uklanjanje glomaznog zadnjeg kućišta za smešaj glavne povratne opruge, koja je sada zamenjena lisnatom oprugom u rukohvatu pištolja, iza okvira. A posle 1906, jaka spiralna opruga je zamenila lisnatu oprugu. Napravljene su i manje modifikacije na samom mehanizmu, koje su omogućile lakše i sigurnije kretanje zatvarača. Neosporno, novo oružje, je za svoje vreme bilo pravo tehničko i estetsko dostignuće, koje je već na prvi pogled osvajalo perfektnom izradom i jednostavnim, skladnim linijama.

Parabelum u 150 verzija

Aprila 1899, Luger je novo rešenje pištolja Borchardt-Luger M 1898, zaštitio patentom, a proizvodnju je preuzela firma DWM, koja je nastala udruživanjem „Ludwig Loewe“ sa nekoliko drugih, oružarskih firmi. Švajcarci su prvi, između pet ponuđenih rešenja, izabrali proizvod firme DWM i uveli ga u naoružanje 4. maja 1900, u službenom kalibru 7,65 mm Parabellum. Nadovezujući se na komercijalni naziv metka 7,65 mm Parabellum, firma DWM, je nov pištolj nazvala Parabellum, izbegavajući pominjanje imena međusobno suprostavljenih konstruktora. Reč Parabellum, je samo deo čuvene rimske izreke: „Si vis pacem, parabellum“ (Ako želiš mir, spremi se za rat). U toku njegovog dugog života, ukupno je registrovano više od 150 verzija. Nemačka mornarica je u toku 1904, usvojila ovaj pitolj, ali u kalibru 9 mm Parabellum, i pod službenom oznakom Parabellum Pistole M 1904, ili skraćeno P-04. Mornari su se opredelili za cev dužine 150 mm. Kopnena vojska je tek 1908, uvela u naoružanje Parabellum, takođe u kalibru 9 mm Parabellum, pod službenom oznakom Parabellum Pistole M 1908 ili popularnije P 08. Svi službeni pištolji P 08 su dugi 213 mm i teški 850 gr, cev je duga 100 mm, a kapacitet okvira je osam metaka. Ovo važi i za pištolje isporučene mornarici posle 1908. Bez svake sumnje, nemačka vojska je tako dobila jedan od najboljih poluautomatskih pištolja svoga doba. U toku 1913, vojska je uvela u naoružanje i dužu verziju ovog pištolja sa cevima dugim 20 cm, drvenim demontažnim kundakom i posebnim tangentnim nišanom za gađanja do 600 ili 800 m. Dugi pištolji su dobili službenu oznaku Lange Pistole 08 ili LP-08, ali su među kolekcionarima poznatiji kao „artiljerijski“. Ovi pištolji su tretirani ,kao zamena za karabine artiljercima, pilotima, vozačima i pripadnicima drugih specifičnih službi. Zadržali su identičnu mehaniku kao i standardni P-08 i koriste standardne šaržere kapaciteta osam metaka, a od 1917, i specijalne doboš-šaržere kapaciteta 32 metka.

Komplikovani, skupi i precizni

U godinama koje su prethodile ratu, važilo je mišljenje, da pištolji u zamišljenim masovnim sudarima pešadije i konjice, neće imati neku značajniju ulogu, pa njihovoj proizvodnji nije posvećena dovoljna pažnja. Vojska je do početka Prvog svetskog rata, preuzela svega oko 173.000 primeraka standardnih P 08, sa cevima dugim 10 cm, što se smatralo dovoljnim za planirane potrebe oficirskog kadra. Istovremeno, izrada pištolja-karabina LP 08, startovala je tek u februaru 1914. Međutim, rat se ubrzo pretvorio u iscrpljujuće rovovske borbe. Nepripremljena na ovakav način ratovanja, Nemačka se, kao i ostale učesnice rata, suočila sa ogromnim manjkom efikasnog ručnog oružja, neophodnog za blisku borbu. Privatna firma DWM, je odmah uključila sve svoje kapacitete, a u proizvodnju se ponovo upustio i pruski državni arsenal u Erfurtu. Podaci govore, da je DWM u periodu izmedju 1909. i 1918, isporučio nemačkoj vojsci ukupno 743.000 poluautomatskih pištolja P-08 i LP-08. Državni arsenal je u periodu između 1911. i 1918, isporučio ukupno 519.000 ovih pišolja. Ovde nisu obuhvaćeni pištolji isporučeni prijateljskim armijama. Proizvodnja duge verzije LP-08, dostigla je planirani tempo tek u toku 1917, pa su ovi pištolji-karabini u malom procentu zastupljeni u navedenim ciframa. Prvi svetski rat je neosporno najviše doprineo, da su Lugerovi Parabelumi ušli u legendu na velika vrata. Iako objektivno komplikovani i skupi, uz to i osetljivi na korišćenu municiju, užvali su kultni status među neposrednim korisnicima, ali i neprijateljima. Bez sumnje, tome su najviše doprineli priručan i elegantan dizajn, vrhunska izrada, kao i izuzetno udobno i precizno gadjanje. Uostalom, prisetićemo se stare izreke „Bog je stvorio ženu, a Luger Parabellum“.

I pored svih napora, isporuke službenih pištolja su bile znatno ispod potreba nemačke vojske. Za razliku od Francuske i Engleske, koje su ovaj manjak nadoknađivale ogromnim porudžbinama iz Španije i Amerike, nemačka vlada je bila primorana, da se osloni na sopstvene snage, pa je uključila sve domaće privatne proizvođače u ratnu proizvodnju. Tako su se u rukama nemačkih vojnika, bez da su zvaničo usvajani kao službena oružja, ubrzo našli brojni poluautomatski pištolji, prvobitno koncipirani za civilno tržište. Teško je nabrojati sve male i velike firme, koje su iskoristile priliku i uključile se u snabdevanje vojske (Langenham, Walther, Mauser, Beholla, Dreyse, Jager, Ortgies, Sauer, Bergmann …), a korišćeni su i austrijski pištolji iz civilne produkcije, firme „Steyer“. Naravno novi vojni proizvođači su jednostavno nastavili sa proizvodnjom i isporukom pištolja, koje su imali na tekućoj traci i u civilnim kalibrima, kao što su 7,65 mm Browning, 9 mm Browning, čak i 6,35 Browning. Najčešće su to bili pištolji džepnog formata sa mehanikom, koja je delovala po principu slobodnog hoda zatvarača. Dodeljivani su raznim pozadinskim službama, ali i mnogi visoki oficiri na frontu su se rado opredeljivali za lagane „civilne“ pištolje. Iako, uglavnom kvalitetno izradjeni, ovi pištolji nisu bili ozbiljna vojnička oružja. Naravno, uz jedan izuzetak, a to je velikogabaritni poluautomatski pištolj Mauser C 96.

Drška od metle

Krajem 19, veka, firma Mauser je uglavnom bila preokupirana razvojem pušaka. Istovremeno, radnici firme, tri brata Feederle (Fidel, Josef i Friedrich), na svoju ruku su razradjivali ideju poluautomatskog pištolja. Fidel Feederle je tek 1894, upoznao P. Mausera sa prvim prototipom. Prva reakcija slavnog Mausera je bila negativna. Ipak, Mauser nije kočio dalji rad, pa su testiranja izvršena već 15. marta 1895. Oružje je delovalo pouzdano i praktični Mauser ga je odmah zaštitio patentom, kao Rucklauf-pistole System Mauser, čime je očigledno u prvi plan stavio firmu, a ne konstruktore. Pištolj je ubrzo dobio popularan komercijalni naziv Mauser C 96, po godini, kada je krenula redovna proizvodnja. Ovaj veliki pištolj je koristio metak sa suženim grlićem čaure (u obliku flaše), inspirisan municijom za Borchardt M 1893, ali u kalibru 7,63 mm. Fiksni magacin kapaciteta deset metaka, smešten ispred okidača, punio se odozgo pomoću lamelaste pločice sa nanizanim mecima, kao i puške repetirke Mauser. Zahvaljujući neobičnoj drvenoj futroli, koja se lako pretvara u kundak (jednostavnim prikopčavanjem na zadnji kraj rukohvata), pištolj je mogao da se koristiti i kao priručni karabin. Nemački vojni autoriteti su u više navrata testirali pištolje Mauser C 96, ali im nisu dali prelaznu ocenu. Neosporno, mehanizam je bio komplikovan i preskup, oružje u celini nezgrapno i preteško, a zbog napred smeštenog magacina i relativno malog okruglog rukohvata, nije bilo ni dobro izbalansirano za nišanjenje i gadjanje. Upravo je neobičan okrugli rukohvat i kumovao podrugljivom nadimku Broomhandle (drška od metle), koji se ubrzo prilepio za ovaj pištolj. Međutim, Mauser C 96, je neverovatno dobro primljen na komercijalnom tržištu.

Pritisnuta velikim manjkom ručnog oružja, nemačka vojska, je u toku rata od firme „Mauser“, naručila oko 140.000 pištolja Mauser C 96 u standardnom vojničkom kalibru 9 mm Parabellum (ugravirana velika crvena devetka na rukohvatu), a koristila je i oko 50.000 primeraka u civilnom kalibru 7,63 mm. Ovi Mauseri C 96 su dugi 297 mm (sa montiranim kundakom 627 mm) i teški (bez municije) 1.100 gr ( sa kundakom 1.550 gr), dok je cev duga 140 mm. Bio je to jedini pištolj, koji je za vreme Prvog svetskog rata, stajao u prvim borbenim redovima rame uz rame sa legendarnim Lugerom. Iz istih razloga, Austrija je u to vreme kupila oko 30.000 primeraka u kalibru 7,63 mm.
Pravljen je neprekidno sve do Drugog svetskog rata u ogromnom broju primeraka. Posle prvog osnovnog modela, izrađivane su i verzije sa dužom cevi, pokretnim desetometnim šaržerom, a tridesetih godina 20. veka pojavio se i Mauser Schnellfeuer, verzija modela C 96, prilagođena za punu automatsku paljbu. U periodu između dva svetska rata, pojedine španske i kineske firme su takođe izradjivale verne kopije ovih pištolja u ogromnim količinama. Za nas je zanimljiv podatak, da je kralj Aleksandar ubijen u Marseju 1934, upravo iz ovakvog oružja.

Priredio: Momir VUKČEVIĆ
foto:”Visier”