Меga analiza pušaka AK sistema

O automatskoj pušci proslavljenog konstruktora Mihaila Kalašnјikova je od samog njenog nastanka publikovano obilje materijala, jer je reč o oružju koje je obeležilo čitavu epohu od kraja Drugog svetskog rata do danas. Do u tančine je analizirano kako je samouki narednik došao do koncepta koji je proneo njegovo ime širom sveta i obezbedio mu besmrtnost, ali među dostupnim sadržajima se nalazi mnoštvo netačnih ili krajnje proizvoljnih konstatacija.

Oblast streljačkog pešadijskog naoružanja u naše doba korenito se menja usled promenjenih potreba vojnika današnjice, pa izvorna konstrukcija AK po više osnova ne odgovara traženim karakteristikama. Pravci unapređenja i dalja budućnost ove puške su tematika kojoj treba posvetiti dužnu pažnju, što je dodatni motiv da opsežno istražimo i objedinimo ono što je prethodno pobrojano.

Odabrali smo pristup koji je kompleksan i iziskuje uporednu analizu iskustava konkretnih korisnika modela različitih proizvođača u dijametralno suprotnim uslovima upotrebe, kao i detalja koji ne potpadaju pod subjektivne olako donete procene. Za početak, pojasnićemo neke nedoumice koje se decenijama unazad proturaju kao aksiomi, a nemaju uporište u realnosti. U potpunosti treba odbaciti za sva vremena često pominjanu tezu kako je puška sistema kalašnјikov nastala kopiranjem nemačkih rešenja oružja Maschinenkarabiner 42(H) u kalibru 7,92×33 mm, odnosno kasnije Sturmgewehr 44. Armijski vrh SSSR jeste tokom druge ratne godine na Istočnom frontu tražio optimalno rešenje kako bi se unapredilo streljačko naoružanje Crvene аrmije jer su se Mosin-Nagan M1891 repetirke uveliko iskazale kao anahrone po više osnova. No, s dosta rezerve treba prihvatiti navode samog Mihaila Kalašnјikova kako je tih dana kao ranjenik slušao pritužbe svojih saboraca kako sovjetski borci jedva da imaju puške, a trpe ogromne žrtve jer je protivnik pretežno naoružan automatskim oružjem. Istine radi, broj automata u snagama SSSR je od početka sukoba prevazilazio količinu koja se nalazila kod angažovanih formacija sile Osovine, a o nesrazmeri broja poluautomatskih pušaka da i ne govorimo.

Kalašnјikov je inicijalno konstruisao automat kalibra 7,62×25 mm, dok je uveliko postojala težnja tamošnjeg vojnog rukovodstva da se osvoji domaći metak srednje jačine, pa je tokom leta 1943. godine Narodni komesarijat za naoružanje odobrio da se osmisli paleta oružja koja je obuhvatala poluautomatski karabin, pušku selektivnog režima paljbe i puškomitraljez u novom kalibru 7,62×39 mm. Sam konstruktor je naglašavao kako je prethodno dizajnirao poluautomatsku pušku inspirisanu američkim rešenjem M1 Garand s rotacionim zatvaračem i dugim hodom klipa gasne pozajmice, ali je odabrano rešenje SKS. Dakle, postoji drastična razlika u samom sistemu funkcionisanja njegovog oružja i nemačke Sturmgewehr 44 koja se zasniva na bravljenju valjcima, a ono što se uobičajeno naziva AK47 je i genijalni Mihail Timofejevič tretirao kao automat, pa je je upregao sve sopstvene kreativne sposobnosti i osmislio oružje koje je kasnije nazvano Avtomat Kalašnikova. Od pomenute STG44 preuzeta samo načelna primarna namena, ideja upotrebe kalibra srednje jačine i kapacitetа.

Suprotno određenim navodima, AK oružje prvobitne sovjetske produkcije je bilo predviđeno da zameni postojeće automate PPSh41 i PPS, dok su puške SKS trebalo da budu uvrštene umesto repetirki Mosin M1891/30 i M44, a puškomitraljez istog kalibra RPD se projektovao kao odeljensko automatsko oružje podrške umesto DP puškomitraljeza. Po tom principu su godinama najpre oružane snage SSSR vršile prenaoružavanje, pa je na osnovu fotografija iz vremena suzbijanja Mađarskog ustanka 1956. godine primetno kako je još uvek priličan deo sovjetskih vojnika koristio oružje zaostalo iz Otadžbinskog rata. Pošto se AK pokazao u trupnoj upotrebi kao izvrstan, krenula je masovna produkcija dok je SKS postepeno odbacivana. Sledeći tendenciju koju je sproveo ideološki lider Varšavskog pakta, ostale države članice su otpočele svoju proizvodnju delimično izmenjenih modela. Uskoro je uvedena verzija AKM sa sandukom od presovanog lima umesto ranijeg glodanog iz punog komada čelika, a automatske puške tog dizajna su preplavile Zemljinu kuglu, rađene po licenci ili bez nje.

Mihail Kalašnjikov s prvim modelom puške

U prethodnom višedecenijskom periodu bili smo u mogućnosti da koristimo više modela različitih proizvođača, podrobno prikupljajući sve validne povratne informacije iz čitavog sveta kako se svaka od pušaka pokazala u konkretnoj praksi. Nedavno nam se ukazala prilika da upriličimo jednu kvalitetnu analizu čak 17 tipova i modela oružja baziranog na AK sistemu. Bilo je primeraka koji su u fabričkom izdanju korišćeni za potrebe domaće oružarske industrije radi testiranja, ali i pravih „ratnih veterana“ koji su pre toga bili intenzivno upotrebljavani u druge svrhe, ali za sve je postojala propratna dokumentacija o broju ispaljene municije, mehaničkim oštećivanjima i ostalim važnim detaljima. Čistokrvne automatske puške prvobitnog AK koncepta u prvobitnom kalibru su predstavljale sovjetska AKM, bugarska AKK, kineska Type 56 i mađarska AK55. Uzdanice naše kragujevačke „Crvene зastave“ AP M70B1 i AB2 su neizostavno tu, kao te kratka verzija M92. Poređenja radi, tretirali smo takođe originalne sovjetske RPK i rumunske „Pusca Mitraliera model 1964“ puškomitraljeze, kao i domaći PM M72, sve u kalibru 7,62×39 mm. Kasnija varijanta osnovne jurišne puške Istočnog bloka AK74 u kalibru 5,45×39 mm u našim rukama je bila istočnonemačka MPi-K i poljska Tantal, a u kalibru 5,56×45 mm su analizirane izraelski Galil i dva primerka domaće M21 različitih dužina cevi. Pošto je ova konstrukcija bila platforma za puške u snažnijim puščanim kalibrima pune snage, uvrstili smo i po primerak naših M76 i M77.

Osim nabrojanih, pomenućemo ovom prilikom i više modela koji su bili ili se nalaze u upotrebi, jer se barata brojkom od gotovo 200 kopija, varijanti derivata u različitim kalibrima i konfiguracijama. Krećemo od sovjetske AK prvobitne platforme, koja je proslavila ovo oružje i uvrstila ga među najbitnije ikada konstruisane. Sve AK47, kao i AKM (Avtomat Kalashnјikova Modernizirovanniy) izrađene u nekadašnjem SSSR se odlikuju kvalitetnim odabirom primenjenog materijala, nenadmašnom pouzdanošću i dugim vekom trajanja. Izuzetno su otporne na mehanička oštećenja, kao i neadekvatno održavanje od strane neposrednog korisnika u surovim ratnim uslovima. Primerak AKM koji smo analizirali je to samo jednom potvrdio jer je primetno kako je bio izložen koroziji spoljnih površina, a duž unutrašnje trase cevi se uočava kako je njom ispaljena ogromna količina municije. Kao i svi koji nose oznake ondašnje sovjetske proizvodnje, nakon letimičnog brisanja priručnom krpom i propisnog čišćenja, spremna je za dejstvo u okvirima koji su predviđeni za taj tip oružja. Na osnovu tog renomea, nije ni čudo što i dalje određene svetske armije žele da kupe od sadašnjeg ruskog koncerna „Kalašnјikov“ iz Iževska licencu za proizvodnju puške AK-103.

Najnoviji primer je Indija, koja je posle mnogo problema i razočaranja na puta da to učini. U potpunosti želi da odbaci domaći model INSAS u kalibru 5,56×45 mm, koji se smatra ubedljivo najlošijom modifikacijom tog sistema. Dužni smo da naglasimo kako tekuća produkcija ruskih poluautomatskih pušaka ovog obrasca za civilno tržište nikako nije rang kvaliteta nekadašnjeg vojnog streljačkog naoružanja SSSR, ma koliko neko tvrdio suprotno. Jednostavno, reč je o potpuno drugačijim kriterijumima po pitanju materijala i finalne kontrole, o čemu ćemo pisati u nekom od narednih izdanja.

Automatske puške M70 odlikovale su se primercima koji nisu imali primenjeno hromiranje cevi, ali su te puške sve od eksperimentalne FAZ64 do nestanka SFRJ i JNA bile izrađivane po vrlo visokim standardima. Bez obzira na to da li su u pitanju prvobitne AP s glodanim sandukom ili kasnija verzija gde je taj deo od presovanog lima i s prefiksom A, ovo je bio i ostao jedan od najboljih produkata ovdašnje oružarske industrije. Kao vrlo značajan argument u prilog tome, naglasićemo kako je tokom perioda koji svi na Balkanu žele da zaborave ubedljivo najtraženije oružje u toj kategoriji bila upravo AP M70. Iako su raznim kanalima pristizale automatske puške AK drugih proizvođača, kao i one drugih sistema – posle početnog razgledanja, obaveznog fotografisanja i poziranja s nečim novim, kragujevački proizvod je ostajao uzdanica. Kada god bi zaista postajalo bitno šta i kako će se koristiti u borbi, proverena konstrukcija s mogućnošću izmene delova je s vojne tačke gledišta najbolji izbor.

Naravno, to ne znači kako je naša M70 najbolja u tehničkom smislu kada se poredi s ostalim AK puškama. Želeći da unaprede uzor, domaći razvojni stručnjaci su pridodali opciju ispaljivanja tromblonskih mina, čime je načelno ostvarena prednost, ali se u praksi pokazalo kako je upravo to bilo najveći nedostatak. Još u mirnodopsko vreme, postalo je očigledno da nakon više ispaljenih tromblonskih mina dolazi do promena unutrašnje trase cevi, kao i oštećenja sklopa gasne pozajmice. Ovo nije u najvećem broju slučajeva dovelo do totalne nefunkcionalosti primeraka koji su generacijama služili za obuku pripadnika redovnog sastava JNA, ali bez dileme su domaće AP usled toga bile nepreciznije zavisno koliko su tromblonskih mina ispalile. Ma koliko delovalo kako nije reč o presudnim detaljima, korisnici ovih pušaka na našim prostorima i u ostatku sveta ističu par prednosti u odnosu na konkurente. Pištoljski rukohvat AP M70 se smatra ubedljivo najbolje profilisan od svih, što i ne čudi s obzirom na to da je njegova generalna geometrija preuzeta od drške rafiniranog švajcarskog pištolja SIG P210. Naoko sitnica, ali zaista puno znači. Zatim, kod serije pušaka s fiksnim drvenim kundakom je gumeni završetak u vidu potkova takođe dodatak koji je u velikoj meri doprinosio udobnosti upotrebe.

Krenimo na oblast pušaka koncepta kalašnјikov u kalibru 5,56×45 mm, gde se nakon objektivnog sažimanja iskustava mora konstatovati kako osim izraelske puške „Galil“ i njenih kopija, praktično da i ne postoji iole uspešnija varijanta AK za NATO metak. Kada smo pre oko trideset godina bili prvi put u prilici da se susretnemo s IMI Galil puškama i verzijom R4 iz Južnoafričke Republike, prvobitni utisak je bio više nego povoljan jer se odlikovalo brojnim unapređenjima u odnosu na spartansku osnovnu konfiguraciju sovjetskog predaka.

Produžena nišanska linija, višenamenske preklopne nožice, vrlo dobro profilisan kundak i vrsna preciznost na uobičajenim borbenim distancima su u tom trenutku delovale kao upravo ono što je nedostajalo. Ali, kasnija iskustva su pokazala kako za vojne potrebe ipak nastaju nova i unapređena rešenja.

Jedan od najvećih ozbiljnih nedostataka Galila i sličnih oružja je masa od oko četiri kilograma, dok konkurentska M16 ima oko kilogram manje, a identična razlika je i kada se poredi s FN SCAR. Dalje, ovo oružje nije bilo nimalo jeftino i pristupačno u poređenju sa raznim verzijama kalašnјikova koje je jednako dobro moglo da posluži u vojne svrhe. Ponajbolji dokaz za ove tvrdnje je činjenica da je Izrael za svoje oružane formacije u limitiranoj količini uvodio te puške u naoružanje, uz preovlađujuće AR15 sistema i nešto AK za jedinice posebne namene. Novija verzija pod oznakom ACE je pobudila izvesno interesovanje po svetu, a predstoji joj dokazivanje.

Upravo pod snažnim uticajem Galila i R4, kao i istonemačke Wieger Sturmgewehr, ovdašnja fabrika oružja u gradu kraj Lepenice je plasirala svoj produkt M21. Uz pompezna najavljivanja kako je u pitanju jedinstveni uspešan hibrid nenadmašne funkcionalosti kalašnikova i NATO metka 5,56×45 mm, pod vrlo diskutibilnim okolnostima puška je svrstana u naoružanje naše vojske. Krajnje objektivno, u pitanju je bio potez kojim se želelo u datom trenutku pomoći kragujevačkom gigantu kako bi pomoću „velikog državnog ugovora“ smirio socijalne tenzije i katastrofalnu finansijsku situaciju. Nažalost, nije ostvaren čak ni kvalitet prethodnih jurišnih pušaka iste fabrike u kalibru 5,56 mm M80, M85, M90, M95 i M99, a projektovana nova rešenja su još u vreme nastanka bila anahrona.

Prvobitna tranša isporučena našim snagama bezbednosti delom izvozom u bliske države se odlikovala sasvim dobrom preciznošću, ali je udobnost upotrebe od starta bila prilično loša. Da sve može biti i lošije, uskoro se iskazalo kada je M21 oglašena nepodesnom za našu vojsku, a strane narudžbine su vremenom prestale. Ako je za utehu, ništa bolje nije prošla ni kvalitnije izrađena finska Valmet M62 u tom kalibru, a ni ruske AK101 nisu tražena roba na tom specifičnom vojnom tržištu.

Pokušaji da se na bazi AK platforme naprave takozvane bojne puške u kalibrima pune snage se svode na naše M77 kalibra 7,62×51 mm, nastale na osnovi vrlo srodne PASP M76, ali s opcijom selektivne paljbe. I pored dobre volje, ovaj model s NATO municijom ne ostvaruje zadovoljavajuće grupe pogodaka, a balans i ergonomija su na osnovnoj varijanti daleko od prihvatljivog. Ni verzija s izmenjenim kundakom i potkundakom ne pruža ništa naročito u smislu poboljšanja najbitnijih karakteristika, sem nešto dopadljivijeg vizuelnog utiska. Komercijalne varijante sličnih poluautomatskih pušaka ruske produkcije namenjene lovu ne spadaju u kategoriju vojničkog oružja, pa ih ne treba razmatrati kao ni video uratke raznih hobista na Youtube i sličnim kanalima gde se u određenim okolnostima krajnje površno iznose konstatacije koji je kalašnikov bolji.

Oduzelo bi previše prostora da tretiramo neke manje poznate i dostupne modele kao što je severnokorejski Type 58 ili egipatski Maadi, a jedini istinski vredan pažnje pokušaj unapređenja osnovnih karakteristikaje finska puška RK95TP, koja je promišljeno modifikovana Rynnakkokivaari 62 na planu ergonomskog poboljšanja kundaka, oblogama i nastavkom na ustima cevi.

Potrebno je posle dugačkog pogleda unazad predvideti u kom pravcu se sa ove odredišne tačke može projektovati dalja sudbina platforme koju je genijalni Mihail Kalašnјikov postavio na svetsku scenu. Navešćemo dva očigledna primera skorijeg datuma. Gotovo uz fanfare su predstavljene nove ruske automatske puške AK12 prilično izmenjenog sistema funkcionisanja, a njihovo Ministarstvo odbrane je naručila 150.000 primeraka kao početni kontingent. Posle oko 40.000 isporučenih pušaka, do javnosti su doprle informacije kako je dalja tranša stornirana jer oružje koje je stiglo u trupu ne odgovara specifikacijama koje su predstavljene prilikom opitivanja i usvajanja AK12.

Susret s realnošću i neoborivim pokazateljima je relativno jednostavan. Bez obzira na političke i strateške okolnosti, mnoštvo naprednijih država s perspektivom je izbacilo iz primarnog naoružanja svoje prethodno korištene automatske puške AK sistema i odreda se opredeljuju za neke manje ili više modernije (ciljno ne kažemo uspešnije) konstrukcije.

Zemlje koje imaju finansijskih problema i veće stokove očuvanog oružja tog koncepta će i dalje do izvesnog vremena koristiti kalašnikove, što je shvatljivo i ne čini nekakvu slabost njihovih oružanih snaga. Treba uvažiti činjenicu da od Francusko-pruskog rata 1871. godine kvalitet i svojstva vojničkih pušaka nisu presudno uticali na ishod niti jednog oružanog sukoba u bilo kom kraju sveta.

Izmene i prerade ugradnje podesivog kundaka, picatinny šina za montiranje dodatne opreme, optičkih nišana, drugačije profilisanog prednjeg rukohvata i primenjenog kalibra boljeg balističkog potencijala nemaju uporište pred neospornim podatkom da tek oko trideset procenata angažovanog personala u vojnim formacijima dolazi u situacije razmene streljačke vatre s protivnikom, a i tada prevagu donose neka druga oružja umesto formacijskih standardnih automatskih pušaka.

Treba imati u vidu drastično izmenjen kvalitet ljudskog materijala, jer ogromna većina potencijalnih vojnih obveznika svojim svojstvima ne može da ostvari čak ni ono šta u svom izvornom obliku omogućavaju neprerađene jurišne puške starije koncepcije, pa je uvođenje svih naprednijih modela više u domenu potrebe da se načelno parira konkurentskim dostignućima na tom planu.

Konstruktor puške AK je sebi odavno obezbedio mesto među besmrtnicima u ovoj oblasti, a njegov izum će biti aktuelan još dugi niz godina. Nadamo se kako će to biti jedino za svrhu očuvanja slobode i mira.

Tekst i foto MILAN MILANOVIĆ

Foto OLEG VOLK

Jugoslovenska verzija

Uvidom u dokumentaciju domaćih i stranih proizvođača municije 7,62×39 mm došli smo do podataka kako se naše PAP M59/66 smatraju nepodesnim u tehničkom smislu za opitovanje posle 8.000 ispaljenih metaka, dok je za AP M70 ta brojka deset hiljada, a kada se koristi PM M72 okvirna količina je 12.000. Poređenja radi, pomenute kineske Type 56, kao i AK rumunskog porekla iskazuju fatalna oštećenja koja ih svrstaju u red nepouzdanih posle upotrebe trećine od te brojke.

Uz neskrivenu dozu patriotizma ističemo da je jugoslovenska verzija puškomitraljeza M72 u kvalitativnoj prednosti u odnosu na RPK modele istočnog porekla. Nastaje na osnovi i kao delom modifikovana varijanta. Mnoge države pod sovjetskim uticajem je napravilo svoju verziju puškomitraljeza RPK (Ruchnoy Pulemyot Kalashnikova), a to oružje opremljeno je dužom cevi, sandukom od presovanog lima veće debljine (1,5 mm u odnosu na 1 mm kod AKM). Oružju je dodat i bipod, drugačiji kundak, izmenjen sklop sistema pozajmice gasova, modifikovani zadnji nišan, uz okvire kapaciteta 40 ili doboš od 75 metaka. SFRJ je za potrebe JNA proizvela veliku količinu PM M72 po tom konceptu, ali je naša varijanta imala za 5 cm kraću i deblju cev s rebrastim ojačanjima, uz identični kundak kao seriji AP M70.

Čak i pre početka borbenih dejstava na teritoriji nekadašnje savezne države, pokazalo se da puškomitraljez M72 (iako odlično zanatski urađen), ne donosi konkretnu prednost strelcu, u odnosu na one koji su naoružani običnim automatskim puškama. Brzina paljbe je jednostavno bila premala, kao i korisni domet, da bi M72 uopšte mogao da se smatra puškomitraljezom. Kao zanimljivost posebne vrste, pomenućemo kako je u Iraku na bazi našeg PM M72 napravljeno interesantno oružje nazvano Tabuk, kombinacijom originalnih segmenata AP M70 i snajperske puške M76. Dobijen je bastard, u vidu kalašnikova duge cevi sa optikom i razbijačem plamena na ustima cevi, uz okvir prepolovljenog kapaciteta.

Navodno je i čuveni snajperista Juba iz Bagdada koristio upravo ovu pušku, a neke ovdašnje i prerade sprovedene na severnoameričkom kontinentu su dokazale kako u izmenjenoj formi ovo oružje ima neke nedovoljno iskorišćene potencijale. Ukoliko upoređujemo M72 sa bilo kojim RPK modelom, naše oružje je priručnije za upotrebu i boljeg balansa, uz jednaku preciznost i pouzdanost.

Mađarske puške AK55

Odigrale su značajnu ulogu pre tri decenije kada su švercerskim kanalima dostavljane u SFRJ gde su u početnoj fazi osnivanja oružanih formacija secesionistički nastrojenih republika bile dosta korišćene. Odluka da Mađarska usvoji i licencno proizvodi češku jurišnu pušku Bren 2 za sopstvene oružane snage, prilično je u koliziji sa iskazanim kvalitetima njihove verzija kalašnјikova, ali pripadnost NATO savezu je to doneo kao očekivanu posledicu.

Pređašnje i aktuelno iskustvo s AK55 modelom naših severnih komšija je pozitivno po validnim merilima, osim osobine da njihove puške prilikom izlaganja uticaju vlage nešto brže pokazuje primetne tragove površinske korozije.

Type 56 Kineska izvedba

Narodna Republika Kina je bila oslonjena na SSSR, pa je kao primarni kalibar za potrebe oružanih snaga usvojen sovjetski metak 7,62×39 mm

Nabavkom tehničke dokumentacije otpočeta je proizvodnja automatske puške s oznakom. Usled primene materijala koji su bili nižeg kvaliteta u odnosu na one koje je koristio Sovjetski Savez, kineske kopije su od samog starta iskazivale više ozbiljnih nedostataka u toku eksploatacije. Puške Type 56 su u srazmerno kratkom vremenskom roku postajale pohabane u smislu da su drveni delovi bili krajnje nepostojani, a funkcionalni sklop izrađen od čelika je jedva uspevao da izdrži nekoliko hiljada metaka pre pojave oštećenja i kvarova. Puške su bile prilično neprecizne usled neprihvatljivog rasipanja pogodaka čak i na bliskim distancama, u šta su se mogli uveriti svi koji su se susreli s njima jer se u većim količinama iz vojnih magacina Albanije poslednje decenije prošlog veka našla svoj put do pripadnika OVK, delom i do sukobljenih strana na prostoru BiH.

Sve navedene mane važe i za varijante s oznakom „Automatiku Shqiptar 1978“ model 56, koja je na tlu Albanije proizvođena po uzoru na kinesku Type 56. Ovo je prilika da ukažemo na jednu veliku zabludu koja se često proteže među zaljubljenicima AK pušaka, a vezana je za hromiranje unutrašnje površine cevi. Kineske Type 56 imaju hromirane cevi, ali svako ko je upućen u problematiku i koristio je ovo oružje nezavisno od tipa municije je mogao da se uveri kako kod apsolutno svih primeraka posle tek nekoliko hiljada ispaljenih metaka dolazi zaobljavanja žlebova i polja unutar cevi, a nije retka ni pojava potpuno narušenje geometrije.

Inače je kineski čelik poodavno bio na lošem glasu sve do najnovije globalizacije, a puške Type 56 su i od vojnih autoriteta matične države od nastanka bile oglašene nepodesnim za opremanje njihovih oružanih snaga.

Bugarski i rumunski modeli

Među najcenjenim modelom od bivših vojnih i sadašnjih komercijalnih AK pušaka iz država bivšeg Istočnog bloka su bugarske u više varijanti. Jedina zaista primerena zamerka bi se mogla odnositi na fiksni sintetički kundak kod osnovne verzije koji svojim dimenzijama ne odgovara čak ni strelcu prosečne telesne građe, čak i izgleda kao da je preuzet za nekakve replike ili dečje igračke.

Upravo zbog toga smo se opredelili da tretiramo model s preklopnim metalnim kundakom, jer je reč o oružju koje i pored ispaljenih najmanje 15.000 metaka izgleda kao da je napravljeno za izložbu.

Bili smo delimično sumnjičavi u pogledu prednjih obloga od smeđeg bakelita, ali rasklapanjem smo uvideli kao su unutrašnje površine koje naležu na cev intaktne. Ovaj model ima sanduk od frezerovanog čeličnog otkivka, sve odaje utisak čvrstine i pouzdane funkcionalnosti, pa nije ni čudo što civilni kupci u SAD bez dileme često kupuju upravo prilagođene puške koje tamo izvozi „Arsenal“. Ali, Bugarima i nama susedna Rumunija nije se baš proslavila svojim varijantama kalašnikova. Od ranih devedesetih godina njihovi modeli „Pistol Mitraliera“ modeli 1963 i 1965 su bili prisutni na prostoru nekadašnje Jugoslavije, karakteristični po vertikalnoj ručki prednjeg rukohvata i prilično loše su se iskazali po više parametara. Drveni delovi su bili podložni brzom oštećenju, površinska zaštita metalnih površina je bila prilično provizorno sprovedena i kratkotrajna, već nakon iole duže upotrebe dolazilo je do povećanih zazora radnih delova i sličnih nedostataka. pa nije ni čudo što je ova zemlja za svoju vojsku izabrala da uvozi italijanske Beretta ARX 160 u NATO kalibru 5,56×45 mm.

Čehoslovačka, Poljska i DDR

Ove tri države pre potpadanja pod uticaj Sovjetskog Saveza imale su višedecenijsku industriju, a uz potencijal i neospornu tradiciju kvalitetne proizvodnje nekoliko vrsta vatrenog oružja. Nećemo dublje razmatrati automatsku pušku Vz58 pravljenu u bivšoj ČSSR jer to po svojstvima i nije oružje AK sistema, mada je slične opšte koncepcije i kalibra.

Istočna Nemačka je pravila više modela od MPi-K koji je bio gotovo identičan uzoru AK47, preko MPi-KM na bazi AKM, a kasniji modeli su imali prepoznatljivi bočno preklapajući kundak sa drugačije profilisanom naležećom zadnjom površinom. Kvalitet izrade je bez dileme bio vrhunski, pa je odvajkada bilo pravo uživanje koristiti njihove „kalaše“. U to smo se ponovo uverili testirajući dostupni MPi-AKS-74N u kalibru 5,45×39 mm koji je pravi dragulj svog doba u kategoriji derivata AK74.

Isto važi i za poljski Karabinek wzor 1988, poznatiji i kao Tantal, proizvođen u fabrici „Lucznik“ iz Radoma. Političkim promenama, nova samostalna država se okrenula NATO paktu i kalibru 5,56×45 mm, da bi srodna puška u tom kalibru „Beryl“ wz.96 bila usvojena i za potrebe domaćih oružanih snaga. Generalno uzevši, ova poljska puška je jedan od najboljih „kalašnјikova“ koje smo ikada koristili, u prvom redu zbog pedantne izrade i po tome se bitno razlikuje od (primera radi) rumunskih ili kineskih pušaka sličnog tipa.