Poslastica za „tradicionaliste“

Otići na službeno putovanje, posebno u slučaju naučno-istraživačkog projekta, ne zvuči baš naročito uzbudljivo s turističke tačke gledišta. Međutim, stvari se iz korena menjaju kada se zna da je destinacija Prag, jedan od najlepših evropskih i svetskih gradova. Posebno mesto za svakog ljubitelja istorije i oružja predstavljaju Hradčani, odnosno Praški zamak, zvanično najveći na svetu.

Hradčani su četvrt, koja je sa ostatkom grada formalno spojena 1784. Tradicionalno, Prag predstavlja viševekovnu prestonicu i rezidenciju čeških kraljeva i predsednika Čehoslovačke i Češke, a bio je redovno svratište i rimskih imperatora, kao i stecište nekih od najvažnijih događaja u evropskoj istoriji. Tipičan primer je tzv. defenestracija, odnosno izbacivanje kroz prozor parlamenta fanatičnih pristalica katoličke crkve, regenata – grofova Viljema Slavata od Hluma i Jaroslava Borzite od Martinica, kao i Filipa Fabriciusa, njihovog sekretara 23. maja 1618. od strane podjednako fanatičnih pristalica reformacije. Taj događaj je predstavljao povod za krvavi tridesetogodišnji rat, koji je odneo više od osam miliona žrtava, uglavnom na teritoriji današnje Nemačke, a u kojem su učestvovale skoro sve evropske države.
Centralno mesto u Pragu zauzima katedrala Svetog Vita u gotskom stilu, u kojoj se nalaze grobovi nekoliko Bohemijskih kraljeva i vladara Svetog rimskog carstva, nekoliko svetaca, pa čak i deo posvećen palim čehoslovačkim pilotima u Drugom svetskom ratu. Dalje, tu su Bazilika Svetog Đorđa, kraljevska palata, manastir, kao i neizbežna Zlatna ulica. Zlatnu ulicu je izgradio kralj Rudolf II u 16. veku, a namenjena je bila za njegovu gardu. U 17. veku se tu nastanio veći broj zlatara, odakle potiče i njeno današnje ime. Zanimljivo je da je neko vreme nosila ime Ulica alhemičara, ali je, takođe, poznato da oni tu nikad nisu živeli. Danas se u njoj nalazi niz živopisno obojenih kućica, koje su uređene u skladu s radionicama krojača, zlatara i drugih starih zanata. Zatim, tu su neizbežne i prilično skupe prodavnice suvenira, ali, sudeći po poseti, i daleko zanimljiviji muzej srednjovekovnog oružja, prava poslastica za svakog ljubitelja tradicionalnog oružja.
Prilično neugledan ulaz i skučeno stepenište ne obećavaju mnogo. Ipak, kad čovek malo razmisli, ljudski rod je pre pola milenijuma imao bar dvadesetak centimetara manju prosečnu visinu u odnosu na ljude danas, pa se na osnovu toga može konstatovati da je unutrašnji prostor sasvim adekvatan za današnje trinaestogodišnjake. Postoje dva nivoa, a na svakom se nalazi nekoliko soba ispunjenih hladnim i ranim vatrenim oružjem, oklopima, kacigama, pa čak i spravama za mučenje, kao i neizbežnom prodavnicom suvenira. Kada se pogledaju izloženi „alati“ za ubijanje (i mučenje), koji se nalaze unutar autentično uređenih prostorija, čoveka podiđe jeza.
U hodnicima se nalazi bogata kolekcija kopalja, helebardi, partiđana s jedne strane, naspram prozora, a s druge su živopisno obojeni štitovi sa grbovima plemićkih kuća s teritorije današnje Češke. Zapaža se da su štitovi upadljivo istih dimenzija, te se teško može poverovati da su autentični, a pripadaju nešto umanjenim tipom pavise, tipičnog četvrtastog italijanskog štita sa centralnim zadebljanjem – ojačanjem, pre svega namenjenog za zaštitu streličara ili rukovaoca samostrelom. Iako su u to doba ljudi bili manji, ovako mali štitovi, verovatno, pripadaju tipu koji je korišćen za zaštitu strelaca prilikom odbrane od opsade, a ne napada, koji bi trebalo da zaštiti celo telo streličara. Takav štit je korišćen i za blisku borbu. U hodniku se nalazi i viteški turnirski oklop, kojeg odaje potpuno zatvoreni levi deo kacige, kao i upadljivo povećana debljina ploča, kako bi se izbegle povrede. S druge strane, masa turnirskog oklopa može biti i veća, s obzirom da je to u odnosu na „pravu“ bitku, ipak, manje intenzivna i zamorna radnja.
U pojedinačnim sobama, tačnije u vitrinama unutar soba, nalazi se veliki broj, hronološki postavljenih mačeva, počev od najstarijih grčkih, keltskih i rimskih primeraka, preko bogate kolekcije ravnih mačeva iz perioda koji odgovara krstaškim ratovima. Upadljiva je tranzicija od jednoručnih mačeva skoro paralelnih sečiva, koji su se koristili negde do 13. veka, prema mačevima sa izraženijim koničnim sečivom i oštrim vrhom bolje prilagođenim za probijanje okaca verižnih košulja, odnosno dejstvo između ploča punog oklopa. Posebno se ističe zbirka mačeva sa talasastim sečivom, koji su, čini se bar prema njihovoj brojnosti, bili popularniji i češće se viđali na bojištu nego što bi se u prvi mah pomislilo.
Talasasto sečivo je, bez sumnje, bilo prestižno imati negde u 16. veku, ali je, ujedno, predstavljalo i vrlo praktično sredstvo, prema efikasnosti i preciznosti boda na nivou drugih ravnih mačeva, a prema mogućnosti sečenja sličnije sabljama. Ima i nekoliko masivnih dvoručnjaka, uključujući i dželatski mač tupog vrha. Takođe, bogata je i zbirka rapira, dugog mača, pre svega, namenjenog za bod, povećane dužine, vrlo popularnog tokom 16. i 17. veka. Uz to, prisutne su i sablje, koje se obično pripisuju Turcima, ali su i te kako bile korišćene i u Evropi. Bile su, pre svega, efikasne protiv neoklopljenog protivnika. Njihovu širu upotrebu i delimično potiskivanje ravnog mača, sablja može da zahvali pojavi efikasnijeg vatrenog oružja i postepenom smanjenju i iščezavanju oklopa. Prikazane su mađarske i poljske sablje.
U doba šire proliferacije vatrenog oružja, prelaskom s principa paljenja na fitilj na efikasnije kolo, došlo je do pojave vrlo zanimljivih spojeva – kombinacija hladnog i vatrenog oružja. Kako vatreno ima prednost u dometu, a hladno može da se upotrebi, praktično, neograničen broj puta, ovakve kombinacije su predstavljale sam vrh tehnologije toga doba. Prisutne su kombinacije mača i pištolja-kubure, sablje, bodeža, buzdovana, pa čak i sekire.
Pištolj-sekira je dobijen na zanimljiv način, ne dodavanjem vatrenog na hladno oružje, u produžetak balčaka, već obrnuto, dodavanjem sečiva sekire na kraj prednjeg potkundaka, u vidu povećanog prednjeg okova cevi. Iako deluje zanimljivo, ova kombinacija je, bez sumnje, manje pogodna sa gledišta balansa i preciznosti, jer preteže prema napred, ali su balističke karakteristike vatrenog dela kombinovanog oružja sigurno bolje, a samim tim i domet i probojnost. Osim toga, sekira se može iskoristiti i kao pomoćni alat za, recimo, sečenje drveta. Takođe, kombinovan je i samostrel s pištoljem.
Paleta oklopa je nešto uža, a prikazano je nekoliko punih oklopa, tipičnih za 16. vek. Interesantno je i postojanje dečjih oklopa, istog tipa kao i za odrasle. Konačno, relativno je široka paleta kaciga, od kojih su na Zapadu, a o nama da i ne govorimo, prilično retki primerci poljskih kaciga „sa krilima“.
Soba sa spravama za mučenje je u najmanju ruku jeziva, pa se stiče utisak da bi većina progovorila i sve priznala već pri samom pogledu na „alate“ koji se nalaze u njoj. Počev od dvoručnog dželatskog mača za odsecanje ekstremiteta i glava, preko stolice sa šiljcima, čeličnih maski sa otvorima u predelu usta za sipanje vode (možda i nečeg drugog, ne želim da spekulišem o tome), sprave za čerečenje…
Što se tiče prodavnice suvenira koja se nalazi unutar muzeja, iako na prvi pogled odiše pozitivnom atmosferom, već prvi pogled na jedan od najistaknutijih proizvoda otkriva vrlo lošu izradu, s nepotpuno izlivenom (kovanja nije ni bilo) oštricom. Adekvatno za decu i tinejdžere ili ponekog „seniora“ koji ne vidi baš najbolje, ali ko se iole malo razume ili ima osnovna znanja iz metalurgije ili mašinstva – razočaravajuće.
Sve u svemu, muzej u Pragu predstavlja izuzetno iskustvo i to iz više razloga. Prvi je, svakako, činjenica da su retki muzeji s tolikim brojem eksponata na tako malom prostoru. To obezbeđuje relativno brz obilazak, što je svakom turisti vrlo važno, jer mu ostaje dovoljno vremena za obilazak i drugih znamenitosti. Druga stvar je bogatstvo, prvenstveno u oružju, a posebno u pogledu kombinovanog hladnog oružja sa dodatnim vatrenim oružjem. Većini entuzijasta i poznavalaca srednjovekovnog oružja je poznato postojanje takvih kombinacija, ali retko ko sluti da su postojale tolike „varijacije na temu“. Konačno, opšta atmosfera je izuzetna, jednostavno, čovek stekne utisak kako je to nekada bilo. Jedino pomalo kvari utisak prodavnica suvenira, koja obiluje relativno loše izrađenim replikama srednjovekovnog oružja, od kojih bi se naježio svaki poznavalac proizvoda kompanija, kao što su „Cold Steel“ i „Albion“. U svakom slučaju, nezaobilazno mesto za svakog čitaoca „Kalibra“ koji se obreo u Pragu.
S. BALOŠ