Prva linija protiv terorista

Američke oružane intervencije u Avganistanu i Iraku, kao posledica terorističkih napada Al Kaide na kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, predstavljaju samo kulminaciju problema koje SAD i njihovi saveznici, imaju sa islamskim teroristima. Ovi problemi traju skoro pola veka, odnosno od momenta, kada su SAD počele politički, ekonomski i vojno da podržavaju Izrael, protiv okolnih arapskih zemalja. Arapi su, u nedostatku drugog rešenja, jer podrška SSSR hladnoratovskog ideološkog protivnika SAD, nije uvek bila na raspolaganju, pribegli terorizmu. Bez zalaženja u korene pojave islamskog terorizma, može da se konstatuje da je tokom osamdesetih godina prošlog veka, značajno intenziviran napad na diplomate SAD i američke interese uopšte. Između 1979. i 1984, bilo je skoro 100 napada na američke ambasade na Bliskom istoku, sa oko 300 ubijenih Amerikanaca. Ovo je zahtevalo hitnu akciju, što je dovelo do formiranja DSS.


Pogrešno je misliti da Amerikanci nisu imali službu, koja bi se angažovala na zadacima vezanim za bezbednost i kontraobaveštajnu službu diplomatskih misija. Takva služba je osnovana još davne 1916, upravo u momentu kada su SAD počele sa političkom, ekonomskom i vojnom ekspanzijom. Službu je osnovao Robert Lensing. Glavni specijalni agent službe, bio je odgovoran direktno sekretaru specijalnih poslova Stejt Departmenta, a zadaci na kojima je služba angažovana, bili su vezani za praćenje kretanja i aktivnosti inostranih agenata – najčešće upravo diplomata, tačnije špijuna, unutar samih SAD. To je rezultiralo uvođenjem viza za pojedine zemlje, na osnovu rezultata različitih istraga. Kasnije je ova služba ušla u sastav specijalnih snaga (Law Enforcement), federalne policije. Međutim, porast terorističkih napada na „američke interese“ krajem sedamdesetih godina 20. veka, posebno od strane Hezbolaha i drugih grupa (što je kulminiralo početkom osamdesetih) – zahtevalo je hitne promene. Šef američke diplomatije Džordž Šulc, za vreme predsednika Ronalda Regana, 1984, osnovao je komisiju pod rukovodstvom admirala Bobija Inmana, koja bi pružila odgovor na nove izazove. Po preporuci ove komisije, 4. novembra 1985, osnovana je Služba za diplomatsko obezbeđenje DSS – Diplomatic Security Service.
Zaduženja DSS su: zaštita inostranih diplomata u službi ili u poseti SAD, u Vašingtonu i konzularnim predstavništvima širom zemlje, hitna podrška drugim službama, pre svega FBI u slučaju terorističkih napada i njihovo preventivno sprečavanje, sprovođenje istraga protiv lica koja su umešana u falsifikovanje američkog pasoša ili viza i konačno, danas najaktuelnije – zaštita američkih diplomata, ambasada, različitih delegacija od nacionalnog značaja i uopšte, američkih državljana u stranim zemljama. Ovaj poslednji zadatak, podrazumeva i obuku pripadnika lokalnih bezbednosnih službi za obavljanje zadataka zaštite važnih ličnosti i borbe protiv terorizma, čime se čuvaju sopstvene snage i proširuju mogućnosti zaštite.
Ko su ljudi koji služe kao agenti u DSS? Tipični polaznik je pripadnik specijalnih policijskih snaga SAD, npr. SWAT tima. Naravno, vrata su otvorena i za pripadnike drugih specijalnih jedinica, kojih u oružanim snagama SAD ima mnogo: Rendžeri, SEAL, Delte, Zelene beretke i Marinci… Zainteresovani prolaze kroz dalju rigoroznu selekciju, pre svega prema fizičkoj kondiciji, jer su i mesta angažovanja sa „negostoljubivom“ klimom – temperature u Bagdadu, Kabulu, Bejrutu ili Karačiju dostižu i preko 40oC u hladu. Sve može da bude još teže, kada se nosi zaštitna oprema, koja je obavezna, iz razumljivih razloga. Odabrani polaznici prolaze kroz tzv. HT3 – High Threat Tactical Training, u trajanju od šest nedelja izuzetno intenzivne obuke. Ona podrazumeva borbene akcije, tehnike zaštite važnih ličnosti, napredni sanitet, navigaciju (upotreba GPS je obavezna), taktičku komunikaciju i tehnike vožnje u kritičnim situacijama. Primera radi, vožnja potpuno oklopljenog terenca Ševrolet Saburban, vrlo često korišćenog na takvim zadacima, mase blizu 4,5 t svakako nije lak zadatak i zahteva posebne veštine, naročito tokom napada na vozilo u urbanim uslovima. Agenti koji će služiti u najopasnijim zonama na Bliskom istoku, prolaze i kurs vezan za poznavanje tehnika, koje koriste terororističke organizacije. Ceo kurs kulminira intenzivnom, trodnevnom praktičnom vežbom. Kurs se održava na pisti „Bil Skot“ u Zapadnoj Virdžiniji, na oko 110 km od Vašingtona. Posle toga, većina polaznika kreće na „čeličenje“ u Avganistan, Irak, Pakistan i druge „vrele“ destinacije. Tamo se zadržavaju godinu dana i izvršavaju najrazličitije zadatke obezbeđenja, posle čega se vraćaju u SAD, a neki čak ostaju na terenu, u cilju obuke i prenošenja prikupljenih znanja. Ova znanja su se tokom velikog broja akcija značajno proširila i ne podrazumevaju više samo zaštitu ličnosti, odnosno razmenu vatre sa napadačima, već i ofanzivne tehnike, zaštitu ličnosti u slučaju napada ručnim protivoklopnim bacačima RPG-7 ili zaseda, u kojima se koriste improvizovane eksplozivne naprave. Kako protivnik može u određenom broju slučajeva da bude brojčano i znatno nadmoćan, primarni cilj je spasiti život štićene ličnosti i izdržati dovoljno dugo, dok ne stigne pojačanje. Interesantno je da se u Irak, kao najopasniju destinaciju šalju samo dobrovoljci, što je urađeno na inicijativu Kolina Pauela. U početku je bilo bojazni, da će broj dobrovoljaca da bude nedovoljan, ali se pokazalo da ih ima i previše – tome je bez sumnje doprinela i možda nedovoljna obaveštenost, ali i „bogata“ novčana nadoknada. Jednostavno, za takve uslove je nemoguće obaviti u potpunosti efikasnu obuku – na stranu opasnost od napada terorista, što je najzahtevnije, ali je ogromna prepreka i nepodnošljiva vrelina i u manjoj meri očajni – spartanski uslovi smeštaja, odvojenost od porodice, sa dva kratka odsustva tokom misije. Takve akcije mogu da izvršavaju samo „najtvrđi“ avanturisti.


Elita u eliti je jedinica MSD – Mobile Security Deployments. Ova taktička jedinica je namenjena za prebacivanje u pojedine zone na globalnom nivou i koristi se za zadatke obezbeđenja diplomatskih misija u najopasnijim mestima na planeti. Međutim, posle 11. septembra 2001. i terorističkih napada na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, kao i drastičnog porasta napada, njihov broj je nedovoljan za kvalitetno obavljanje zadataka i DSS je prinuđen da se snađe i sa „običnim“ agentima.
Legenda i idejni vođa DSS je specijalni agent Bil Miler. Čovek je bivši pukovnik u američkim Marincima, a u službi još od perioda Inmanove komisije, iz sredine osamdesetih godina prošlog veka. Tokom svog radnog veka u DSS, služio je u Islamabadu, Jerusalimu i Manili. Miler je jedan od dvojice agenata, koji su u Pakistanu uhvatili idejnog tvorca bombaškog napada na svetski trgovinski centar Ramzi Jusufa, 1995. Kada su SAD izvršile napad na Irak 2003, od njega je zatraženo da postavi štab DSS u američkoj ambasadi u Bagdadu, u očekivanju terorističkih napada. Početkom angažovanja, situacija je bila prilično opuštena narod je bio prijateljski raspoložen, čak je bilo moguće ići u lokalne restorane, kupovati hleb u pekarama i robu na bazarima. Dani su prolazili prilično jednolično, ispunjeni obavezama za obučavanje lokalnih telohranitelja. Međutim, situacija se potpuno promenila, kada su se svetske terorističke organizacije infiltrirale, među lokalno stanovništvo, posebno Sadamu Huseinu lojalne Sunite. Snajperski napadi na koaliciona vozila su postali uobičajeni, raketama je napadnut hotel „El Rašid“, gde je bio smešten veliki broj službenika američke ambasade, a diplomate, posebno zapadnih zemalja i naročito SAD našle su se na meti atentatora i otmičara. Jednostavno, situacija je postala nepodnošljiva, jer su napadi mogli da se dogode u bilo koje vreme i bilo kom mestu. Mnogi agenti su poginuli na „prvoj liniji fronta“, što je bilo neuporedivo rizičnije u odnosu na zadatke zaštite američkih i inostranih diplomata u Vašingtonu ili Njujorku. Defanzivne taktike su ubrzo zamenjene ofanzivnim. Uobičajene crne limuzine, zamenjene su oklopljenim Hamerima i drugim blindiranim vozilima, pa i helikopterima. Crni sakoi, kravate i pištolji SIG zamenjeni su maskirnim uniformama i automatskim oružjem, tipično karabinima M-4 opremljenim refleksnim i laserskim nišanima, taktičkim svetlima i sl. karakterističnim za vojne akcije. Danas, po spoljašnjem izgledu na terenu, agenti DSS više liče na pripadnike specijalnih snaga, nego na, u suštini, policajce. Ima li opasnijeg poziva od policijskog, u situaciji gde „loši momci“, u ovom slučaju fanatični teroristi, ne čekaju da budu uhvaćeni, nego obično iz zasede napadaju same policajce.
S. Baloš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još