Sve je počelo još 1967.
Poslednjih godina, tačnije od početka vladavine Kim Džong-una, koja je počela, praktično, posle smrti njegovog oca Kim Džong-ila 2011, raketni i nuklearni program Severne Koreje doživeo je veliki napredak. Naravno, ne treba zaboraviti da taj program traje veoma dugo i da je nemoguće ostvariti bilo kakav progres tokom toliko kratkog perioda. Severna Koreja je, može se slobodno reći, najviše „profitirala“ od kraja Hladnog rata, ako se uzme u obzir napredak na polju raketne i nuklearne tehnike. Postoje podaci da su, pored razvoja raketa na bazi pojedinih sovjetskih modela, došli do niza ključnih podataka i podsistema industrijskom špijunažom i kupovinom na crnom tržištu.
Primera radi, u štampi se pojavio podatak da su došli do planova za raketne motore iz sovjetske ere tipa RD-250, koji su korišćeni na interkontinentalnim balističkim raketama R-36, prema NATO kodu poznate kao SS-9 Scarp, a kasnije i R-36M (SS-18 Satan). Radi se o najsnažnijim raketama tog tipa na svetu, sposobnim za nošenje višestrukih nuklearnih bojevih glava i mamaca. Te je raketne motore proizvodio sovjetski, a danas ukrajinski centar „Južmaš“, ali nije poznato da li su podaci procureli putem špijunaže iz Ukrajine ili Rusije, koja, svakako, poseduje podatke o njima.
Značajan napredak na polju nuklearnog naoružanja ostvaren je i pristupom ključnim podacima iz pakistanskog nuklearnog programa devedesetih godina prošlog veka. Bez obzira na sve, ne može se reći da je ovaj napredak postignut bez značajnih ulaganja i truda severnokorejskih naučnika, naprotiv. Manje je poznato da poseduju značajne potencijale u pogledu nuklearnih reaktora, od kojih je prvi kompletiran uz pomoć sovjetskih naučnika još 1967.
Pored toga, poseduju još najmanje tri reaktora različite snage i znatno savremenije konstrukcije. Imaju i više pogona za obogaćivanje uranijuma i plutonijuma, kao i niz podzemnih instalacija za projektovanje, istraživanje, proizvodnju i drugo, sve u oblasti raketne i nuklearne tehnike. Sve u svemu, radi se o vrlo ozbiljnom programu, iza kojeg stoji, praktično, cela država, u koji se ulažu ogromna sredstva, nezamisliva za relativno slabu ekonomiju ove dalekoistočne zemlje.
Trenutno raketa najvećeg dometa je interkontinentalna balistička Hwasong-14, čiji se domet procenjuje na 6.700-10.000 km. To je, svakako, vrlo visoka brojka, s obzirom na to da se na taj način mogu doseći i neki delovi SAD, njihovog najvećeg neprijatelja. Takođe je važno da se te rakete mogu lansirati s pokretnih platformi TEL (Transporter Erector Launcher – transporter opremljen uređajem za podizanje i lansiranje). Takva vozila su izuzetno savremeno rešenje, jer se mogu sakriti gotovo bilo gde u dubini teritorije. Međutim, nije sve tako „ružičasto“ za Severnu Koreju. Korišćeni raketni motor RD-250, iako velike snage, ima pogon na tečno gorivo, što u velikoj meri komplikuje i usporava proceduru lansiranja. Što praktično znači da to sredstvo, pre nego što se lansira, treba određeno vreme da provede puneći se gorivom i oksidatorom, čineći ga ranjivim za protivdejstvo. Na taj način nije isključeno dejstvo po lanserima od strane protivnika iz vazduha.
Druga indicija da nije sve kako treba je činjenica da, posle dva, doduše uspešna testa u julu 2017, nije bilo pokušaja izvlačenja ostataka inertne bojeve glave iz mora. To znači da ni ne postoji interesovanje za uspešnost u pogledu preciznosti, a možda ni logistička osposobljenost za tako nešto. Neki izvori zato osporavaju osposobljenost u pogledu razvoja pouzdane kapsule za ulazak bojeve glave u atmosferu. Upravo je preciznost ključni parametar prema kome se „meri“ efikasnost bojevih glava interkontinentalnih balističkih raketa, a meri se desetinama i stotinama metara kod najsavremenijih tipova. To nije toliko važno ukoliko je cilj tipa grada, ali ako se želi onesposobljavanje protivničkih ojačanih silosa iz kojih se mogu lansirati slične rakete, preciznost je od primarnog značaja. To, zajedno s brojnim procenama da preciznost nije velika, naprotiv, pretpostavlja da se, ipak, ne radi o savremenom sredstvu na nivou protivničkih.
Hwasong-14 je sredstvo odvraćanja, koje može biti efikasno samo u slučaju odmazde ili prvog udara po protivničkoj populaciji ili, eventualno, većih vojnih postrojenja, poput onih američkih na ostrvu Guam, o čemu i govore brojne pretnje upućene Beloj kući. Međutim, mora se znati da je teško predvideti operativni status ove rakete, a isto važi i za prethodnicu, jednostepenu Hwasong-12 (Hwasong-14 je dvostepena verzija Hwasong-12) približno upola manjeg dometa. Ova raketa je imala prva tri neuspešna testa i dva poslednja uspešna, svi u 2017.
Ne treba međutim zaboraviti da postoji i Hwasong-10 (ujedno poznata kao Musudan), produžena varijantu sovjetske R-27, dometa 3.200-4.000 km, od kojih je pedesetak, navodno, operativno i obezbeđuje gađanje dela Aljaske. Naravno, tu su i starije Taepodong-1 i 2, dometa 2.500 i 6.700 km, znatno manje nosivosti i starije koncepcije, čiji je razvoj prema podacima dobijenim od jednog prebeglog inženjera počeo još 1987, a lansiraju su sa fiksnih lansera. Postoje, ipak, i indicije da im je namena ograničena na lansiranje satelita, a ne vojna. Ali, bez sumnje, ukoliko dođe do eskalacije, predstavljaće i te kako „legitimnu“ platformu za montažu bojeve glave. Tu su i starije, Rodong koja omogućava gađanje Japana (domet do 1.300 km), Hwasong 5 i 6 (dometa 300 i 500 km, koje omogućavaju gađanje Južne Koreje).
Na osnovu svega, teško je proceniti kolika je stvarna snaga raketno-nuklearnog potencijala Severne Koreje, kada se uzmu u obzir svi parametri, pre svega ne baš u potpunosti dokazana pouzdanost i raketa i nuklearnog oružja, a kamoli kombinacije jednog i drugog. Činjenica je da u regionu i te kako postoji određena doza nervoze, jer ne zaboravimo, čak i konvencionalna ili hemijsko-biološka bojeva glava može da bude veoma „uznemirujuća“.
Trenutno, u štampi deluje da figurišu dve strane, a to su Severna Koreja i SAD. Severna Koreja se, uglavnom, još uvek oslanja na oštru retoriku i pretnje (čak i prikazivanje provokativnih montiranih video-snimaka), a Amerikanci demonstriraju silu preletanjem strategijskim bombarderima u neposrednom okruženju, kao i demonstracijom sposobnosti sopstvenih antibalističkih sistema Patriot, THAAD i Standard. Severnokorejske rakete, zapravo, predstavljaju mnogo veću opasnost po Južnu Koreju i Japan, a ukupne posledice krize se mogu osetiti i u Kini, pa i Rusiji, ukoliko Amerikanci reše da se preventivno obračunaju sa Severnom Korejom. Otud značajna nervoza kod svih pomenutih zemalja, a posebno Japana, preko čije je teritorije preletela poslednja raketa Hwasong-14.
Dovoljna je i manja greška u proračunu trajektorije i nehotičnog pada čak i inertne bojeve glave u „pogrešno dvorište“, pa da se izazove odmazda SAD sa nesagledivim posledicama po region i svet. Sličan bi bio scenario ciljnog napada Severne Koreje na Japan ili Južnu Koreju, što je, ipak, malo moguće. Ako SAD preventivno napadnu, što je, takođe, malo moguće, realna je odmazda u vidu severnokorejskih balističkih raketa opremljenim nuklearnim bojevim glavama. Da li će mnoštvo „dežurnih“ američkih, japanskih i južnokorejskih razarača sa antibalističkim raketama, kao i prisutni kopneni lanseri antibalističkih raketa moći da zaštite saveznike SAD? Svakako da postoji šansa. Ali, da li predstavljaju pouzdanu odbranu? Sigurno ne, s obzirom na ogromne brzine kojima bojeve glave padaju i okomitu putanju. Iz tog razloga, može se očekivati intenziviranje razvoja antibalističke odbrane na zapadu, posebno SAD.
Već se priča o nastavku programa „Rat zvezda“, odnosno kompleksnog višeslojnog antibalističkog sistema zaštite, što će, međutim, doneti novu zategnutost, inače, loših odnosa SAD i Rusije. Zbog takvog razvoja događaja može doći do nove nestabilnosti u svetu, a ne pukih uspešnih ili neuspešnih lansiranja severnokorejskih raketa. Iz tog razloga je rešenje krize diplomatskim putem od suštinskog značaja, ali je, s obzirom na trenutno raspoloženje tek to teško zamislivo. Sve u svemu, kraj krize se ne očekuje u skorije vreme, a za početak bi dobro bilo da sve strane, posebno Severna Koreja i SAD, ali i Kina i Rusija smanje oštru retoriku na najmanju moguću meru.
S. BALOŠ
