Svi ih se plaše

Sve bivše kolonijalne sile, među kojima su najveće Velika Britanija i Francuska, u svoje oružane snage su prihvatale i pripadnike naroda iz samih kolonija. Naravno, iz sasvim razumljivih razloga, ove tzv. kolonijalne jedinice su imale mešoviti sastav. Uz to, vrlo retko su pripadnici jedne etničke grupe obavljali zadatke na „domaćem terenu“. Regrutovanje stranaca, imalo je više dobrih strana. One su podrazumevale smanjenje broja sopstvenih vojnika, potrebnih za održavanje reda i mira, „pacifikaciju“ i gušenje lokalnih pobuna u kolonijama… Takođe i „apsorbovanje“ ratne veštine i individualnih sposobnosti određenih naroda, što su Britanci odlično iskoristili sa Gurkama, a Francuzi sa tzv. Gumijerima, ekspedicionim marokanskim korpusom brdske pešadije, kada su kod Monte Cassina 1944. uspeli da savladaju naizgled nepremostiv teren i u velikoj meri doprinesu pobedi saveznika.
Danas je situacija potpuno drugačija – skoro sve kolonije, sem nekoliko zadržanih prekomorskih poseda su nezavisne države. Kolonijalne jedinice se još uvek samo iz tradicije koja se bezuslovno neguje, nazivaju prema državama iz kojih je nekad davno bio deo njihovog sastava. Međutim, nekadašnje kolonije su još uvek unutar interesnih sfera bivših kolonijalnih sila, koje su tu vladale. Iz tog razloga, nije redak slučaj da jedinice imenovane prema nekoj koloniji služe u mirovnim ili borbenim akcijama upravo u istoimenim državama. Isti je slučaj i sa RMT – „Regiment de marche du Tchad“ – francuskim pukom Čadskih pešadinaca
RM se sastoji od glavnog štaba, komandne čete i čete logistike (CCL), četiri mehanizovane borbene čete, jedne čete za izviđanje i podršku (CEA), dve rezervne čete i jedne administrativne i pomoćne čete (CAS), u funkciji školske čete. Čete raspolažu različitom opremom i osposobljene su za širok dijapazon zadataka: od sadejstva sa oklopnim jedinicama, kao što je nedavno bio slučaj u Libanu, gde su vršeni zadaci podrške tenkova Leclerc iz 2. oklopne brigade, amfibijskim i vazdušnodesantnim operacijama, na zadacima protivoklopne borbe i uopšte, u svim zadacima koje obavlja kopnena vojska. Broj angažovanja navedenih četa u sastavu RMT je zaista impresivan.
Prva četa „Kobre“, potiče od Afričkih dobrovoljačkih četa, prva je jedinica puka koja je profesionalizovana l998. Prvo angažovanje usledilo je već od proleća sledeće godine na Kosovu. U poznate operacije, gde je angažovana prva četa, spadaju: Bosna 1997. i 1998. Kosovo (1999, 2000. i 2004), Gvajana (2001. i 2005), Makedonija (2002), Obala Slonovače (2003) i Liban (2006). Amblem svih četa podrazumeva sidro sa stilizovanim francuskim krstom, koje simbolizuje francuske amfibijske jedinice, na kome piše Tchad, odnosno Čad, tj. nasleđeni naziv puka, uz koji stoji nadimak određene jedinice, u ovom slučaju kobra.
Druga četa “Demoni”, nastala je od 12. Afričkog kolonijalnog odreda. Potpuno je profesionalizovana od juna 1999. Angažovanja druge čete podrazumevaju: Kosovo (2000. i 2004), Čad (2001), Senegal (2003) i Obala Slonovače (2005. i 2007). Amblem joj je demon, u čijoj pozadini je sidro.
Treća četa “Škorpioni” je naslednik nomadske čete Borka. Profesionalizacija je završena u septembru 2001. “Škorpioni” su imali misije na Kosovu (2003), Obali Slonovače (2003), u Senegalu (2005) i u Libanu (2006). Amblem je sidro, ispred kojeg je škorpion.
Četvrta četa “Zmajevi”, potekla je od čuvenog 4. tenkovskog bataljona angažovanog u Indokini. Profesionalizovana je 2000, a u angažovanja mogu da se ubroje Kosovo (2000, 2001. i 2007), Obala Slonovače (2003), Avganistan (2005) i Gvajana (2003). Amblem joj je stilizovani zmaj na sidru.
Četa za izviđanje i podršku (CEA) je osnovana 1998, nastala je od odreda za borbeno izviđanje osnovanog od strane čuvenog francuskog generala Leclerca. Ne treba napominjati da se radi o eliti unutar elite, koja u najrazličitijim uslovima, gde podataka o protivniku još uvek nema dovoljno, treba da izvrši izviđanje i ako je potrebno, pod borbom ustanovi što je moguće više činjenica o brojnosti protivnika i opremljenosti. Bila je angažovana na Kosovu (2000, 2004. i 2007), u Čadu (2001), Tahitiju (2003), Obali Slonovače (2003), Avganistanu (2005) i Libanu (2006).
Komandna četa i četa za logistiku (CCL) su osnovane 1998. i imaju zadatak obezbeđenja, kako se u zapadnoj terminologiji kaže -projekciju RMT. Bila je na Kosovu (2000), u Čadu (2001), Makedoniji (2002), Obali Slonovače (2003), Avganistanu (2005) i Libanu (2006).
Poslednja je transformisana, administrativna i pomoćna četa (CAS) 2003, koja je naslednica 11. čete za obuku RMT. Posle 1998, ona se posvećuje isključivo obuci i stacionirana je u bazi Kurtini.
Operativna rezerva – predstavlja rezervni sastav, nešto slično američkoj Nacionalnoj gardi, sastava dve čete: 5. i 9. Ovi rezervisti su, zapravo, civili pod vojnim ugovorom, koji imaju obavezu da u određenim vremenskim intervalima (za vreme vikenda, godišnjeg odmora) pohađaju kurseve, taktičku obuku, obuku gađanja… Ukoliko se ukaže potreba i oni mogu da budu angažovani unutar puka, ravnopravno sa profesionalcima.
Kao što se jasno vidi, pojedine čete unutar puka su potpuno autonomne i imaju mogućnost samostalnog delovanja, u zavisnosti od specijalizacije. Takođe, neke čete mogu da se angažuju samo sa pojedinim delovima, već u zavisnosti od potrebe.
Među ranije akcije u kojima je učestvovao puk, odnosno njegove preteče, mogu da se ubroje: čuvena opsada Sevastopolja i bitka kod Aljme u Krimskom ratu 1854, Puebla u Meksiku 1863, borbe kod Bozeja tokom Francusko-pruskog rata 1870, u Prvom svetskom ratu kod Marne, Some, u Šampanji i na Dobrom Polju (u današnjoj Makedoniji), tokom Drugog svetskog rata oko Tobruka, Bir Hakima, El-Alamejna, Gariljana, Belfora, Pariza… Praktično, gde god su se borile francuske jedinice. Posle rata, intervenisali su u Indokini, Alžiru i mnogim drugima, a od „novijih“ angažovanja, trebalo bi spomenuti Bosnu 1993. i 1995, Martinik i dr.
Najvažnija i najzahtevnija operacija poslednjih godina, u kojoj je učestvovao puk RMT je Avganistan, u okviru akcije ISAF. Ukupno je angažovano oko 350 pripadnika, uglavnom iz Četvrte čete. Pored njih, u akciji su učestvovali i pojedini elementi četa CEA i CCL. Osnovni zadatak je bio u osnovi mirovni, ali je svima jasno da su rizici u takvoj akciji veliki. Relativno mali broj ljudi nadomešten je uskom saradnjom sa lokalnim avganistanskim snagama, kao i širokom upotrebom bespilotnih letelica i mnogobrojnih optičkih, radarskih i akustičkih, senzorskih sistema za osmatranje. Prvi zadatak je bio obezbeđenje aerodroma u Kabulu, jasno je koliko je to odgovorno, na takvom terenu i u tim okolnostima. Drugi zadatak je podrazumevao policijske poslove u severnom Kabulu i Dir Sabzu, dok je treći bio podrška na nivou brigade jedinicama za brzo reagovanje, koje su konstantno bile pod uzbunom. Upravo su jedinice za brzo reagovanje “odradile“ težak posao, gde su u proseku bile pozivane jednom dnevno da intervenišu: ekplozije, sumnje na pripreme atentata, pratnja konvoja, obezbeđivanja raznih zona i zahteva za otklanjanje različitih kvarova. Kako se situacija stalno pogoršavala od samog početka operacije, patrole su prešle sa vozila VLRA na bolje oklopljene transportere točkaše VAB. U mnogim slučajevima, bilo je potrebno intervenisati na, za vozila nepristupačnom terenu, pa su jedinice u tim slučajevima transportovane helikopterima CH-47 Chinook italijanske vojske. Tokom ove misije izvršeno je ukupno 1270 patrola: u proseku 11 patrola na svaka 24 časa i sa najmanje jednom borbenom grupom, stalno prisutnom u zoni opasnosti.
Na Obali Slonovače je puk RMT bio angažovan, pre svega na policijskim zadacima protiv demonstracija. Međutim, situacija u Abidžanu je eskalirala, tako da su se čuli čak i pucnji, ali se srećom posle toga situacija smirila. Bili su angažovani i na patrolnim zadacima u oblasti Jamasukro, gde su tokom četiri meseca prelazili u svojim vozilima VBL 10.000 km pri čemu su pored patroliranja obavljali i zadatke obaveštavanja, uspostavljanja kontakta sa lokalnim stanovništvom, održavanje veze i izviđanja. Za razliku od Obale Slonovače, u Gvajani su, rame uz rame sa Legijom stranaca, angažovani na zadacima obezbeđenja poligona za lansiranje raketa Arijana. Naročito je rizično bilo u Libanu, na zadacima razdvajanja izraelske vojske i boraca Hezbolaha. Ne toliko, ali izuzetno osetljivo angažovanje je bilo i na Kosovu. Upravo je zbog ovakvih misija, od suštinskog značaja da se gusenična oklopna vozila zamene vizuelno daleko manje agresivnim točkašima.
Puk RMT predstavlja savremenu jedinicu osposobljenu za širok dijapazon zadataka i sa najrazličitijim načinima postizanja strategijske pokretljivosti. Puk je tipičan primer lake visokopokretljive jedinice i može da se očekuje da će Evropske snage za brze intervencije, koje su u nastajanju, organizaciono i tehnički, najviše da liči, upravo na jednu pravu „vojsku u malom“ – puk RMT.
Pažnja koja se pridaje ovoj svojevrsnoj elitnoj jedinici za brze intervencije, dokazana je već implementiranom sistemu SIR, a indikativna je činjenica da je ovo drugi puk francuske vojske, koji je opremljen supermodernim sistemom „vojnika budućnosti“ – Felin. Od marta 2008, jedna četa ovog puka biće angažovana na operativnim testiranjima ovog sistema, posle čega se predviđa uvođenje u upotrebu pojedinih jedinica. Takođe, kada se razvoj i testiranje privedu kraju, očekuje se uvođenje najsavremenijeg oklopnog točkaškog vozila 8×8 VBCI. Planirana dinamika predviđa da se svi guseničari AMX-10 zamene sa odgovarajućim varijantama VBCI do 2012.
S. BALOŠ

Sastav i oprema
U sastavu RMT nalazi se ukupno 1327 ljudi, od čega 53 oficira, 251 podoficir, 800 profesionalnih vojnika, ukupno 189 rezervista (24 oficira, 46 podoficira i 119 vojnika pod ugovorom), kao i 34 civilnih lica. Od toga, ljudstvo je po četama raspoređeno na sledeći način: četa CCL ima 266 ljudi, četiri borbene čete imaju: 1. 132, 2. 148, 3. 134 i 4. 151 čoveka četa CEA 132, dve rezervne čete i administrativna i četa za podršku ukupno 141 čoveka. Što se tiče opremljenosti, pored standardnih francuskih pušaka FAMAS i mitraljeza FN Minimi, tu je 8 minobacača kalibra 81 mm, 16 lansera za protivoklopne vođene rakete Milan, 10 ručnih raketnih bacača, 8 teških snajperskih pušaka 12,7 mm PGM Hecate II i 56 vrhunskih, snajperskih pušaka kalibra 7,62 mm FR F2. Od vozila, tu je 7 točkaša za komunikaciju, komandovanje, špijunažu i izviđanje VAB SIR, 4 sanitetska VAB SAN, 3 komandna VAB P, 5 komandnih guseničara AMX-10PC, 12 protivoklopnih AMX-10 Eryx, 40 borbenih vozila pešadije AMX-10PH, 6 protivoklopnih AMX-10 Milan 2, 2 tenka za izvlačenje AMX-30D, 1 kamion TRM-1000 ACH, 24 TRM-2000, 19 oklopnih terenskih i amfibijskih automobila VBL, 11 VB2L, 39 terenaca P4, 9 kamiona GBC-8KT, 36 GBC-180 i jedan CLD.