Teror kulta „Kali“

U novije vreme, sve češće se govori o „kriminalnom terorizmu“ ili „terorizmu radi terorizma“. Kao primeri za ovaj fenomen, obično se navode serijske ubice, „ludi snajperisti“, koji sa krovova solitera (ili iz adaptiranih automobila) pucaju na prolaznike. Ponekad se ovim pojmom obuhvataju i gangsteri i mafijaši, koji se nemilosrdno obračunavaju sa predstavnicima vlasti, ali mnogo češće sa konkurencijom. Ipak, svi ovi primeri mogu se uslovno prihvatiti, zato jer je najizrazitiji oblik „terorizma radi terorizma“, iskorenjen u Indiji, krajem 19. veka.
Iako su vekovima ubijali i pljačkali putnike na Indijskom podkontinentu, ove zločince Evropljani su otkrili tek na početku 19. veka. U međuvremenu našli su mesto u mnogim literarnim delima (kasnije i filmovima), a njihov naziv thug u engleskom jeziku dobio značenje „gangster“ ili „pljačkaš“. U centralnoj Indiji, bili su poznati kao fasingari (phansigars – davitelji), nazvani po hiduističkoj reči fansi (omča), dok su ih u severnim delovima zemlje zvali tagovima (thag), što znači prevaranti. Bili su to pripadnici naslednog kulta, koji je od najstarijih vremena postojao u centralnoj i severnoj Indiji, a čija je osnovna karakteristika – prinošenje ljudske žrtve Uglavnom muslimani, iako je bilo i hindusa, svi su obožavali hindu boginju smrti Bovani (Bhvani), koja predstavlja oblik Kali. Poklonici kulta smatrali su da pljačkanje, otimanje i davljenje pažljivo odabranih žrtava, predstavlja najbolji način da joj se ukaže poštovanje.
Iako u osnovi drumski razbojnici, „tagovi“ su prilikom ubijanja retko kada bili motivisani materijalnom koristi. Može se reći da je njihov osnovni moto bio – ubijanje radi ubijanja. Pritom nisu poznavali osećanja krivice i griže savesti, niti sažaljenje. Nikada se nije desilo da iz sažaljenja odustanu od ubistva nekog putnika, jer su bili potpuno ubeđeni u to da je „smrt njihov zanat“, da su za to određeni sudbinom. Šta više, na putnike su gledali, kao lovci na zečeve ili fazane. U tom smislu, i oni su imali svoje „lovne sezone“, „lovišta“ i „dobre ulove“, o kojima su međusobno razgovarali sa istom vrstom uzbuđenja, kao i pravi lovci. Najzad, kao i većina drugih, tajnih društava, i zajednica „tagova“ imala je svoj tajni sistem znakova i poseban jezik (ramasi).
Dostojni naziva koji su nosili, „tagovi“ su bili vrhunski prevaranti, uvek su uspevali da se sprijatelje sa potencijalnom žrtvom, koju su progonili sa neverovatnom upornošću. Njihov princip bio je da ne puste nikoga živog iz grupe koju su napali, bez obzira na brojnost, tako da nema živih svedoka. Kretali su se u grupama od po 20-30. Za vreme suđenja jedan „tag“ priznao je da je bio svedok tolikom broju ritualnih ubistava, da je prestao da broji kada je prešao hiljadu. U vreme kada je kult bio na vrhuncu, ubijano je na desetine hiljada putnika godišnje.
„Tagovi“ nikada nisu počinili pljačku, a da pre toga zadavljene žrtve ne iskasape. Tela žrtava bila su potpuno unakažena, kako bi se onemogućila identifikacija, kao i da bi se zadovoljili zahtevi kulta. Ukoliko bi se, pre nego zakopaju telo žrtve, pojavili drugi putnici, „tagovi“ bi se pretvarali da žale pokojnika, kao da je jedan od njihovih. Potom bi, često, pirovali na grobu, kako bi uklonili svaki trag sveže kopane zemlje. To ritualno slavlje (tuponi), koje se izvodilo neposredno posle ubistva, podrazumevalo je „pričešćivanje“ onih koji su neposredno izvršili ubistvo, sirovim šećerom (gur).
Preko dana članovi kulta živeli su životom običnih zemljoradnika. Radi veće tajnosti, venčavali su se međusobno, „operisali“ su na stotine kilometara od svojih kuća kako niko ne bi mogao da ih prepozna. Vrlo je interesantno da „tagovi“ nikad nisu bili u pokretu otpora protiv britanskih vlasti. Šta više, nikad se nije dogodilo da napadnu bilo kog Evropljanina, verovatno iz straha da bi se izložili prevelikom riziku otkrivanja i uništenja. Ubijanje Indusa privlačilo je daleko manju pažnju. Karavani nisu stizali na vreme, pa se niko nije uzbuđivao ako zakasne dva meseca, pa i duže. Posle je, obično, bilo prekasno da se išta sazna.
Za vreme svojih pohoda smrti, „tagovi“ su bili krajnje sujeverni. Pre nego što krenu, žrtvovali su ovcu ispred slike ili statue boginje, koja je bila premazana krvlju. Pored nje bile su i slike guštera ili zmije, kao i simboli smrti i ubistva: omča, nož i budak koji su „tagovi“ posebno poštovali i pridavali mu magične moći.
U drugoj polovini 19. veka kult se degenerisao, pa su „tagovi“ počeli da ubijaju i samo ako je u pitanju novac. Istina, u početku su se stiriktno pridržavali svojih tabua. Pošto je Kali bila žensko božanstvo i zaštitnica određenih zanata, poštovaoci kulta pazili su da poštede život ženama, zlatarima, kovačima, drvosečama, kamenorescima, peračima, keramičarima, obućarima, leproznima i osakaćenima. Cele grupe putnika bile su pošteđene, ako su imale nekog od ovih ljudi, s obzirom da su tagovi ubijali sve ili nikoga. Tradicionalno, jedini izuzetak bila su mlada muška deca, koju su usvajali i uvodili u svoje tajno društvo, a u pohode su kretali sa deset godina. U početku, samo su nosili prtljag i posmatrali odrasle na delu, zatim bi počeli da učestvuju u operacijama kao izvidnica, da bi po navršetku 18 godina, nastupili kao davitelji.
Kada su britanske kolonijalne vlasti otkrile „tagove“ i rešile da ih unište kao „pretnju miru“, mnogi od njih smatrali su da su teško prekršili tabue i da se njihov kult nepovratno degenerisao. Zbog toga su uhvaćeni „tagovi“ sasvim mirno odlazili na vešala, verujući da je njihovo uništenje „božja kazna“. Zabeleženi su i zahtevi osuđenih „tagova“, da sami sebi zategnu omče oko vrata, i odbijanje da ih obese o omče koje „kvalitetom nisu zadovoljavale“. Pošto bi s potpunim mirom odabrali vešala i proverili da li im omča pravilno stoji, sami bi skakali u smrt, prezirući zvaničnog dželata.
Britanske vlasti su pre 1840. osudile 3633 „tagova“, uglavnom na smrt ili doživotnu robiju, dok je 56 pomilovano zbog pokajništva. Do sredine 19. veka pokrenut je 651 sudski postupak, čime je, potpuno eliminisan kult boginje Kali. Izvršena je i socijalna rehabilitacija pomilovanih „tagova“ pokajnika, tako što su oni i njihova deca školovani za razne zanate. Najveće uspehe postigli su u tkanju tepiha, koje su po porudžbini radili i za kraljicu Viktoriju. Mnogi su zaposleni i u „Istočno indijskoj kompaniji“…
Na relativno brzo i efikasno uništenje kulta uticalo je više faktora. Za to je zaslužnija kolonijalna obaveštajna služba i pojava pokajništva među uhapšenim „tagovima“, nego vojna sila, koja je protiv njih dejstvovala. Propasti su doprineli i sami „tagovi“, koji su iz pohlepe počeli da ubijaju za profit, dok su uhvaćenu žensku decu prodavali makroima. Možda su, ipak, presudno uticale tekovine zapadne civilizacije, kao što su telegraf i izgradnja železnice. Jer, „tagovi“ su mogli da opstanu samo u uslovima feudalne rascepkanosti i društvene zaostalosti, koja je bila karakteristična za predkolonoijalnu Indiju. Industrijalizacija je eliminisala njihova „lovišta“. Nepregledne oblasti kroz koje su putovali karavani natovareni blagom i robom, a u kojima su vladali kolera, zmije, zveri i razbojničke bande.
M. MILOŠEVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još