Tigrovi princeze od Velsa

Da li ste znali da je slavna, tragično nastradala princeza Dajana, poznatija kao Lejdi Di, imala svoj puk u britanskoj armiji? Odnosno, da je imala počasni čin pukovnika i komandu nad ovom specijalizovanom jedinicom, stacioniranom u Paderbornu, u Nemačkoj. Ali samo dok je bila princeza od Velsa, odnosno dok je bila udata za princa Čarlsa. Čim se razvela, počasna komanda pomenutog puka preneta je na dansku kraljicu Margaretu II, naravno, samo fiktivno i protokolarno.
Puk princeze od Velsa (Princess of Wales’ Royal Regiment iliti skraćeno PWRR), formiran je 1992, spajanjem Kraljičinog puka (Queen’s Regiment) i Kraljevskog hempširskog puka (Royal Hampshire Regiment). Ljudstvo se uglavnom regrutuje iz grofovija Kent, Saseks i Hempšir, što se primećuje po karakterističnom akcentu vojnika. Puk čine tri bataljona različitog sastava i namene. Prvi bataljon, koji je mehanizovan lakim pešadijskim tenkovima WARRIOR, uvršten je u 20. oklopnu brigadu. Drugi bataljon sastoji se od lake pešadije, a treći je sastavni deo Teritorijalne armije (Territorial Army – TA). Dvadeseta oklopna brigada – Oklopna pesnica (The Iron Fist) deo je Prve britanske oklopne divizije, stacionirane u Paderbornu. Posle Drugog svetskog rata, sve britanske okupacione snage u Nemačkoj pripadale su tzv. Britanskoj rajnskoj armiji (British Army of the Rhine – BAOR). Međutim, po završetku Hladnog rata, 31. marta 1994, BAOR je raspušten a njegovi delovi su prevedeni u BFG (British Forces Germany – Britanske snage u Nemačkoj). Prvobitni zadatak BAOR bila je podrška vojne uprave u okupacionoj zoni i kontrola nad ostalim britanskim snagama, razmeštenim po Nemačkoj kopnenim i vazduhoplovnim (RAF). Posle Hladnog rata broj ovih trupa je znatno smanjen, tako da se danas može govoriti samo o jednom jezgru. Ali u vreme kada su nastali Savezna republika Nemačka i NATO, BAOR je bio jedan od stubova Severnoatlantske alijanse, protiv Varšavskog pakta. Poput svih ostalih savezničkih trupa u Nemačkoj i Britanci su takođe dobili svoj sektor za odbranu. Potkraj Hladnog rata, 1989/90, BAOR je raspolagao korpusom od 55.700 ljudi, kome treba dodati i Berlinsku brigadu jačine 3.000 vojnika i vazduhoplovne snage RAF sa još oko 11.000 ljudi. Britanske snage na zapadnonemačkom tlu povremeno su brojale i do 70.000 vojnika.
Posle transformacije BAORA u BFG, Nemačka je postala glavni punkt za slanje britanskih mobilnih vojnih snaga na različite zadatke. Odatle su pojedini delovi trupa uzimani za KFOR, SFOR i ISAF ili su angažovani u drugom Zalivskom ratu, u Iraku i u Severnoj Irskoj. Prvi bataljon je 2004, proveo sedam meseci u Iraku, a 2006. pojedini delovi puka bili su angažovani i u Avganistanu. Pripadnicima puka podeljeno je u tom razdoblju čak 37 raznih odlikovanja, između ostalih jedan Viktorijin krst 2004. u Iraku. Težište akcija bilo je u iračkoj Basri i u južnom Avganistanu. Prvi bataljon, stacioniran u Paderbornu, sastoji se iz tri tzv. teške čete sa pešadijskim tenkovima Warrior od 25 tona, naoružanim automatskim topovima Rarden od 30 mm, jedne prištapske čete i jedne teške čete za podršku. Warrior je klasični pešadijski tenk (tzv. IFV – Infantry Fighting Vehicle t.j. pešadijsko borbeno vozilo). koji je sedamdesetih godina 20. veka proizveden u firmi „Guest, Keen and Nettlefolds“ (kasnije deo firme „Alvis Vickers Ltd.“) da bi zamenio stariji FV 432. Uspešno se pokazao i u Avganistanu i u Iraku. Pojam tenkovske pešadije u britanskoj vojsci ne podudara se baš sa klasičnom predstavom o tom rodu kao u armijama drugih zemalja. Taktičke namene pojedinih rodova su se tokom vremena izmenile, tako da ne postoje više klasični rodovi poput npr. brdske pešadije ili tenkovske pešadije. Jedino su još padobranci i komandosi (Royal Marine Commando), zadržali svoja tradicionalna obeležja i namenu. Armija je izdeljena na pojedine samostalne pukove, najčešće sa vekovima dugom tradicijom, a unutar njih određeni batoljoni i čete se dele na one za laku, pešadijsku (Light Role) ili tešku (Armoured – oklopnu) upotrebu. U okviru bataljona u Paderbornu postoje izviđački i snajperski vod sa ukupno 14 snajperista. Usled intenzivnog angažovanja 2004, snajpersko odeljenje (Sniper Platoon) skoro je prestalo da postoji, ali grupa iskusnih podoficira odnedavno ponovo pokušava da ga formira u punom sastavu. Teoretski, snajperski vod bi trebalo da broji 16 strelaca, koji su podeljeni na dva odeljenja sa po osmoricom ljudi. U slučaju nužde, čitav vod se deli na male timove od po četiri strelca, a ako potreba nalaže, oni se opet dele na parove – tandeme strelaca. Tako teoretski gledano, bataljon zapravo ima osam aktivnih snajperskih timova.
Obuku vodi jedan vrlo iskusan narednik, koji bira odgovarajuće vojnike iz bataljona i na taj način vrši predselekciju. Ko to prođe, ide dalje na jedan kurs koji se održava u Paderbornu, a posle toga na obuku u pešadijsku školu (School of Infantry – SCHINF) u Keteriku (Catterick), koja traje četiri do pet nedelja. Tek posle toga dobijaju oznake snajperista. Trenutno nisu svi snajperisti u vodu još kompletirali obuku. Tokom intenzivnog angažovanja u Iraku i Avganistanu u jedinici nije bila moguća skoro nikakva obuka, jer je manje-više kompletan sastav bataljona bio u akciji. Pored obuke za snajperiste, postoji još i obuka za vozače Warriora, lendrovera, veziste, sanitetlije i poslužioce drugih teških oruđa. Podoficiri koji su dugo u službi imaju i ulogu sportskih nastavnika, a završili su i viši kurs za snajperiste (Advanced Sniper). U akcijama na Balkanu, u okviru KFOR, stekli su već puno iskustva. Na predkursu, vojnici uvežbavaju izviđanje i osmatranje, prikradanje, čitanje karata, orijentaciju na terenu i rad sa GPS uređajima. Naravno, obuka sa oružjem je nešto što se podrazumeva. Na kraju, kandidati moraju da prođu i test fizičke izdržljivosti na forsiranim marševima pod punom ratnom spremom. U proseku, od deset kandidata svega dvojica idu na dalju obuku. U operativnom smislu, snajperisti se koriste kao podrška pešadiji, za osiguranje i nadzor objekata, a katkada i za posebne zadatke. Najveća udaljenost sa koje je postignut pogodak u Avganistanu bila je 1.534 m, a najmanje 20 m. Pod normalnim okolnostima, razdaljina obično iznosi između 600 i 800 m. Nekim čudom, nijedan snajperista do sada nije čak ni ranjen a kamoli poginuo, što je najvećim delom zasluga dobre obuke.
Kao službeni pištolj u britanskoj armiji još uvek se koristi Brauning L9A1 kal. 9×19, iako ga sve više istiskuje Glok 17, naročito kod trupa angažovanih u operacijama. Glavno lično naoružanje predstavlja poznata automatska puška SA80 L85A2 u kalibru 5.56mm x45. To je jedno kompaktno oružje tzv. bul-pap dizajna, čija je jedina mana to što mu je otvor za izbacivanje čaura sa desne strane pa ne može da se koristi iz zgiba levog ramena jer čaure izleću direktno u lice strelca. To je, naravno, mana samo za levoruke strelce. Zbog toga u britanskoj armiji i levoruki vojnici moraju da gađaju iz zgiba desnog ramena. Koliko je poznato, za sada se ne razmišlja o zameni puške SA80, barem ne u skorije vreme. Što se snajperskih pušaka tiče, tu je u poslednje vreme došlo do nekih pomaka. Sve do skora, standardni model je bila puška L9261 kal. 7,62×51, opremljena optičkim nišanom Schmidt & Bender 3-12×50. Međutim, 2008, počeo je program SSIP (Sniper System Improvement Programme), sa ciljem poboljšanja snajperskog oružja, jer se u akcijama pokazalo da standardna puška L9261 ima ograničenja. Iako su ova poboljšanja dosta podigla kvalitet, operacije u Iraku i Avganistanu su ipak pokazale da su potrebni drugi, mnogo bolji sistemi. Naročito je bilo neophodno povećanje dometa i mogućnosti dodatnih opcija. Izbor je pao na dalekometnu pušku (Long Range Rifle) L115A3, koja nije ništa drugo do moderna verzija Accuracy International u kalibru .338. Uz nju ide optički nišan Schmidt & Bender 5-25×56. Sa metkom kalibra 8,59 mm, domet je od 600 pa do preko 1.000 m. Pored toga, u britanskoj armiji se koristi još i L129A1 u kalibru 7,62 mm, jedno poluautomatsko oružje namenjeno tzv. sekundarnim strelcima.
B. LJUBINKOVIĆ