Udar evropskog tigra

Pakao Vijetnamskog sukoba predstavljao je prekretnicu u mnogim oblastima načina vođenja rata. Verovatno najznačajniji je koncept vazdušne pokretljivosti upotrebom helikoptera, koji su u potpunosti morali da zamene uobičajene načine prebacivanja vojnika, zbog nedostatka putne mreže i guste vegetacije. Realnost na frontu je zahtevala da se helikopteri upotrebe ne samo za transport trupa i materijala, već i za borbu. Kako vremena nije bilo, iskorišćen je kompletan pogonski sistem i oko njega konstruisan novi uzani prednji deo trupa, sa dva člana posade u tandemu (jedan iza drugog), oklopom i snažnim naoružanjem u nosu i ispod malih, „zakržljalih“ krila. Tako je nastao poznati Bell AH-1 Cobra, prvi borbeni helikopter na svetu. Usledio je veliki broj modela, koji su pratili ovaj obrazac, sa manje ili više različitim rešenjima. Amerikanci su 1984, uveli čuveni AH-64 Apache, prevashodno namenjen za protivoklopnu borbu i koristili su unapređene verzije AH-1. Sovjeti su razvili Mil Mi-24 koji je mogao da prenosi i osam vojnika… Evropske sile nisu mogle da ostanu po strani: Francuska i Nemačka, koje su vekovima ratovale, a posle Drugog svetskog rata postali saveznici, tvorci Evropske unije i saradnici na mnogim programima – sredinom osamdesetih godina 20. veka dogovorili su se o saradnji na razvoju novog borbenog helikoptera. Do tada su Francuzi za protivoklopnu borbu koristili i nama dobro poznati, lagani Aerospatiale SA-341/342M Gazelle, a Nemci imali svoj MBB BO-105 u verziji PAH-1. Iako su oba helikoptera imali odlične manevarske osobine i za svoju veličinu izvanredno naoružani savremenim i efikasnim protivoklopnim vođenim raketama (POVR) HOT – bili su vrlo osetljivi na dejstva sa zemlje, a nišansko-navigacioni sistemi i vatrena moć, nisu mogli da se mere sa npr. AH-64.
Priča o novom helikopteru započela je početkom osamdesetih godina 20. veka, nezavisno i paralelno u Nemačkoj i Francuskoj, kao PAH-2 (PanzerAbwehr Hubschrauber) i HAC (Helicoptere Anti-Char). Obe skraćenice su praktino značile isto – protivoklopni helikopter. Saradnja je obema stranama delovala kao razumna odluka i 1984, potpisan je Memorandum o razmevanju i program je pokrenut. Dve godine kasnije program je zaustavljen, ali je 1987, ipak nastavljen. Odlučeno je da se razviju dve verzije: protivoklopni nemački PAH-2 i francuski HAC, kao i jeftiniji UHU za Nemce i HAP za Francuze, namenjeni za vatrenu podršku. Nemci su se konačno odlučili za jednu višenamensku varijantu UHT, Francuzi za dve verzije, ali je ostao zajednički naziv – Tiger/Tigre. Helikopter je nastao u saradnji francuskog Aerospatiala i nemačkog MBB (Messerschmitt-Bölkow-Blohm). Prototip je poleteo 27. aprila 1991, a već sledeće godine je došlo do fuzionisanja dve kompanije i nastala je multinacionalna Eurocopter Group (tako je helikopter i dobio oznaku EC665), koja je kasnije postala jezgro moćnog evropskog (u osnovi francusko – nemačkog) konzorcijuma EADS (European Aeronautics Defense & Space). Pored Francuske i Nemačke, za Tiger se odlučila i Australija i Španija, u verzijama ARH i HAD.

Osnova za sve proizvedene varijante je zajednička. Radi se, prema korišćenim materijalima i tehnologiji, o vodećem helikopteru na svetu. Preko 80 % korišćenih materijala za trup su kompoziti, čime ne samo da se smanjuje masa, već produžava radni vek i obezbeđuje veća otpornost na oštećenja od strane protivničke vatre (do kalibra 23 mm, slično kao i konkurenti), udara ptica i elektromagnetnog pulsa (bakarna mreža je inkorporirana u trup formrajući Faradejev kavez). Strukturalne komponente su proizvedene od kevlara i kompozitnih materijala na bazi ugljeničnih vlakana, dok je oplata od saćastog kompozita za povećanje krutosti, sa spoljašnim kevlarskim slojem. Sličan materijal je iskorišćen i za lopatice glavnog rotora. Vrlo važan aspekt konstrukcije je postizanje što je moguće manjeg radarskog, infra-crvenog (IC) i akustičnog odraza. Ostatak su legure aluminijuma i titanijuma. Pored pasivne oklopne zaštite, helikopter poseduje i integrisane sisteme aktivne zaštite. Tu su uređaji za upozorenje od radarske i laserske ozračenosti i lansiranoj raketi na helikopter. Svi ovi uređaji su povezani sa centralnim procesorom koji upravlja sistemom za izbacivanje radarskih i IC mamaca.
Kabina je sa tandem – rasporedom. Međutim, za razliku od drugih borbenih helikoptera, raspored sedenja je obrnut: napred sedi pilot, dok je nišandžija pozadi. Da bi se obezbedila što bolja preglednost, sedišta su blago izmeštena iz ose trupa u suprotnim smerovima. Preglednost sa obe pozicije je izvanredna. Kabina je izuzetno savremena i predstavlja savršen primer tzv. staklenog kokpita. Sve relevantne informacije se prikazuju na po dva multifunkcionalna displeja u kabinama, ali članovi posade poseduju i nišanske kacige. Francuski i španski helikopteri koriste Thales Avionique Top Owl kacige, a nemački i australijski britanske BAe Integrated Day and Night Helmets. Navigacioni uređaji podrazumevaju troosni laserski žiroskop, GPS uređaj, radio visinomer, dopler i senzore za let na malim visinama.
Pogonski sistem se sastoji od dva motora MTR-390 snage po 960 kW (1.285 KS), koji preko reduktora prenose obrtni moment na četvorokraki glavni i trokraki repni rotor. Samo će HAD verzija imati MTR 390-E pojačan na 1.094 kW (1.467 KS). Interesantno je i da su motori plod saradnje tri moćne kompanije: nemačke MTU, francuske Turbomeca i britanske Rolls Royce.
Što se senzora tiče, nemački UHT koristi nišanski sistem SAGEM Osiris sa IC i TV kamerama, kao i laserskim daljinomerom na „jarbolu“ iznad glavnog rotora, što daje izvanredne mogućnosti za izviđanje bez izlaganja celog helikoptera protivničkoj vatri. U nosu se nalazi IC kamera. Ostale verzije imaju takođe nekonvencionalni univerzalni nišan na krovu iza pilotove kabine, SAGEM Strix, IC i TV kanalima i laserskim daljinomerom – obeleživačem-tragačem (ARH i HAD), prilagođenim za upotrebu, odgovarajućih POVR. Komunikacioni uređaji podrazumevaju upotrebu radio uređaja sa frekvencijama HF, MF, VHF, UHF i satelitske veze. Prisutna su i tri tipa datalinka.

Tiger je nešto manji i kompaktniji od većine drugih borbenih helikoptera: maksimalna masa je 6.000 kg, a praznog 3.300 kg. Dužina mu je 14,08 m, prečnik glavnog rotora 13 m, a visina 3,88 m. Ove brojke ga stavljaju u kategoriju približnu ili nešto težu od italijanskog AW129 Mangusta (2,5 t prazan), ali značajno ispod AH-64 (oko 5 t), kasnijih verzija AH-1 Cobra (4,6 t), južnoafričkog Rooivalk (nešto ispod 6 t) i čak, po masi upola u odnosu na ruske Mi-28 i Ka-50 (oko 8 t). Međutim, manevarske osobine su mu u samom vrhu. Postoje i mišljenja da se radi o najokretnijem helikopteru danas, što uz značajno manju uočljivost u radarskom, IC i akustičnom spektru poboljšava njegove mogućnosti u vođenju borbe taktikom – „udari i beži“ (danas dominantnom protivoklopnom tehnikom). Pored toga i performanse su mu impresivne: maksimalna brzina bez „jarbola“ je čak 315 km/h.
Prva varijanta koja je postala operativna, bila je francuska HAP – 2005, namenjena za vatrenu podršku i prevashodno naoružana topom Nexter AM-30781 od 30 mm sa brzinom gađanja 750 met/min. Top ispaljuje standardnu parčadno – kumulativnu municiju koja je balistički i dimenziono identična onoj sa AH-64. Nosi do četiri rakete vazduh – vazduh Mistral (dometa do 6 km), na spoljašnjim potkrilnim nosačima i najviše 44 nevođena raketna zrna (nrz) SNEB 68 mm. Alternativno, helikopter umesto raketa Mistral može da ponese još dva lansera sa po 12 nrz SNEB, ukupno 68. Kao opcija, postoje i topovi 20 mm u podvesnicima.
Nemački UHT je univerzana varijanta, opremljena raketama v-v Stinger dometa 5 km, nrz Hydra 70 mm i POVR HOT 3 sa poluaktivnim komandnim žičnim navođenjem i dometom 4 km. Od 2010, očekuje se uvođenje najsavremenijih raketa PARS 3LR (Trigat) dometa 5 km i opcionom mogućnošću udara u krov tenka. UHT može da nosi mitraljeze 12,7 mm u podvesnicima, ali nema integrisani top u nosu. Nemci nisu prihvatili francuski top 30 mm, jer su smatrali da ima prejak trzaj, pa su krenuli u sopstveni razvoj bestrzajnog topa 30 mm RMK 30. Međutim, zbog budžetskih ograničenja, do završetka projekta i operativne upotrebe nije došlo.
Australijski ARH je napredniji u odnosu na UHT po upotrebi američkih raketa AGM-114K Hellfire II (s opcijom udara u krov tenka), dometa 8 km, nrz Hydra 70 mm, raketama v-v Stinger i topom u nosu 30 mm.
Španski HAD predstavlja varijantu koja je najpribližnija australijskom ARH, ali koristi izraelske POVR Spike-ER dometa 8 km (viđenje optičkim kablom ili sa IC navođenjem „ispali i zaboravi“, sa opcijom udara u krov tenka), nrz SNEB, rakete v-v Mistral i top 30 mm. Francuzi su otkazali svoj HAC i umesto njega jednostavno prihvatili HAD, ali su se odlučili da po ovom standardu proizvedu „drugu polovinu“ od svojih 80 HAP (posle 2012). Kako je Špancima hitno bio potreban borbeni helikopter, Francuzi su pristali da daju prednost izvoznom poslu i sačekaju sa svojim HAD. Francuski HAD koristi rakete AGM-114K Hellfire II umesto zajedničke rakete Trigat, koja je zapala u teškoće. Treba reći da su ARH i HAD najsposobnije i najbolje naoružane varijante ovog helikoptera.

Pasivni čeoni oklop pojedinih savremenih tenkova postao je toliko efikasan, čak i protiv tandem – kumulativnih bojevih glava, da su konstruktori POVR pribegli lukavom rešenju, da se taj oklop jednostavno zaobiđe. Promenom trajektorije, obezbeđen je udar u krov tenka, koji je slabije zaštićen. Pored toga, taj deo je vrlo teško zaštiti, jer ima relativno veliku površinu, tako da bi za potpuno oklopljavanje bilo potrebno na veoma opterećene tenkovske šasije dodati preveliku masu (mogla bi da dostigne i do četvrtine postojeće mase tenka). U prilog tome, govore i brojke: probojnost raketa Spike-ER iznosi oko 1.000 mm pancirnog čelika iza eksplozivno – reaktivnog oklopa, HOT 3 oko 1.300 mm, dok je najveća kod Hellfire II i iznosi prema nekim podacima preko 1.400 mm! Iako je ugao napada oko 60o, probojnost u takvim uslovima je praktično prepolovljena, ali je još uvek više nego dovoljna za probijanje krovnog oklopa koji kod većine tenkova ne prelazi debljinu od 40 mm pancirnog čelika. A procene kod najbolje zaštićenih oklopa, ne prelaze brojku od ekvivalenta 200 mm. Tako je jedina preostala opcija, ugradnja sistema aktivne zaštite po tzv. šemi hard kill, koji imaju mogućnost da obore nadolazeću POVR. Time se stvara novi problem, koji je vezan za izuzetno visoku cenu ovog tipa zaštite. Zbog toga, bez obzira na postojanje nekoliko razvijenih modela aktivnih sistema hard kill zaštite, u široj operativnoj upotrebi se ne nalazi nijedan.
Iako Tiger nije jeftin helikopter, dijapazon cene kreće se od 35 do 48 miliona dolara (američki AH-64D Longbow Apache, čija vatrena moć i senzorski sistemi su kompletniji, košta do 52 miliona dolara) – savremena tehnologija, sjajne manevarske mogućnosti i povoljni operativni troškovi obezbedili su mu, za sada, sasvim solidne prodajne rezultate. Nemci i Francuzi su poručili po 80 helikoptera, koji su u fazi isporuke. Nekoliko francuskih je već u Avganistanu i angažovani su u izviđačkim i borbenim akcijama protiv talibana, kako se tvrdi, sa odličnim rezultatima. Australija je za zamenu svojih OH-58 Kiowa i naoružanih UH-1 kupila 22 helikoptera verzije ARH, a Španija 24 HAD, koji su operativni od 2008.
S. Baloš

Potpisi za slike:
Sl. 1) HAC u letu
Sl. 2) Gađanje sa nrz
Sl. 3) HAC pozadi, pri gađanju sa nrz
Sl. 4) Vide se plavi prednji delovi nrz – radi se o vežbovnim raketama
Sl. 5) HAC ispaljuje nrz – pogled odozgo
Sl. 6) Tigre HAC ispaljuje raketu v-v Mistral
Sl. 7) Dva Tigre HAC na vežbama