Argentinski rekreativac
U sam smiraj postojanja nekadašnje federalne Jugoslavije, formiran je sanitetski bataljon jednog korpusa ondašnje JNA i sprovedena doobuka rezervnog sastava formacijskim streljačkim naoružanjem. Usled specifikuma projektovanih dužnosti, preovlađujući deo personala trebalo da se naoruža pištoljima kalibra 7,62×25 mm, pa su im tako dodeljeni domaći model M57 uz nešto sovjetskih TT33. Tokom služenja vojnog roka svi su koristili različite puške, tako da su se prvi put susreli s kratkocevnim oružjem. Organizovana je kratka obuka i gađanje po tadašnjim normativima, a rezultati su bili katastrofalni. Iako je razdaljina do mete bila samo deset metara, oko tri četvrtine strelaca nije imalo niti jedan pogodak od predviđenih pet hitaca. Po našem ustaljenom običaju, usledila je salva kritika usled neadekvatne municije starije produkcije i fabrički nepodešenih nišana, što apsolutno nije bio uzrok promašaja.
Uvidevši kako gotovo niko od prisutnih ne vlada ni bazičnim osnovama upotrebe pištoljem, komandni kadar doneo je odluku da se izvrši za nas neuobičajena obuka s više nastavnih časova. Posle teorijskih postulata svi su dobili priliku da prve hice najpre ispale u trenažnom poligonu zatvorenog tipa u ondašnjoj Školi rezervnih oficira pešadije. Predviđeno oružje bio je jednometni pištolj Drulov kalibra .22 LR, municija domaća „Pobjeda“ Goražde, a udaljenost do cilja samo 5-6 metara. Očekivano, rezultati su bili neuporedivo bolji, čak i kada su mete pomerene na trostruko veću razdaljinu. Svemu je prisustvovao potpukovnik koji je ponudio da na otvorenom strelištu umesto formacijskih „tetejaca“ svi isprobaju novostečenu veštinu njegovim ličnim pištoljem Bereta M70. Tako je za tu priliku obezbeđena veća količina municije 7,65 mm, predviđena za automatske pištolje M84 i Vz61. Pogađate epilog – odlično grupisani pogoci na identičnoj daljini koja je bila „nemoguća misija“ nešto ranije upotrebom pištolja 7,62×25 mm. Na kraju je ponovljeno gađanje oružjem M57 i TT kojim su bili zaduženi, rezultati su bili višestruko bolji.
Ovako opširan uvod je neophodan kako bi još jednom ukazali u kojoj meri je uputno da se inicijalni koraci kratkocevnim vatrenim oružjem načine modelima pištolja ili revolvera manjih gabarita, baziranih na metku slabijeg impulsa. Takvu višegodišnju praksu je spoznao i naš saradnik dr Nikola Arsić u Francuskoj, uvidevši kako gotovo svi tamošnji vlasnici više modela oružja kao po nekom nepisanom pravilu poseduju i neku jednostavnu verziju u kalibru .22 Long Rifle koju koriste za svakodnevni trening. Kod nas je ovo još uvek retka pojava, a u narednih nekoliko izdanja ćemo pokušati da ukažemo u kojom meri su pištolji džepnog formata i kalibra koji ne iziskuje bravljenje cevi više nego adekvatni za više namena.
Za početak, predstavićemo pištolj Thunder 22, produkt argentinske fabrike „Bersa“ s kojim se naš prijatelj i saradnik Arsić susreo, a izuzetno je prisutan i popularan širom sveta. Ova južnoamerička firma nastala je polovinom prošlog veka kada su osnivači italijanskog porekla odlučili da primene stečeno znanje, pa su prvobitni modeli njihovih pištolja bili pod očiglednim uticajem „Beretinih“ modela serije 70. Prodaja je išla odlično, jer su se odlikovali prihvatljivim kvalitetom uz zaista nisku cenu. Posle modela 60 i 62 koji su bili nešto modifikovane Berete, već se od unapređenog Modela 644 moglo primetiti kako će dalji razvoj uključivati fiksnu cev i drugačiju navlaku, a kasnija serija Thunder u više kalibara je već poprimila obličje Waltera PP. Već od devedesetih godina, ukazala se tržišna šansa proizvođačima koji su ponudili pištolje džepnog formata uz okidanje SA/DA u kalibrima 7,65×17 mm, .380 Auto i .22 LR koji su imali približna svojstva željenog i slavnog Walther PP/PPK, ali znatno niže cene. „Bersa“ je iskoristila priliku koju mnogi znatno poznatiji nisu prepoznali, što je osnažilo firmu u svakom smislu.
U proteklih gotovo četvrt veka, imali smo priliku da isprobamo i testiramo „Bersa“ pištolje kalibra 9×17 mm. Najpre model Thunder koji je imao drvene korice rukohvata i ram napravljen od čelika, kasnije i izmenjeni primerak aluminijumskog rama s navlakom od nerđajućeg čelika. Opšti utisak je uvek bio kako su Argentinci sjajno procenili šta potencijalni kupci traže i tako za minimalnu cenu ponudili više nego upotrebljivo oružje za više namena. Devedesetih godina prva varijanta u SAD koštala je 200 dolara i kupovana je u ogromnim količinama. Kasnije su postali nešto skuplji, ali su to još uvek pištolji koji znatno više pružaju nego što koštaju.
Model Thunder 22 se već trideset godina nudi u standarnoj verziji s cevi dužine 3,5 inča. Strelcima većih ambicija na raspolaganju je varijanta s produženom od 4,25 i obe su jako popularne za rekreativni „plinking“ koji se u Americi i delu evropskih zemalja upražnjava čak i u dvorišnim uslovima. Kao izraženi kvalitet korisnici su potencirali prilično pouzdane jednoredne okvire kapaciteta deset metaka, jer su gotovo sva poluautomatska oružja kalibra .22LR sklona problemima prilikom uvođenja municije u ležište cevi. Interesantno, tokom izrazitog testiranja pokazalo se kako Thunder besprekorno funkcioniše s municijom nešto veće polazne brzine kao što su laboracije „Federal Champion“ i „CCI Mini-Mag“ koje imaju zrna mase 36 grejna. Odlično se pokazao i „Remington Yellow Jacket“, dok je prilikom upotrebe metka „Winchester Super-X“ s oblim olovnim zrnom mase 40 grejna dolazilo do zastoja nakon izbacivanja ispaljene čaure.
Strelci manje i srednje veličine šake u gađanju uspevaju da ostvare izuzetno prijatan i stabilan prihvat jer su bočne korice rukohvata izrađene od polimera koji prianja uz dlan, a sama ergonomija je od početka bila izvrsno profilisana. Osećaj je srodan onom kada se koriste „Bereta“ pištolji serija 70 i 80, što važi i za okidač koji pruža dobar kontakt s jagodicom okidačkog prsta. Od ostalih komandi, dugme za deblokadu okvira je nadohvat palca, kao i poluga kočnice/dekokera smeštena na navlaci nalik sistemu PP, odnosno PPK. Kao prednost u odnosu na većinu pištolja sličnih dimenzija i ostalih svojstava nastalih po uzoru na Walther rešenje, ističemo polugu ustavnika navlake koja obezbeđuje da se nakon poslednjeg ispaljenog metka i umetanja novog punog okvira samo jednim pritiskom oružje ponovo u trenu spremi za dejstvo. Podsećamo, kod gotovo svih sličnih modela neophodno je povući navlaku unazad radi repetiranja u takvoj situaciji. Naoko nebitna karakteristika, ali ume dosta da znači.
Postavlja se više osnovanih pitanja, na primer, zašto ovaj i srodni pištolji nisu češći na našim prostorima i koja je njihova prednost u osnovi na kompaktne modele u kalibru 9×19 mm kao što su Glock 19, SIG Sauer 365, CZ07 ili S&W Shield. Na taj način treba tretirati pomenutu američku i zapadnoevropsku praksu. Nekada dostupni i cenom pristupačni malogabaritni pištolji, kao što su bili Makarov, FEG, P64, Carpati, CZ Vzor 50 i 70 iz vojnih viškova država nekadašnjeg Istočnog bloka se ne proizvode. Nešto skuplji i preciznije izrađeni Walther modeli tog formata, Mauser HSc, Sauer 38H, španska Astra Constable, Beretta 90 Armi Roma takođe, dok je pokušaj Smith&Wesson neslavno prošao. Bersa Thunder ih je sve otpratila u istoriju oružarstva, opstajući u najtežim vremenima. Naravno, rafinirani SIG Sauer P232 je bez premca u toj kategoriji, ali preskup za većinu od nas.
S masom od 570 grama, pouzdanim mehanizmom, cenom koja ne prelazi 250 dolara, opisani argentinski pištolj je izvrsna opcija za redovno treniranje i podizanje streljačke veštine na viši nivo. Lagodnosti upotrebe doprinosi SA mod okidanja, eksterni oroz, i umereni impuls metka. Strelac može u kontinutetu da ispali veće serije municije u odnosu na onog koji koristi polimerske modele većeg kapaciteta okvira u jačem kalibru. Da je bilo sreće i promišljenog pristupa ovdašnjih proizvođača, moglo je da se konstruiše i do današnjih dana prodaje nešto sličnih karakteristika.
MILAN MILANOVIĆ
foto DR NIKOLA ARSIĆ
Nišani
Dovoljno su pregledni, rasklapanje je jednostavno, a opšti kvalitet izrade je na nivou za oružje tog cenovnog ranga, čak i dosta više. Kao strukturalnu i konstrukcijsku slabost ranije smo ukazali na pojavu loma izbacača Thunder pištolja u skoro svim kalibrima, ali noviji podaci govore kako je i taj problem rešen.
Krajnje subjektivno, ne dopada nam se jedino opcija sigurnosne brave na ramu i potreba da se priloženim alatom pištolj deaktivira.Ne treba zaboraviti da je to uvedeno na zahtev kupaca s područja SAD koji su primarne mušterije.
