Bajka koja traje

Od 25. do 27. avgusta održan je treći međunarodni viteški festival „Just Out“. Nadmašio je sve rekorde po posećenosti i očekivanjima i narastao do neslućenih razmera. Kako je bilo, kako su se organizatori snašli, koliko je zemalja posetilo Srbiju, šta smo sve videli i doživeli, pročitaćete u narednim redovima…

Već prve godine se dalo naslutiti da potencijal postoji, a 20.000 posetilaca bila je početna cifra s kojom se ušlo u priču. Prošle je narasla na 50.000 ljudi i počeli su da se dešavaju ozbiljni organizacioni problemi koje je trebalo rešiti. Očekivanih 80.000 ove godine i napori učinjeni da se organizacijski sve prilagodi ozbiljno su bili narušeni cifrom od skoro 100.000 ljudi. Ako je iko očekivao ovakav razvoj, to je direktor festivala, gospodin Vladan Blagojević, momci iz „Belih orlova“ bez kojih „Just Out“ ne bi postojao, mi lukari koji smo tu svake godine i ostali učesnici koji su doprineli da se sve ovo dogodi. Ali, toliko ljudi niko nije očekivao, što se videlo već prvog dana. Događaji i eho prethodna dva festivala odjeknuli su i daleko i duboko, pa je odziv bio ogroman.

Pali svi rekordi

Na večeri otvaranja bio je prisutan i sam državni vrh i, kao pokrovitelj festivala, Ministarstvo trgovine turizma i telekomunikacija, „Komercijalna banka“ kao glavni sponzor i mnogi drugi. Uvodna reč predsednika Srbije Aleksandra Vučića i proglašenje festivala otvorenim uveličani su dodelom mača, koji je za predsednika iskovao moj dobar prijatelj Slobodan Marinić. Molim vas da izuzmemo bilo kakvu političku konotaciju i sagledamo ovo iz ugla viteštva, što je i cilj celog festivala, jer je kovanje mača i njegova dodela ritual tituli, a ne ličnosti. Simbolika i želja da nam bilo koji vođa bude nalik velikom despotu Stefanu Lazareviću, u čiju čast je sve i organizovano. Velika prisutnost međunarodne scene proširena je na 19 zemalja učesnica, među kojima su bile: Rusija, Francuska, Nemačka, Austrija, Belgija, Turska, Danska, Švedska, Španija, Češka, Slovačka, Bugarska, Rumunija, Jermenija, Mađarska, Iran i zemlje iz regiona, koje su redovan gost ovog skupa.
Skoro šest vekova je prošlo otkad je sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice podigao Manasiju, osnovao prepisivačku Resavsku školu, osnovao Beograd, ostavio za sobom književna dela, pokrenuo ekonomiju Srbije kroz mudro upravljanje rudnicima srebra… Šest vekova kako je osnovan viteški red zmaja, u kome je bio prvi među jednakima. Njegova dela, diplomatija koju je vodio, uticaj na bojnim poljima odjeknuli su daleko, a traju i danas. Štaviše, imaju još snažniji uticaj u vremenu kada se obraz, čast i kultura lako i brzo gube.
Kao i svake godine, program je bio sjajan. Organizatori su očekivali oko 350 učesnika, a njih je, na našu radost, bilo 430. Zvanični podaci kažu da je na otvaranju učestvovalo 17 zemalja. Dve su imale problema s prevozom i carinom, pa su se priključile sutradan, što je ukupno podiglo broj zemalja učesnica na 19. Špalir i predstavljanje vitezova, borbe jedan na jedan, pet na pet i, što bi rekao moj sin, svih na sve bili su atrakcija kakva se ne viđa svaki dan. Stilovi borbe, vrsta oklopa, štitova, kaciga, mačeva, buzdovana, sekira, koplja, lukova i strela… Grbovi, zastave, običaji, odeća, dvorske dame, štitonoše, dvorske lude, svirači, svi su svoju ulogu odigrali do tančina. Upoznajući te ljude, sve više vidim da tu gluma nema mnogo mesta, već da oni prosto žive tu priču. Čitava riznica znanja koju su posetioci mogli uživo da vide, opipaju, probaju i slikaju se. Kulturno-umetnički izraz plesnih grupa, muzičara, folklora bio je prebogat.
Despotov grad bio je pun štandova s najlepšim proizvodima domaće radinosti, meda, rakije, džema, mesnih i mlečnih prerađevina, kožara, krznara… Vrlo ukusno uređeni štandovi koji nisu ličili na kič ponude s klasičnih vašara. Drvene sekire, štitovi i mačevi za decu bili su prava atrakcija.

Raznolikost baština

Viteško selo prepuno je događaja. Od toga da možete da probate opremu viteza, da se slikate i zavirite u svaki šator. Pogledate kako su izrađeni, kakav inventar poseduju u obliku tapiserija, posuđa, kovčega, kreveta, tekstila, alata, ostale opreme, pa do jahanja konja, plovljenja po reci Resavi u ručno rađenom kanuu, koji je uradio naš majstor Jovan Bjelanović, ozbiljnog učenja rukovanja lukom i strelom kroz instruktorski čas, probe specijaliteta pripremanih po srednjovekovnim običajima, igranja zabavnih igara iz doba srednjeg veka, izrada predmeta od gline na starinskom grnčarskom točku, raznih tehnika vezenja, slikanja na drvenim pločama, izrada čeličnih košulja tzv. verižnjača, sprava za mučenje, ogromnih samostrela, izrada i kovanje mačeva, pravljenja lukova i strela, borbi u areni, prisustvovanja pravom streličarskom turniru.
Svuda su posetioci bili dočekani sa osmehom i mogli mnogo toga da vide i nauče. Bukvalno ceo jedan dan je potreban da se detaljno obiđe i vidi raznolika baština naroda iz cele Evrope i sveta. Ručni rad i vešte ruke ljudi koji se ovime bave doprineli su tome da se osećate kao da ste prebačeni vremeplovom u neka davna protekla vremena.
Međutim, ono što mnogi posetioci ne dožive, jer većina njih dođe organizovanim prevozom autobusima koji su besplatno saobraćali na svakih 15 minuta, to je atmosfera koja se stvori pod vedrim nebom kad padne mrak. U viteškom selu tek tada, posle borbi i predstava, počinje da se širi miris dima, vina, piva, rakije i hrane. Čuju se pesme na nekoliko jezika, sviraju se instrumenti koji su davno isčezli iz svakodnevne upotrebe. Učesnici posećuju jedni druge, druže se do duboko u noć, a često se, na kraju, prespava u nekom sasvim drugom šatoru od onog u kome ste to prvobitno planirali. Nebo pod Manasijom je tako mirno, astronomi će me najbolje razumeti, jer tamo nema svetlosnog zagađenja, a broj zvezda i drugih nebeskih tela koje možete videti je impozantan. Organizatori su za ovu priliku napravili i posebnu seriju piva po vrlo starom receptu u adekvatnom pakovanju. Resava je ove godine bila i mesto gde su se mnogi okupali, sa sve oklopima i odelima, jer su vrelo letnje sunce i dan pod oklopom bili neumoljivi.

Gostoprimstvo = Srbija

Streličarski turnir je privukao oko 40 takmičara. Gledaocima se ne zna broj. Gađanje kružne mete, strelom u strelu i gađanje dukata bili su prava atrakcija. Ipak, čini mi se da je revijalni deo posle turnira bio najzanimljiviji. Tada je Slobodan Marinić naredio učesnicima da u isto vreme svi odapnu strelu u jedan cilj. Od siline udarca meta teška desetak kilograma srušila se u prašinu na očigled oduševljene publike.
Kao i uvek moderan kamp bio je iza šume na posebnoj livadi. Iz razumljivih razloga je tamo, kako ne bi kvario utisak na pogled ka viteškom selu. Od jednog reda šatora, koliko je kampera bilo prve godine, ove su bila četiri reda kojima se nije video kraj. Više od 400 šatora je bilo u kampu. Kao gosti, posetili su nas u zavidnom broju i bajkeri. Kamp se naplaćivao 500 dinara po danu. Opravdano, jer su ovog puta ljudi imali pijaću vodu, tuševe i toalete.
Odziv i utisak stranaca je i nas iznenadio. Od toga da se Francuzi nisu odvajali od naše zastave, do toga da su Turci koji su sada pod zidine Manasije došli kao prijatelji i objavili na svojoj stranici da se reč gostoprimstvo može zameniti s reči Srbija. Svi redom su najavili dolazak sledeće godine, ali u mnogo većem broju. Britanski „Telegraf“ je objavio na svojoj stranici kao sliku dana „Borbe viteza podno zidina Manasije“. A Francuzi sliku molitve i paljenja sveća u samom manastiru.

Učenje na propustima

Posle tri dana konstantne akcije, učenja, promocije, druženja u hodu, sabiranja utisaka i razmene iskustava, kupoprodaje opreme, dogovora za sledeću godinu nedelja je došla tako brzo. Pakovanje je najtužniji momenat, jer se nikom ne ide kući.
Iako je organizacija načinila ozbiljniji kvalitativni iskorak, moramo napomenuti da je bilo propusta. Prevoz autobusima je bio nedovoljan. Mnogi su se odlučili da krenu peške, iako nije daleko, oko 2 km od mosta, odakle je saobraćaj blokiran. Ljudi na putu su dodatno usporili autobuse. Broj pokretnih toaleta je bio premali, a njihovo čišćenje trebalo je češće da se radi. Broj info pultova mora se povećati, iako je bilo i volontera, mladih ljudi koji su pomagali, upućivali i radili na tome da sve ide kako treba, ali neki od njih se nisu ponašali primerno. Kako sam kroz razgovor s direktorom festivala saznao, već je preduzeo mere i otkazao saradnju firmi zaduženoj za postavljanje toaleta i poverenje i šansu će pružiti drugima.
Bez obzira na to, moramo biti realni i sagledati da je za tri dana prošlo skoro 100.000 ljudi i da je nemoguće da takav skup prođe bez ijednog problema, koliko god predvidivi oni bili. Manasija i viteški duh nas obavezuju da praštamo, da se bolje organizujemo, da vodimo računa o svakom gostu i bezbednosti svih nas.

Dogodine jubilej

Sabirajući utiske, nameće mi se se pomisao koja nekako prožima i povezuje ceo događaj: osećaj pravog pozitivnog patriotizma što se možemo pohvaliti Despotom Stefanom i što smo stvorili u Srbiji u ovim teškim vremenima ovako pozitivan izvor energije koji ljudima budi i daje nadu. Temelji koje je Stefan sa svojim savremenicima ostavio su duboko ukopani i iz njih se mnogo toga može naučiti, a mnoga pravila, principe i postulate možemo primeniti i u današnje vreme. Sva ta pravila i sva naša postignuća građeni su korak po korak mnogo pre nas i to treba zapamtiti, ceniti i poštovati. Ko ih upozna, znaće i koliko lepo i lako danas živimo, iako nam se to često ne čini tako. Ako ništa drugo, videćemo da su ljudi tada imali jaču volju, upornost i želju da opstanu i da se bore, pa ih zato nemojmo kao njihovi potomci u tom pogledu razočarati.
Čitav događaj možda najbolje opisuje izjava jednog mog dobrog prijatelja da se vreme za nas koji ovde učestvujemo više ne meri od nove godine do nove godine, već od Manasije do Manasije. Manastir dogodine slavi poseban jubilej. Prvi festival počeo je na godišnjicu početka radova, a četiri godine kasnije i tačno šest vekova otkad je manastir završen održaće se četvrti festival. Bićemo tamo da jubilej adekvatno proslavimo.
Zahvaljujem se prijateljima Siniši Ljubisavljeviću i Danijelu Miliću, profesionalnim fotografima, čijem oku ništa ne može da promakne i čiji rad na terenu je zaslužan za ove predivne fotografije. Događaj je takav da sam sve to ne bih nikad uspeo da ostvarim, a iskren da budem moje znanje o fotografiji nije ni blizu njihovom.

Tekst i slike: Boris RAKIĆ
Foto: Siniša LJUBISAVLJEVIĆ, Danijel MILIĆ