Britanski bacač PIAT

Ukupno analizirajući, ovo je jedinstven primer tipične ostrvske pragmatičnosti u kritičnom trenutku. PIAT je, uprkos rustičnoj konstrukciji, bio više nego efikasno i ubitačno sredstvo, pravi ratnički alat koji svi želimo kada je najteže

Ukupno analizirajući, ovo je jedinstven primer tipične ostrvske pragmatičnosti u kritičnom trenutku. PIAT je, uprkos rustičnoj konstrukciji, bio više nego efikasno i ubitačno sredstvo, pravi ratnički alat koji svi želimo kada je najteže

Iako u „Kalibru“ prvenstveno obrađujemo ručno vatreno oružje, povremeno se prostor i pažnja posvećuju i određenim tehničkim sredstvima koja ne spadaju u bazičnu kategoriju polja našeg analiziranja. Izuzetak činimo kada je u pitanju konstrukcija od bitnog istorijskog značaja u razvoju borbenih sredstava, kao što je slučaj s britanskim bacačem PIAT.

Neobična konstrukcija

Da bi se stekla ispravna slika o potrebi za jednim ovakvim oružjem u datom trenutku, nužno je najpre objasniti s kakvim problemima se suočila Britanska imperija u početnoj fazi Drugog svetskog rata. Iako je raspolagala srazmerno brojnom profesionalnom vojskom, njena organizacija nije bila prilagođena uslovima savremenog ratovanja i malo toga je bilo izmenjeno u odnosu na stanje iz prethodnog sukoba.

Usvajanje određenih konstrukcija je teklo prilično sporo, a ni u organizacionom smislu nije bilo kvalitativnih pomaka. Primera radi, protivtenkovski topovi „dvofuntaši“ (Ordnance QF 2-pounder) kalibra 40×304 su od druge polovine tridesetih godina prošlog veka u limitiranim količinama svrstani u naoružanje na divizijskom nivou, a samostalne brigade su raspolagale znatno slabijim protivoklopnim topovima Hotchkiss kalibra 25×193,5 mm. Koncepciono je bilo predviđeno da se pešadijske jedinice od protivničkih oklopnih sredstava brane protivtenkovskim minama, puškama Boys kalibra .55 i tromblonskim minama No. 68, dok su poljski i protivavionski topovi imali sekundarnu namenu protivoklopne borbe kao svojevrsne „ispomoći“ u slučaju krajnje nužde.

Traumatična iskustva tokom brzopoteznog nemačkog prodora kroz Belgiju i Holandiju, gde su oklopne jedinice naprosto pregazile britanske i francuske snage, naterala su armijski vrh da preispita adekvatnost sopstvenog tipskog naoružanja. Jer, Nemci su primenili vrlo savremeni koncept napada koncentrisanih oklopnih snaga, koje prilikom nastupanja na kritičnim pravcima podržava avijacija neutrališući neprijateljske uporišne tačke. Prevedeno u praksu – Luftvafe je radio-vezom od izviđačkih grupa tenkovskih jedinica dobijao podatke o tačnom rasporedu francuske i britanske protivtenkovske artiljerije, pa bi u kratkom vremenskom roku avioni s visokim procentom realizacije eliminisali smetnju daljem prodoru pancera.

Usled činjenice da je najveći broj protivtenkovskih topova od dve funte zaplenjen kod Denkerka, Britanci su morali korenito da preispitaju sopstvene sposobnosti za protivoklopnu borbu. Suočeni s najavljenom invazijom matičnog ostrva, najviše su se plašili upravo takve nemačke kombinovane strategije munjevitog tenkovskog prodora podržanog avijacijom. Odlučeno je da se pešadijske jedinice u što kraćem roku opreme protivoklopnim sredstvom niske proizvođačke cene, velike razorne moći, uz mogućnost brze i jednostavne izrade. Puške Boys su ostale u naoružanju, ali se tokom dejstava 1940. uvidelo kako mogu da posluže jedino protiv lakših tenkova na bliskim odstojanjima. Rešenje je pronađeno u patentu artiljerijskog potpukovnika Lejtama Blekera, koji je ranih tridesetih godina osmislio vrlo neobičnu konstrukciju.

Konkretne mogućnosti PIAT

Očigledno inspirisan srednjovekovnim samostrelima, Bleker je želeo da izbegne konvencionalno ispaljivanje projektila kroz klasičnu vodeću cev. Osnova njegovog pronalaska bila je platforma koju je nazvao slavina (spigot), s koje bi se ispaljivao projektil velike mase i razorne moći, iniciranjem potisnog punjenja. Prvi prototipovi izrađeni su 1937. u fabrici „Parnell Aircraft Company“ i ponuđeni na testiranje Ministarstvu odbrane, ali je tokom 1939. projekat odbačen kao neperspektivan. Sačuvani su originalni dokumenti, u kojim piše da je oficijelni minobacač od dva inča podesniji za adaptaciju lansera protivoklopnih projektila te vrste.

Međutim, naredne godine je potpukovnik Bleker redizajnirao svoje oruđe i, uprkos skepticizmu armijskog vrha, ono je uvršteno u naoružanje kao 29 mm Spigot Mortar, iako je uobičajeni naziv bio Blacker Bombard. Izvesne količine su dodeljene Home Guard jedinicama i posadama aerodroma za neposrednu odbranu od tenkova, kad i ako dođe do invazije.

Bleker je nastavio da unapređuje svoj lanser, a njegovim stopama je nastavio major Milis Džefris, koji je u proleće 1942. ponudio unapređeni koncept kasnije nazvan PIAT (Projector-Infantry-Anti-Tank), koji je uskoro odobren i krenula je proizvodnja u „Imperial Chemical Industries Ltd“. Kada su uvideli da do nemačkog napada na Ostrvo neće doći, čelnici Britanske vojske su odredili sasvim drugačiju namenu ovom sredstvu.

Da bi se shvatio konkretni potencijal PIAT, moramo najpre pojasniti šta ga karakteriše u tehničkom smislu i kakve su mu bile konkretne mogućnosti. U pitanju je vrlo domišljato koncipirana naprava, koja se sastojala od krajnje jednostavne lansirne platforme i nešto složenijeg projektila. Osnovu oružja je činio sklop snažne spiralne opruge unutar tubularne osnove od čelika, a ostatak delova je pridodat varenjem. Opruga se tokom fabričke izrade sabijala u zadnji položaj, pa je sistem osiguran u zapetom položaju i isporučivao se jedinicama spreman za dejstvo pravo s proizvodne trake. U prednjem delu se nalazilo ležište projektila, koji se neposredno pred gađanje ubacivao manuelno od strane poslužioca ili nišandžije. Usmeravanje hica se obavljalo preko jednostavne nišanske sprave mehaničkog tipa, koja je bila gradirana za razdaljine od 50, 80 i 110 jardi. Sa zadnje strane se nalazio predimenzionirani oslonac za rame strelca, dok je okidačka grupa bila konvencionalnog tipa i vrlo priručna. Monopodni oslonac je omogućavao priličnu stabilnost nakon zauzimanja položaja, pa je i samo dejstvo bilo ne naročito naporno za obučenog korisnika.

„Bušenje“ oklopa

Prva iskustva su bila vrlo oprečna, jer su se utisci kretali od oduševljenja do određenih zamerki. U borbama na italijanskom tlu i kasnije nakon iskrcavanja u Normandiji, uvidelo se kako ispaljeni projektil mase nešto teže od kilograma s malih razdaljina oštećuje sve lake i srednje tenkove kojima su Nemci raspolagali, jedino je protiv ozloglašenog Tigra bilo potrebno više razorne moći. Sama HEAT (High Explosive/Anti-Tank) je imala svojstvo kontrolisane usmerene eksplozije, jer se na vrhu punjenja nalazio profilisani levak koji je davao pravac delovanja prilikom pogotka. Ovaj takozvani Monroov efekat datira još iz 19. veka i omogućavao je da tipske razorne granate imaju bolje rezultate od mnogih pancirnih, visokih početnih brzina, ispaljenih iz specijalizovanih protivoklopnih topova.

O čemu se konkretno radi? Moramo razlikovati uobičajeno „bušenje“ oklopa, bez obzira na to da li je reč o prostrelu, ustrelu ili zadoru pancirnog projektila s jedne strane, te dejstvu eksplozivnog punjenja klasičnih granata, mina i bombi s druge strane. PIAT nije imao svojstva i mogućnosti probijanja tenkovskog oklopa kao granate velike čvrstine i penetrativne moći, ali je njegova snažna eksplozija omogućavala teška oštećenja i imobilizacije oklopnog vozila. Brojni nemački tenkovi Pancer IV i čak poneki Panter su izbacivani iz stroja jednim pogotkom projektila PIAT, a pojedini verzirani britanski i vojnici Komonvelta ovladali su tehnikom ispaljivanja mine neposredno ispred tenka, tako da rikošetira i detonira ispod vozila, nanoseći fatalna oštećenja gusenica ili dna oklopnjaka. Nekoliko britanskih vojnika i oficira su zadobili najviša odlikovanja (čak i Viktorijin krst) za ovakva dejstva, a posebno se dobro pokazala upotreba u urbanim zonama koje su omogućavale zaklonjenost korisnika. Jedine konkretne pritužbe bile su usmerene na veću masu koja otežava promenu položaja, te simptomatični problem ukoliko se procedura opaljenja ne izvrši po predviđenom.

Konstrukcija PIAT je bila takva da nakon aktiviranja obarača, snažna opruga pokreće unapred udarački trn koji inicira lansirno punjenje i šalje projektil ka cilju, dok se reaktivno trn i opruga vraćaju u početni položaj. Ukoliko bi došlo do okidanja bez projektila na platformi, posluga je morala da manuelno ponovo sabije oprugu, što je bilo naporno i tom prilikom su se izlagali protivničkoj paljbi. Ipak, za razliku od američke Bazuke M9, te nemačkih Pancerfausta i Panceršreka, PIAT je imao dva korisna svojstva: nije bilo reaktivnog prostiranja gasova na zadnjem delu oružja, koje je opasno po ostalo ljudstvo, a i demaskira položaj.

Saveznička pomoć partizanima

Mada je isporučen u vidu pomoći Crvenoj armiji, ona ga, praktično, nije ni koristila iz taktičko-strateških razloga. Budući da su se jedinice SSSR po pravilu susretale s protivničkim tenkovima u prostranim ravnicama, a oklopne snage bile najčešće brojne i grupisane, razdaljine dejstva su bile prilično velike. Pešadija se nije mogla osloniti naročito ni na svoje protivtenkovske puške PTRD i PTRS, jer su tenkovski mitraljezi brisali sve pred sobom do udaljenosti od 300-400 metara, pa je upotreba PIAT bacača i američkih bazuka bila potpuno nesvrsishodna. Zato je uobičajena slika bila da sovjetski vojnici na svakih nekoliko desetina grupisanih pešadinaca imaju pridodat i poneki top, dok su pomenute puške korišćene za „mekše“ oklopljene ciljeve.

Međutim, nama je posebno interesantna upotreba PIAT bacača na našim prostorima. Od proleća 1944. partizanske jedinice su u vidu savezničke pomoći dobile veći broj ovog oružja, koje je prvobitno najčešće raspoređivano u prateće čete na brigadnom nivou. To se razlikovalo od izvorne britanske koncepcije, gde je PIAT dodeljivan pešadijskim četama (po tri bacača na četu, koje je komandir obično raspoređivao dodelivši po jedan svakom vodu). Uglavnom, borci NOVJ nisu imali previše prilike da se bore protiv neprijateljskih tenkova na ovom području, posebno ne onih s jačim oklopom, jer ovdašnji uslovi transporta nisu dozvoljavali kretanje sredstava veće mase. Projektil HEAT je mogao da prilikom eksplozije probije oklop debljine do 100 mm na daljinama do 110 metara, a protiv lakih tenkova na Balkanu je bio zastrašujuće efikasan.

Prekršten u Džumbul

U nedostatku prilike da eliminiše neprijateljske oklopnjake, partizani su PIAT koristili u njegovoj sekundarnoj nameni, jer je gornjom grupom uglova gađanja mina mogla da se izbaci do daljina od oko 300 metara i tako je korišćen prilikom eliminisanja neprijateljskih utvrđenih tačaka. Naročito je to bio slučaj tokom borbi u naseljenim mestima, gde je pokazao svu svoju upotrebnu moć protiv bunkera, mitraljeskih gnezda i neprijateljske žive sile u zgradama od tvrdog materijala.

Korišćen je širom nekadašnje Jugoslavije, a naročito je interesantna anegdota vezana za partizanske jedinice iz Južne i Jugoistočne Srbije, koje su ga dobile vazdušnim putem od saveznika. Pošto su britanski instruktori na terenu internim žargonom PIAT nazivali John Bull, tamošnji borci su taj termin transkribovali kao Džumbul, što se često može pročitati u zbornicima i knjigama sećanja partizana s tog prostora.
Ukupno analizirajući, ovo sredstvo je jedinstven primer tipične ostrvske pragmatičnosti u kritičnom trenutku, te iznalaženja najboljeg mogućeg rešenja prema datim okolnostima. PIAT je, uprkos svojoj gotovo rustikalnoj konstrukciji, bio više nego efikasan i ubitačan, pravi ratnički alat koji svi želimo kada je najteže.

Milan MILANOVIĆ

depositphoto