Pištolj kopča

Specijalne ratne i obaveštajne operacije zahtevaju posebno odabrano, obučeno ali i motivisano ljudstvo. Često izvršenje takvih zadataka zavisi od sitnica, a ponajviše od dovitljivosti samih operativaca. Naravno, vrlo važna stavka pri izvršenju ovakvih posebnih zadataka je naoružanje. Ono može biti standardno ali i posebno izrađeno. Pri tome ono koje je posebno rađeno za specijalce ili obavještajce može imati opšti karakter (npr, sovjetska snajperska puška VSS „Vintorez“) ili da bude napravljeno u mini seriji, odnosno kao unikatan primerak, posebno namenjen za izvršenje samo jednog jedinog zadatka. Naravno, cena takvih primeraka je obično vrlo visoka, pa je potrebno da priroda zadatka bude takva da je zahtevani razvoj i izrada posebnog oružja opravdan očekivanim dobitkom, bilo u vidu određenih informacija ili na neki drugi odgovarajući način. Često ovako oružje ili specijalna oprema dobija neke bizarne forme. Uostalom, pogledajte rane filmove o Džems Bondu i sve će vam biti jasno.

Prvo rešenje je nastalo u Velikoj Britaniji, tačnije u južnoj Engeskoj u blizini gradića Velvina (Welwin). Tu je smešten pansion poznat pod imenom Frit („Frythe“, smireno ili opušteno) koji je od avgusta 1939. godine došao pod nadležnost Vojnoobavještajne službe. Sa debaklom kod Dankerka i početkom Bitke za Britaniju, postao je jedna od nekoliko ispostava SOE (Special Operations Executive), organizacije koja je formirana po Čerčilovoj zamisli „da zapali Evropu“. Ovo živopisno zdanje je konkretno postalo dom Stanice IX (Station IX) čiji je osnovni zadatak bio da se bavi istraživanjem i razvojem svega onoga što bi moglo da pomogne kako SOE, tako i britanskim saveznicima u borbi protiv Sila Osovine. SOE je regrutovala brojne naučnike i inžinjere koji su u obližnjim radionicama i laboratorijama smišljali i pravili brojna sredstva specijalne namene. Verovatno je široj javnosti najpoznatiji njihov čuveni integralno prigušeni pištolj Velrod (Welrod), koji se svojevremeno nalazio i u inventaru JNA. Na čelo Stanice IX je postavljen major Džon Dolfin, koji je pre rata i sam bio naučnik. Osnovna preokupacija ove ustanove je bio razvoj tehnika i sredstava za maskiranje, hemijsko i biološko ratovanje, ali i izrada novih eksploziva, oružja i raznih tehničkih pomagala. Filmskim žargonom rečeno, bili su poput „Q“ odseka iz filmova o Džemsu Bondu.

Jedno od neobičnih oružja koje je po dostupnim informacijama najverovatnije nastalo u Stanici IX je pištolj sa daljinskim okidanjem (Remote control pistol). Zamisao je bila da se otkrivenom agentu u momentu predaje pruži prilika da likvidira protivnika i da onda pobege.
Oružni sistem se sastojao iz nekoliko celina. Kao osnova, odnosno oružje je izabran dobro poznati Koltov pištolj Model 1903 Pocket Hammerless u kalibru 7,65 Brauning (.32 ACP). U pitanju je jedna od vrlo popularnih konstrukcija sa početka veka. Koristili su je mnogi, od civila i gangstera pa do policajaca, pripadnika pokreta otpora i obaveštajaca, jer je u pitanju kvalitetno i vrlo pouzdano oružje. U pitanju je pištolj klasičnog dizajna, sa slobodnim zatvaračem, što je potpuno normalno obzirom na metak za koji je namenjen.
Ono što je pomenuti sistem pištolja sa daljinskim okidanjem činilo tako posebnim je način njegovog nošenja i primene. Klasični britanski vojnički opasač je služio da se na desnom boku fiksira poseban nosač u koji je pričvršćen pištolj. Nosač je čelični, što je i razumljivo sa obzirom na vreme nastanka i predstavljao je „srce sistema“. Jedna od osobenosti ovog neobičnog sistema za nošenje i upotrebu je da je cev umesto vertikalno, usmerena horizontalno, prema meti. Poseban mehanizam smešten u unutrašnjosti nosača je povezivao okidač pištolja sa tzv. Boudenovom sajlom i okidačem, koji je pričvršćen na prsten.

Poznata su dva modela, Mark I i Mark II. Prvi model je bio čedo ranije pomenutog Dolfina i Erika Normana, i kao što smo rekli, najverovatnije nastalo u nekoj od radionica Stanice IX, ali je onda predato na dalji razvoj Stanici VI. Lako se prepoznavao po tome što su konture bočne pokrivke pažljivo oblikovane prema silueti pištolja i sam kvalitet izrade je bio visok. Mark II je opet značajno uprošćen u odnosu na prethodnika, sa određenim izmenama koje bi olakšale proizvodnju ali i manipulaciju. Bočni poklopac je sada „ravan“ i značajno većih dimenzija u odnosu na onaj sa Mark I. Osim toga, sa donje strane su napravljeni lučni urezi koji omogućavaju korisniku da lakše izvrši zamenu okvira. Ovaj put, izrada nosača je poverena poznatom Londonskom puškaru Džonu Vilksu (John Wilkes). Vilks je osim proizvodnje i dorade prvobitnog modela rešio i neke nedostatke koji su se pokazali pri testiranju (i mogućoj terenskoj eksploataciji) prvobitnog modela. Naime, zbog kompaktnijih dimenzija prvog modela, pištolj je bio relativno nestabilan pri paljbi, što bi u kombinaciji sa uvrnutom sajlom dovodilo do laganja.
Okidač u obliku poluge je pričvršćen za prsten koji je nošen na palcu, sa unutrašnje strane dlana. Jednostavnim pritiskom na okidačku polugu bi se prenosilo kretanje preko sajle na mehanizam u nosaču i okidač pištolja, te bi se tako izvršilo opaljenje. Da bi se sprečilo da cev pištolja padne prema dole, te da se promaši protivnik ili samo lakše rani, na opasač je dodat i jednostavan jednostruki treger.
Ideja je bila da se pištolj nosi sakriven ispod sakoa ili kaputa. U slučaju nužde, kompromitovani agent bi jednostavnim pritiskom na okidač koji je stalno dostupan, likvidirao protivnika. Sajla koja bi prenosila kretanje na mehanizam za okidanje u nosaču bi bila provučena kroz rukav te je oružje praktično vrlo teško primetiti.

Za postojanje ovog neobičnog oružnog sistema se u nemačkim policijskim i obaveštajnim krugovima saznalo prilično rano. Naime, krajem decembra 1941. godine, prilikom pokušaja uspostavljanja prve rezidenture SOE u Dansku, došlo je do nesreće prilikom padobranskog skoka. Tom prilikom je poginuo vođa misije dok je drugi agent u ulozi pomoćnika i telegrafiste ostao živ. Na žalost, pomoćnik je napravio nekoliko grešaka, jer je sa leša pokupio samo dokumente i novac. Tako je torba sa dvanaest pištolja, municijom, telegrafom, „daljinski kontrolisanim pištoljem“ i još nekim sitnicama ostala pored tela nesrećnog obaveštajca. Meštani su primetili telo te obavestili policiju. Izvršen je uviđaj, a tu je onda prste upleo i Gestapo. Svi su bili zapanjeni kada su u belom gumenom zavežljaju pronašli do tada nepoznatu aparaturu. Ubrzo je raspisano opšte obaveštenje svim bezbednosnim strukturama gde se upozorava na prisustvo „izuzetno opasnog gangsterskog oružja, koje je poreklom od neprijateljske obaveštajne službe“. A koliki značaj je pridodat ovom pronalasku govori i podatak da je zbog njega promenjena i procedura prilikom vezivanja osumnjičenih špijuna.
Količina proizvedenih sistema Mark I i II nije velika, u najboljem slučaju nekih 40 do 50 primeraka. Ovo je donekle i razumljivo sa obzirom da ovakvo sredstvo i nije namenjeno za masovno naoružavanje i da korist od njega postoji samo u posebnim prilikama i ukoliko neprijatelj nije upoznat sa njegovim postojanjem.
Inače, postoji relativno osnovana sumnja da je prilikom uspešno izvedenog atentata na Rajnharda Hajdriha 1942. godine u Pragu korišćen najmanje jedan od ovih modela, iako ne postoje konkretni dokazi ili izjave. Naime, pronađene su čahure koje su ispaljene iz Kolta Model 1903, a zbog same prirode operacije, nije van pameti da je upotrebljen i pištolj „sa daljincem“.
Danas je poznato postojanje samo jednog primerka kojeg Britanci ljubomorno čuvaju. Čak su i tehničke crteže koji su svojevremeno pozajmljeni od Džona Vilksa „zaboravili“ da vrate, što je neka vrsta obrasca ponašanja. Naime, početkom 1. Zalivskog rata, za potrebe SAS-a su pozajmljeni D’Lajlovi prigušeni karabini od civilnih kolekcionara. Treba li posebno isticati da su i oni netragom nestali? Slična je sudbina i pušaka koje su korišćene u 1. Svetskom ratu za potrebe snajperisanja na Zapadnom frontu i slično.

Ako ne postoji ni najmanja sumnja u autentičnost engleskih „daljinskih“ pištolja, onda naredni pištolj/kopča za opasač i te kako ostavlja mesta za sumnju. Zvanična priča kaže da je Lui Marki talentovani izumitelj osmislio, patentirao i napravio određenu količinu pištolja/kopči za opasač za nemačke glavešine po nalogu Hajnriha Himlera. Pomenuti Marki je deo 1. Svetskog rata proveo u zarobljeništvu gde je došao na ideju da napravi oružje koje bi predstavljalo neku vrstu poslednje šanse da se izbegne zarobljavanje. Činjenica je da je ovu svoju ideju patentirao 1935. godine. Ipak, ne postoji ni jedan pisani trag ili svedočanstvo svedoka da su ove kopče-pištolji zaista nastale po Himlerovoj narudžbi. Naime, posle 2. Svetskog rata, lagano, ali nezaustavljivo je rasla glad kolekcionara za artefaktima iz nacističkog perioda Nemačke istorije. Posebno su među kolekcionarima cenjena retka oružja, odlikovanja i slični predmeti, koji se mogu povezati direktno sa nekim od tadašnjih nacističkih uglednika. Mnogi nečasni dileri su tu videli svoju priliku da zarade veliki novac te su se ubrzo pojavile razne kopije poznatih sredstava, više ili manje kvalitetno urađene. A tek je posebna priča izmišljanje i izrada unikatnih modela za koje bi bila osmišljena čitava legenda o poreklu. Jedan od takvih primera je integralno prigušeni karabin, navodno urađen za Gestapo. U pitanju je vrlo zanimljivo oružje koje zaslužuje da bude tema jednog od budućih članaka.
Bilo kako bilo, prema legendi, prikazana kopča je navodno izrađena u svega 12 primeraka. Kvalitet pomenutih primeraka je izuzetno visok, ali su poznati i egzemplari vrlo grube izrade, za koje je nema nikakve sumnje da su „lažnjaci“.

Način funkcionisanja je vrlo jednostavan. Pritiskom na dva dugmeta locirana sa gornje i donje leve strane se oslobađaprema gore čelični poklopac sa nacističkim orlom. Simultano se pri tome prema napred ispravlja blok sa sklopljenim cevima. Cevi su glatke i rađene su u kalibru .22 LR i 7,65mm Brauning. Model u kalibru .22 poseduje četiri cevi i četiri nezavisna mehanizma za zapinjanje i opaljenje. Model koji koristi municiju sa centralnim paljenjem je skromnijih mogućnosti te ima samo dve cevi i mehanizma. Sa bočne leve strane su smeštene poluge okidača. Jednostavnim pritiskom dolazi do otpuštanja udarača koji udara u posebnu udarnu iglu koja onda vrši opaljenje. Sa desne bočne strane je smeštena poluga brave, čijim pomeranjem u stranu se oslobađa blok sa cevima. Ovo oslobađa cevi i omogućava njihovo preklapanje prema unutra, čime se ujedno vrši i ponovno zapinjanje mehanizma. Izvlakači ne postoje, ali na samom dnu svake cevi postoji mali žleb koji omogućava vađenje čahure noktom ili pomoću nekog drugog podesnog predmeta.
Dimenzije kopče su 110 x 55 x 43 mm. Na osnovu ovoga se može lako zaključiti da je oružje prilično upadljivo, te je upitno koliko bi uopšte moglo da prođe kao skriveno ili barem maskirano.
Zanimljivo je da bez obzira na upitnu autentičnost, ovi pištolji-kopče postižu astronomske cene na aukcijama. Na primer, jedan primerak je prodan za 18.000 $ a drugi za više od 20.000 $. Naravno, upravo zbog ovako visokih cena postoje beskrupulozni ljudi voljni da naprave „još starije i originalnije“ primerke.

Ninoslav Trifunović