Dragulj oružarstva

Nemačka oružarska tradicija se odlikuje mnoštvom uspelih i često inovativnih modela različitih konstrukcija koje su trasirale put kasnijim standardima. Osim više sistema vojnog streljačkog naoružanja koji su obeležili određene prelomne razvojne momente, sa sigurnošću se može konstatovati kako im na planu džepnih pištolja niko bio nije ni približno ravan sve do najnovijeg doba, kada su primat preuzele kompaktne verzije „čudesnih devetki“. Između dva svetska rata, njihovi pištolji manjih gabarita i kalibrima koji nisu iziskivali bravljenje cevi su bili bez premca – „Walther“ PP i PPK, „Sauer“ 38H i „Mauser“ HSc su svojim svojstvima bili korak ispred savremenika. Inicijalno koncipirani za opremanje neuniformisanih policajaca, odmah po pojavljivanju su bili visoko cenjeni na civilnom tržištu i kasnije u većem broju se našli u naoružanju nemačkih vojnih formacija tokom Drugog svetskog rata, uglavnom za starešinski personal avijacije i mornarice, a korišćen je i od pripadnika SS i policije.

Iako su „Valteri“ do današnjeg dana neprikosnoveni, „Mauzer“ HSc je svojim karakteristikama od nastanka bio visoko cenjen, pa se proizvodio i nakon okončanja ratnog sukoba u ondašnjoj Zapadnoj Nemačkoj počev od kasnih šezdesetih godina. Bivši uposlenik fabrike „Mauzer“ Aleks Zejdel je bio jedan od osnivača novoformirane kompanije „Heckler&Koch“ i tokom pedesetih godina prošlog veka je želeo da obnovi nešto izmenjenu varijantu “ Hahn Selbstspanner“ pištolja u kalibru .22LR, ali usled problema sa licencom na koju je prava polagalo njegovo bivše preduzeće, nekoliko godina kasnije je odlučio da dizajnira oružje sličnih svojstava, ali kao jedinstveni „paket“ u formi multikalibarskog pištolja sa izmenjivim cevima, povratnim oprugama i okvirima, sve spakovano u džepni format. Novitet je dobio oficijalni naziv HK-4, a proizvodnja se odvijala od 1968. do 1984. godine, kada je produkcija obustavljena nakon prodatih oko 30.000 primeraka, od kojih su nešto iznad 12.000 kupile policijske i vladine agencije kao službeno oružje svojih pripadnika.

Ovo je bio prvi poluautomatski pištolj koji je tržištu predstavila sada renomirana firma iz Oberndorfa, uz to i jedan od prvih modela koji je imao modularnost kao opštu karakteristiku. Pošto je oružje bazirano na principu bez bravljenja cevi i navlake/zatvarača, primenjeni su kalibri .22LR, 6,35mm, 7,65mm i 9mm(k) koji su u doba bili više nego popularni kako na civilnom tržištu, kao i kod policije u civilu. Svaki primerak je u Evropi bio isporučivan u dve tipske kutije, od kojih je jedna sadržala pištolj sa dodatnim okvirom u kalibru 7,65mm, dok su se u drugoj nalazile cevi na kojim su postavljene povratne opruge, kao i okviri u kalibrima .22LR, 6,35mm i 9mm(k). Za prodaju u Sjedinjenim Američkim Državama, komplet je bio izmenjen tako da je primarni kalibar uz okvir više bio .380ACP (9x17mm) jer je na tom području bio znatno popularniji od Evropljanima tada bliskog 7,65mm. U paketu je dolazio i propratni odvijač kojim se moglo pristupiti čelu segmentu navlake gde je smeštena igla, kako bi se odabrao način njenog delovanja, zavisno da li se koristi municija sa centralnim ili ivičnim opaljenjem. Naravno, tim zahvatom se izvlakač prilogođavao osobenostima metka, kako bi ekstracija čaura bila nesmetana. Oznake na pomenutom delu navlake su bile obeležene sa punciranim slovom „Z“ kada se koriste kalibri 6,35mm, 7,65mm i 9x17mm, dok je za kombinaciju MK cevi, opruge i okvira bila predviđena pozicija označena sa „R“.

Ram ovog pištolja je izrađen od aluminijumske legure, što je doprinelo masi od svega 520 grama (uzor HSc od punog čelika je imao 700g) kada je oružje prazno. Dužina cevi u svim kalibrima je bila 85mm, dok je kapacitet okvira u najvećem kalibru bio 7 metaka, dok su svi ostali sadržali 8 u linijskom rasporedu. Iako je navlaka izrađena od presovanog čeličnog lima, opšti kvalitet izrade i primenjenih materijala je bio izvanredan. Od konceptualnog prethodnika je nasleđena generalna prepoznatljiva vizeulno dopadljiva silueta, SA/DA princip dejstva, dugme za deblokadu okvira na dnu drške, položaj cevi obavijene povratnom oprugom u navlaci, kao i princip kočnice.
Rasklapanje je tipično za nemačku produkciju, jer se najpre ispražnjenom pištolju mora povući udarač u zadnji položaj, potom izvaditi okvir i pritisnuti poluga za rasklapanje locirana u braniku okidača. Tada se navlaka s cevi i oprugom može odvojiti od rukohvata, jer kod ovog modela cev nije fiksna i učvršćena u ram kao kod inače vrlo sličnih „Walther“ PP/PPK i derivata. Značajno je navesti i da je prethodno navedena količina za potrebe nemačke policije u kalibru 7,65mm po nazivom P11 prema rečima neposrednih korisnika odlikovala čestim lomljenjem panela korica od sintetičkog materijala.
Sa druge strane, opisani modularni komplet je bio i ostao jedan od najlepših poklona koji je neki ljubitelj kratkocevnog vatrenog oružja mogao da dobije nekom svečanom prilikom ili u znak pažnje. Doduše, u prethodnih oko četrdeset godina je postepeno nametana tvrdnja kako su svi kalibri ispod 9x19mm potpuno neadekvatni za bilo koje namene, pa su su brojne fabrike izvrsnih malogabaritnih pištolja svoju produkciju prilagodile tim novim tržišnim prohtevima ili bankrotirale. Bez želje da ponovo izlažemo analizi taj i takav trend, moramo naglasiti kako nam uvek i iznova čini zadovoljstvo kada smo u prilici da testiramo neki od ovih „džepnih dragulja“. Pogotovo je ovo izraženo jer smo bili u prilici da se susretnemo i isprobamo krajnje neuspele i nekvalitetne varijacije nekada odličnih pištolja tog formata i koncepcije, kao što je bio pokušaj fabrike „Smith&Wesson“ da plasira svoju kopiju PPK, a ni jedna serija „SIG Sauer“ P232 u kalibru .22LR namenjena američkom tržištu je bila krajnje diskutibilnog kvaliteta.
Uz sve prethodno izrečeno, dodatni podsticaj da upriličimo test ovog neobičnog oružja su tvrdnje pojedinih samoproklamovanih znalaca kako pojedini kalibri koji ne iziskuju bravljenje pištoljske cevi i navlake imaju drastično raznolike putanje ispaljenih projektila, pa samim tim kratkocevna oružja konstruisana oko te municije ne obezbeđuju pogotke čak i na par metara razdaljine. Takvi neosnovani i neutemeljeni navodi se najčešće odnose na kalibar 6,35mm, mada se često mogu čuti tvrdnje kako ni snažniji metak 7,65mm nema domet ni probojnost koji zadovoljavaju. Zanimljivo, u prilog tim svojim tezama zagovornici naglašavaju kako metak .22LR ispaljen iz pištolja „Beretta“ Model 71 ispoljava bolju preciznost u odnosu na municiju 7,65mm koja se koristi u gotovo identičnom modelu istog proizvođača pod oznakom 70, iako je standardna dužina cevi za oba modela 90mm. Naravno, ovo nema ni dodirnih tačaka sa istinom i realnošću. Prethodna iskustva su te teorije u više puta demantovala u potpunosti, čak je na nekim uobičajenim udaljenostima za pištolje tog tipa kalibar 7,65mm ostvarivao bolje grupisanje pogodaka, pošto u većini slučajeva određene laboracije municije .22LR iole dobre perfomanse postižu samo ako se koriste puškama.

Uglavnom, ponovo smo upriličili isprobavanje pištolja H&K P4 u svim kalibrima, koristeći municiju užičkog „Prvog partizana“ u kalibrima centralnom paljenja, kao i „RWS“ u kalibru 22LR. Dostupni primerak je napravljen 1979. godine, cevi u sva četiri kalibra su u potpunosti očuvane i bez vidljivih tragova upotrebe. Karakteristična rafiniranost proizvodnje se ogleda u svim detaljima ovog oružja, a to je posebno primetno kod samog mehanizma koji ima besprekoran rad. Fabrički se svaki od ovih pištolja isporučuje kupcu sa metama na kojim su pogoci ostvareni u opitnom poligonu proizvođača na udaljenostima od 15 metara. Na osnovu njih se uviđa kako svi primenjeni kalibri zadovoljavaju u opštem smislu preciznosti, a konkretni primerak je ostvario najbolju grupu metkom 7,65mm, potom 9x17mm, dok su MK i metak 6,35mm nešto lošiji. Naše testiranje na kraćoj udaljenosti od 10 metara do mete je potvrdilo te rezultate, posebno se dobro pokazala municija PPU u kalibru .380 Auto sa FMJ zrnom mase 94 grejna, koja je i tokom ranijih sličnih susreta bila uzrok da strelište napustimo sa zadovoljnim osmehom.

No, uveliko odbačeni kalibar 6,35mm je bio pozitivno iznenađenje jer se snop ostvarenih pogodaka prilično razlikovao od onog ostvarenog bilo kojim od nekada popularnih pištoljčića za taj metak koji stanu na dlan. Očigledno je da i on ima sasvim prihvatljivu tačnost i probojnost kada se koristi iz oružja ove koncepcije i dužine cevi. Ali, tržište je odavno reklo svoje i definitivno je on anahronizam svoje vrste. Okom brojki, svakom od mogućih kombinacija predviđenih za ovaj pištolj iole verziran strelac može da ostvari grupu od pet pogodaka u gabaritu od oko 100mm, funkcionisanje je besprekorno, a manipulacija oružjem pravi ugođaj. Iskreno zavidimo svima koji su svojevremeno bili u prilici da kupe i poseduju H&K P4, jer na osnovu aktuelnih zakonskih propisa vlasnik može da nabavi u legalnoj prodaji nelimitiranu količinu municije u svim primenjenim kalibrima. Možemo samo da zamislimo koliko bi koštalo jedno ovakvo oružje kada bi se proizvodilo u sadašnjim uslovima, ali ovo je bio još jedan povod da se s neskrivenom dozom nostalgije prisetimo nekadašnjih vremena kada su upravo ovakvi lepotani bili pravi ukras i dika svojih korisnika.
tekst i foto Milan Milanović