Etalon za bezbednost

Najava nabavke, odnosno donacije Belorusije za domaću protivvazduhoplovnu odbranu, u vidu dva diviziona raketnih sistema Buk podigla je mnogo prašine. To je i razumljivo, s obzirom na postojeće stanje kod nas, kao i njegove osobine. Ovo je prilika da se razmotre razvoj, osnovne karakteristike i dosadašnja operativna upotreba tog raketnog sistema PVO

Bivši SSSR, a danas Rusija, predstavljaju po površini daleko najveću državu sveta. Nepregledna prostranstva teritorijalno u Evropi, a naročito u Aziji, bila su skoro nepromostiva prepreka za potencijalnog agresora, ali, ujedno, takav vazdušni prostor je veoma teško braniti. Optimalno, „old school“ rešenje su lovci-presretači, međutim, šezdesetih godina prošlog veka ostvaren je velik prodor na polju raketne tehnike, tačnije, raketnih sistema PVO.

Kako su presretači velikog doleta i brzina šezdesetih godina prošlog veka još uvek bili tehnički nedostižni, sve veći oslonac su predstavljali jeftiniji raketni sistemi koji su nadopunjavali presretače. Pokazalo se, međutim, da je najefikasnije koristiti tzv. slojevitu ili ešeloniranu raketnu, odnosno raketno-artiljerijsku PVO, što je usložnjavalo povezivanje, nabavku i doktrinu upotrebe takvog sistema. Sovjeti su, svojevremeno, uspeli da uz veliki trud i ulaganja uspostave takav sistem PVO, koji se decenijama smatrao jednim od najbolje koncipiranih na svetu.

Slojevitost PVO

Teško je ne napraviti paralelu sa američkim sistemom, koji je bio korenito drugačiji. Amerikanci su znatno veće resurse ulagali u presretače, tipično F-102 i F-106, a u određenoj meri i raketne sisteme srednjeg i velikog dometa familije Nike. Za razliku od Sovjeta, raketni sistemi malog dometa i artiljerijski sistemi PVO bili su više rezervisani za trupnu PVO, a s obzirom na izolovan geografski položaj SAD i veoma teško zamisliv prodor strategijskih bombardera SSSR na malim visinama, kao i dejstvo krstarećim raketama, čiji je razvoj u to vreme zaostajao za američkim.

Bilo kako bilo, slojevita PVO se sastojala od sistema velikog i srednjeg dometa, paralelno razvijanih i za trupnu PVO, što je zahtevalo veću pokretljivost. Tako su nastali manje pokretljivi sistemi S-75 Dvina (SA-2 Guideline) u kombinaciji sa sistemima S-125 Neva (SA-3 Goa). Znatno veću pokretljivost je imao sistem velikog dometa 2K11 Krug (SA-4 Ganef) i srednjeg dometa 2K12 Kub (SA-6 Gainful), pogodniji za trupnu PVO, tačnije, zaštitu oklopnih i mehanizovanih jedinica. Kasnije, pojavili su se usavršeni sistemi S-300 u više verzija (SA-10 Grumble i SA-12 Gladiator/Giant), koji su, ujedno, zamenili i S-75 i 2K11, dok je novi sistem 9K37 zamenio sisteme S-125 i 2K12.

Razlike u ugradnji radara

Razvoj je počeo 1972. u institutu „Tihomirov“ i birou „Novator“. Od početka je bilo predviđeno da se sistem prilagodi i za upotrebu s brodova, čime bi se uštedelo na razvojnim troškovima. U pogledu kopnenih lansera je, takođe, odabrana gusenična šasija zbog obezbeđenja adekvatne pokretljivosti i pratnje oklopno-mehanizovanih jedinica sa četiri rakete, ali je suštinska razlika bila u principu ugradnje radara za upravljanje vatrom na svakom lanseru (9S35 ili 2S35M1), umesto na posebnom vozilu. Time se obezbedila mogućnost koncentracije vatre na više ciljeva, istovremeno s više lansera.

Korišćeno je poluaktivno radarsko samonavođenje, što podrazumeva samonavođenje rakete na reflektovane radarske zrake s cilja. Za pretraživanje je korišćen poseban radar, 9S18 ili 9S18M1, postavljen na sličnom vozilu kao i lanser zbog jednostavnije logistike. Treća komponenta je vozilo za popunu, koje umesto radara 9S35/M1 ima kran, ali čak i ono može da se koristi za lansiranje u sadejstvu s vozilom opremljenim radarom 9S35/M1.

Jedan divizion se sastoji od do šest lansera podržanih komandnim vozilom i vozilom s radarom za pretraživanje. Domet radara 9S18 je 140 km, a najmanja visina 30 m, što je uveliko ispod tipične visine prodora protivničkih aviona od oko 60 m i namenjena je, zapravo, za otkrivanje krstarećih raketa, eventualno helikoptera. Komandno vozilo je, između ostalog, namenjeno i za povezivanje sa sistemima familije S-300 ili 9K22 Tunguska, Tor, Strela-10, ali i starijim sistemima S-75 i S-125.

U isto vreme 18 ciljeva

Postojalo je više varijanti sistema i raketa i praktično ih je nemoguće sve nabrojati uz sve specifičnosti ponaosob, u okviru samo jednog ovakvog članka. Konkretno, varijanta koja se pominje u donaciji za našu zemlju je 9K37M1 Buk-M1. Komandno mesto kod ove verzije ima oznaku 9S470M1, radar za pretraživanje 9S18M1 Kupol-M1, lanser s radarom za upravljanje vatrom 9A310M1 i vozilo za popunu 9A39M1. Dovođenje u borbeni položaj traje pet minuta, a vatreno dejstvo može da se ostvari za 20 sekundi od otkrivanja cilja.

Pored dejstva po ciljevima tipa aviona, helikoptera, bespilotnih letelica i krstarećih raketa, moguće je i gađanje balističkih raketa malog dometa, kao što je R-17 Elbrus (SS-1 Scud), dometa do oko 300 km. To je potpuna novost za naše oružane snage koje, dosad, nisu imale ovakvu mogućnost, a pored toga, otpornost na ometanje je znatno viša u odnosu na sistem Kub. Takođe, značajna je i prednost u dometu. Dok je domet Kuba do 22 km po horizontali i od 100 m do 7 km po vertikali, kod raketa 9M38/M1 sistema Buk-M1 je to 35 km i od 15 m do 22 km, respektivno. Najveća brzina je sa 2,8 povećana na 3 maha, a najveća brzina cilja je povećana sa 2 na 4 maha. Konačno, umesto jednog do dva, moguće je jednim divizionom gađati u isto vreme do 18 ciljeva.
Buk-M1 je ušao u upotrebu 1979. i predstavlja drugu osnovnu varijantu ovog sistema. Posle Buk-M1, 1998. pojavila se verzija 9K37M1-2 Buk-M1-2 (rakete 9M38M1) i 9M317 Buk-M2E (9M317) dometa 50/25 km. Usavršene verzije imaju bolje manevarske mogućnosti raketa, mogućnost gađanja više ciljeva u isto vreme (22-24), usavršene radare za upravljanje vatrom i pretraživanje s pasivnim elektronskim skeniranjem i druga poboljšanja. Poslednja verzija je Buk-M3, dometa 70/35 km i znatno unapređenim karakteristikama (većom verovatnoćom pogađanja ciljeva uključujući i balističke rakete malog dometa), uključujući i kompaktnije rakete, te ih lanser nosi šest. Radar za pretraživanje je 9S36, a sistem je od prošle godine operativan u Rusiji.

Od početka je bilo predviđeno da se ovaj sistem koristi i na brodovima, što je u određenoj meri ograničilo dimenzije raketa, ali i odredilo njihovu vrlo kompaktnu konfiguraciju. Nabojno-mlazni marševski motor sa sistema Kub je ustupio mesto raketnom motoru na čvrsto gorivo, sa aerodinamikom sličnom kao kod američkih raketa Tartar i Standard. Prvi mornarički sistem je bio 3S90 Uragan, ekvivalent 9K37 s raketama 9M38/M1. Drugi je 3S90 Jež/Štilj, ekvivalent 9K37M1-2 s raketama 9M317 i izvozni 3S90E Štilj-1 s raketama 9M317ME i lansiranjem ne s jednostrukog lansera, s magacinom ispod njega kao prethodnici, već s vertikalnim lansirnim sistemom. Tipična primena su razarači klase Sovremenij, indijske fregate klase Talwar i indijski razarači klase Delhi.

Ogroman potencijal sistema Buk

Kao i drugi raketni sistemi sovjetskog porekla, i Buk je korišćen u nekoliko ratnih sukoba s dobrim rezultatima. Najšira upotreba je bila od strane Gruzijskih snaga, koje su ga koristile tokom rata 2008. oko Južne Osetije. Iako ne postoje esencijalni podaci o broju lansiranih raketa, oborena su tri ruska jurišnika Su-25 i jedan bombarder Tu-22M.

Navodno, ti sistemi su nabavljeni iz Ukrajine, pa nije najjasnije da li je na njima bilo nekih modifikacija, s obzirom na to da Rusi, iako su imali saznanja o njihovom prisustvu i performansama jer su ih sami konstruisali, nisu uspeli da ih efikasno ometaju. To dovoljno govori o potencijalu ovog sistema. Buk je, takođe, „okrivljen“ i za obaranje malezijskog aviona Boeing B777 u Ukrajini, za šta se Ukrajinci, Rusi i proruski pobunjenici međusobno optužuju. Konačno, sistemi Buk u službi abhazijskih oružanih snaga su uspešno obarali gruzijske bespilotne letelice.

Mada se odlično pokazao u borbi, sistemu Buk, kao i svakom drugom sredstvu, potrebna su usavršavanja, koja su već objašnjena u pretnodnom razmatranju, ali su pojedine zemlje na tržište i u sopstvene oružane snage uvele i sopstvena unapređenja. Kinezi su proizveli sistem HQ-16 za upotrebu s kopna, približni ekvivalent ranih verzija Buka, mornarički HHQ-16, izvoznu verziju LY-80 i HQ-16B, sa unapređenim raketama i dometom 70 km po horizontali, slično kao kod Buk-M3. Iran je proizveo sistem Raad s raketama 9M317.

Konačno, Belorusija, koja nam je, s obzirom na dogovorenu donaciju najzanimljivija, nudi varijantu Buk-MB, koja je izvezena u Azerbejdžan. Ta verzija sistema ima ukrajinski radar za pretraživanje 80K6M, sa elektronskim skeniranjem i znatno poboljšanim karakteristikama: domet za cilj veličine lovca na velikoj visini čak 400 km, na visini 10 km 200 km, a na 100 m 40 km. Zasad, kao što je rečeno, „u igri“ je donacija dva diviziona sistema Buk-M1, iako se u literaturi pojavila i vest da se radi o Buk-MB što, ipak, nije realno. Možda postoji opcija da se sistem Buk-M1 modernizuje na nivo Buk-MB, ali novonastala politička situacija bi mogla da rezultuje zamenom ovog ukrajinskog radara nekim ruskim ekvivalentom.

Gde se sistem Buk nalazi u odnosu na druge inostrane sisteme? Treba reći da je prvi ekvivalent, iako ujedno i nešto stariji sistem, američki MIM-23 Hawk, naročito u kasnijim verzijama, poput I-Hawk i Hawk-XXI, koji, slično Buku, ima čak i određene antibalističke mogućnosti, a u najbližoj okolini ga imaju Rumuni. S obzirom na tradicionalno dobre odnose, bilo bi više nego interesantno da se organizuju zajednički manevri i uporede dva raketna sistema PVO. Drugi ekvivalent su znatno noviji norveški NASAMS i NASAMS 2 (Norwegian Advanced Surface to Air Missile System), koji koristi rakete vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM. Takav pristup je rezultovao lakšim sistemom, dometa 33 km po daljini i 15 km po visini, slično kao kod Buk-M1, ali upola manje nego kod najnovijeg Buk-M3.

Modernizacija oružanih snaga

Ne postoje indicije da je sistem efikasan protiv balističkih raketa, što je „rezervisano“ za različite verzije sistema Patriot, ali je interesantan, s obzirom na primenu već isprobanog pasivnog optoelektronskog sistema za navođenje raketa. Jednostavno, na stranu druga svojsva, protiv balističkih raketa ne može biti podjednako efikasna bojeva glava od nekih 22 i 70 kg kod Buka. Koncepcijski je sličan izraelski sistem SPYDER (Surface-to-air PYthon and DERby), koji koristi rakete vazduh-vazduh Python 5 i Derby. Verzija sistema Patriot, PAC-3 predstavlja, pre svega, antibalistički sistem, verovatno u tom pogledu efikasniji od Buka, ali nisu najjasnije njegove mogućnosti protiv konvencionalnih ciljeva poput aviona, helikoptera, bespilotnih letelica i krstarećih raketa. On, ipak, predstavlja vid ešeloniranja u jednom sistemu, zajedno s teškim raketama Patriot na istom lanseru i iznad njega THAAD, te se ne može direktno upoređivati s Bukom.

Konačno, konkurencija stiže i iz Rusije u vidu sistema 50R6 Vitjaz, praktično, zamena za Tor, Buk i starije verzije S-300, s raketama 9M96E/E2, dometa 40/120 km po daljini i 20/30 km po visini, kao i raketama 9M100 malog dometa od 10-15 km po daljini. Rakete 9M96 se mogu lansirati i sa sistema S-400, koji može da koristi i teške rakete, poput sistema Patriot, iako se mora reći da su i S-400 i Patriot daleko skuplji od Buka. Južnokorejski sistem KM-SAM je, takođe, u klasi, a razvijen u saradnji s Rusima (sistem Vitjaz), te koristi rakete slične kao 9M96E, dometa 40/15 km. Ipak, s obzirom na činjenicu da se koriste rakete sa aktivnim radarskim samonavođenjem, to je, takođe, relativno skupa alternativa.

Nabavka raketnog sistema PVO Buk predstavlja, sve u svemu, odličnu vest i u svakom slučaju modernizaciju domaćih oružanih snaga, čak i ukoliko se ne unapredi, jer poseduje znatno bolje karakteristike i u ovom obliku u odnosu na postojeće sisteme. S druge strane, najavljena je i mogućnost nabavke sistema S-300PM i V, sa dva do tri puta većim dometom, koji bi dali potpuno novu dimenziju PVO. Međutim, mora se ustanoviti u kom su stanju, a posebno njihove rakete, u pogledu radnog veka i, samim tim, ispravnosti, s obzirom na to da su svi oni, verovatno, proizvedeni tokom osamdesetih godina prošlog veka.

Prof dr Sebastian BALOŠ