Impresivni prvenci
Biti autsajder na svetskom tržištu oružja nije nimalo jednostavan zadatak. Konkurencija je žestoka, inventivnost na visokom nivou, a veliku ulogu često igra i politika. Kako je jedna zemlja poput Azerbejdžana postigla sasvim solidan uspeh, može se slobodno reći širokom paletom snajperskih pušaka?
Snajperske puške predstavljaju vrhunac razvoja streljačkog oružja. Namenska industrija koja ima sposobnost uspešnog okončanja razvoja dovoljno precizne i pouzdane snajperske puške, svakako je osposobljena i za uspešan razvoj drugih vrsta streljačkog oružja poput jurišnih pušaka ili mitraljeza. Razvoj snajperskih pušaka obično započinje lakšim modelima u standardnom kalibru koji koriste mitraljezi opšte namene, naravno, sa specijalizovanom snajperskom municijom, precizno kontrolisane mase i uskih tolerancija izrade zrna i laboracije. Znatno je teži zadatak razviti teške snajperske puške, koje ispaljuju municiju teških mitraljeza ili čak municiju automatskih topova.
Eliminacija na daljinu
Osnovni problem je snažan trzaj i velika masa, koja drastično smanjuje pokretljivost snajperskog tima. S druge strane, velik domet i kapacitet projektila, odnosno njegova (doslovce) vatrena moć uveliko premašuju standardne kalibre snajperskih pušaka, tako da se takve puške na zapadu nazivaju i puškama za dejstvo protiv materijala. Takve puške su „odgovorne“ za neke od najdaljih uspešnih snajperskih dejstava, poput američke McMillan TAC-50, kojom je kanadski strelac ubio talibanskog vojnika u Iraku у maja 2017. godine sa daljine od neverovatnih 3.540 m! Naravno, takvi slučajevi su retki, ali svakako jasno pokazuju visok potencijal takvih sredstava. Takođe, mora da se napomene da nisu sve teške snajperske puške podjednako precizne, te su samo određeni modeli dovoljno precizni i samim tim efikasni protiv žive sile na tim ekstremnim daljinama. Ipak, protiv lakog oklopnog vozila, radara, aviona ili helikoptera na stajanci, komunikacionog punkta i sličnog sredstva visoke vrednosti, preciznost na velikim daljinama je sasvim adekvatna.
Azerbejdžanci su razvoj sopstvenih snajperskih pušaka započeli upravo teškom snajperskom puškom Istiglal u moćnom kalibru 14,5×114 mm, pa prešli na Mubariz u kalibru 12,7×108 mm i tek potom snajperskom puškom u standardnom kalibru 7,62 mm Yalguzag.
Specifično sredstvo
Istiglal Ist-14,5 je jedna od retkih pušaka na svetu koje koriste moćni kalibar 14,5×114 mm poreklom sa sovjetskih protivtenkovskih pušaka iz perioda pre Drugog svetskog rata. Slobodno se može reći da su puške PTRS i PTRD među najboljim takvim sredstvima, relativno velike probojnosti uz koliko-toliko razumnu masu. Posle rata, kalibar se pokazao efikasnim za upotrebu iz teških mitraljeza KPV/KPVT, namenjenih za opremanje oklopnih transportera i izviđačkih vozila, kao i za osnovna sredstva protivvazduhoplovne odbrane. U odnosu na uobičajeni kalibar teških mitraljeza, veoma raširenim i na istoku i zapadu, 12,7 mm, 14,5 mm poseduje i veću masu projektila (62-66 g u odnosu na oko 43 g), kao i početnu brzinu, koja prevazilazi 900-1000 m/s, takođe više od 12,7 mm. Ukupno uzevši, kinetička energija je približno dvostruko veća, nego kod kalibra 12,7 mm, probojnost veća za oko 50%, a putanja položenija (ne računajući potkalibarnu municiju kod 12,7 mm). Veći je i efikasni domet, koji kod Ist-14,5 iznosi 3.000 m. Dejstvo na živi cilj je katastrofalan i svakako predstavlja tzv. overkill, međutim, taktičari smatraju da prava vrednost ove puške, odnosno kalibra predstavlja dejstvo protiv materijala na ekstremnim daljinama, kao i dejstvo protiv protivničkog ljudstva na manjim daljinama, naročito ukoliko se nalaze iza neke prepreke. U prilog tome govori i sistem rada zasnovan na sistemu kratkog trzaja. Naime, puške sa ekstremnom preciznošću koriste repetirajući sistem sa obrtno-čepnim zatvaračem, sa slobodno – plivajućom cevi. Kod Istiglala, akcenat je stavljen na poluautomatskom režimu, sa praktičnom brzinom paljbe većom nego kod repetirki. Relativno velik trzaj se smanjuje primenom gasne kočnice i sistema za apsorpciju trzaja ugrađenog u oslonac za rame, zasnovan na spiralnoj opruzi. Naravno, gađanje se izvodi samo sa oslonca, odnosno, dvonošca i monopoda ispod oslonca za rame. Nišan je optički, sa uvećanjem 8x.
Puška je veoma velikih gabarita, zapravo, Ist-14,5 je jedna od najvećih pušaka, te je predviđeno da je prenose dva čoveka: jedan prenosi cev, a drugi ostatak. Dužina je 2.256 mm, dužina cevi 1.300 mm, a masa sa praznim okvirom neverovatnih 33,8 kg, približno kao tri do četiri mitraljeza opšte namene. Hranjenje je okvirima kapaciteta pet metaka. Postoji i olakšana varijanta, Istiglal-T, mase 25 kg, koja je verovatno u fazi ispitivanja.
Ovako impresivno oružje, ili možda bolje reći oruđe, s obzirom na to da ima posadu, predstavlja vrlo specifično sredstvo, specijalizovane namene. Pored Azerbejdžana, koji ih operativno koristi, ostvaren je izvoz i u Jordan, Pakistan i Tursku. Upravo je Turska zanimljiva, zbog transfera vojne tehnologije, prvi iz Azerbejdžana u neku stranu zemlju.
Turska podrška
Mubariz je teška snajperska puška u kalibru 12,7×108 mm, a dobila je naziv po azerbejdžanskom nacionalnom heroju, Mubarizu Ibrahimovu. To nije verzija Istiglala u kalibru 12,7 mm. Naravno, određene konstrukcione sličnosti postoje, ali je ključna razlika u upotrebi principa pozajmice gasa sa klipom smeštenog iznad cevi. Sasvim logično, masa je redukovana na oko 15 kg, što je još uvek značajna brojka. Postoje znatno lakši konkurenti, koji većinom koriste sistem repetiranja. Bez obzira na to, ne impresionira malom masom, ali će se možda iskustva sa Istiglal-T upotrebiti za smanjenje mase, s obzirom na to da jedna od prvih savremenih pušaka tog tipa, američka Barrett M82 iz osamdesetih godina prošlog veka lakša za oko 1 kg, a poseduje okvir kapaciteta 10, a ne pet metaka kao Mubariz. Pored oružanih snaga Azerbejdžana, očekuje se tesna saradnja sa Turskom. Turci će naime, proizvoditi ove azerbejdžanske teške snajperske puške u kalibru 12,7 mm, s tim da nije isključeno da će se koristiti američki kalibar 12,7×99 mm, balistički približno ekvivalentan ruskom, ali manji i laganiji, koji ne zahteva cev tolike dužine, a samim tim bi se masa oružja smanjila. Primera radi, domaća Crna strela u kalibru 12,7 x 108 ima masu 16 kg, dok u 12,7×99 mm 14,5 kg.
Usamljeni vuk
Predstavnik klasičnih snajperskih pušaka je Yalguzag, ili u prevodu, Usamljeni vuk. Zanimljivo je da je izvršena tranzicija sa standardng kalibra 7,62x54R iz sovjetske ere prema 7,52×51 mm NATO. Puška je zasnovana na obrtno-čepnom zatvaraču, a hranjenje je okvirom sa 10 metaka. Dizajn je vrlo savremen, cev je slobodno-plivajuća poseduje uzdužne žljebove sa spoljašnje strane za smanjenje mase, povećanje površine za efikasnije hlađenje i povećanje krutosti, kao i četiri Picatinny šine. Oslonac za rame je podesiv, poseduje amortizer trzaja i preklopnog je tipa. Sa donje strane je moguće postaviti monopod, a dvonožac je takođe podesivog tipa. Moguće je ugraditi spektar različitih nišana, uključujući optičke dnevne i noćne nišane. Zasada nema mnogo podataka o ovom oružju, osim da se uvođenje u operativnu upotrebu KoV Azerbejdžana očekuje 2018. godine, a pojavila se i vest da je već proizvedeno 100 komada. Upravo je ovo vrlo važan detalj, koji predstavlja jedan od bitnih preduslova za uspešan izvoz. Azerbejdžanci svakako to očekuju, s obzirom na solidan uspeh puške Istiglal.
tekst i snimci prof dr Sebastian Baloš
