Kako je nastao Walther P5

Svima koji su odrastali uz domaću ratnu kinematografiju gotovo sigurno se urezao u sećanje Valterov pištolj P38. Nastao pred sam Drugi svetski rat, predstavljao je sjajno oružje, drugačije koncepcije nego što su to bili njegovi vršnjaci, pogotovo oni za službenu upotrebu. Posle rata, početkom šezdesetih godina, za potrebe nemačke vojske počela je izrada verzije P1, koja je generalno bilo identično oružje, ali sa rukohvatom od aluminijumske legure.

Na ovaj način je malo ubrzana proizvodnja i smanjeno habanje alata, a korisnici su dobili lakši pištolj. Kao i stariji brat, P1 je velik i nije posebno zgodan za skriveno nošenje. Ubrzo se pojavljuje model P4, pištolj koji vizuelno i praktično sledi isti koncept, ali uz određene izmene. U pitanju je nešto kraće oružje sa zgodnijim zadnjim nišanom i dekokerom umesto kočnice i još par drugačijih detalja.

Međutim i dalje „Waltherovi“ stručnjaci nisu bili zadovoljni, te su ubrzo ponudili kratku verziju pištolja koja je dobila naziv P38k (kurz, kratki). U principu, oružju je cev skraćena na približno 75 mm, a prednji nišan više nije bio na cevi već na navlaci. Iako koncept zvuči dobro, Nemci su napravili svega 2.600 komada ovih skraćenih pištolja. Jednostavno, navlaka je ostala i dalje široka i nepogodna za skriveno nošenje, rukohvat nije skraćen, dok je skraćivanje cevi poremetilo balans oružja. Kao takav pištolj jednostavno nije bio dovoljno dobar kao što bi trebalo da bude. Bilo je jasno da je potrebno neko drugačije rešenje. Ubrzo, krajem sedamdesetih nemačka policija raspisuje konkurs za novi službeni pištolj. Prema savremenom shvatanju, stari pištolji u kalibru 7,65 više nisu bili dovoljni te je policiji bilo potrebno novo, snažnije oružje u kalibru 9 mm Para.

Na raspisani konkurs, koji je u dobroj meri bio neka vrsta odgovora za masakr u Minhenu, odazvala su se tri velika imena: „Walther“, „Sig Sauer“ i „Heckler i Koch“. Svaki od ovih proizvođača je ispunio postavljene uslove te su svi dobili preporuku da ih nemačke policijske službe mogu usvojiti za svoje potrebe. Iako je junak naše priče Waltherov model, jednostavno moramo pomenuti da su druga dva takmaca bili Sig Sauer P225 (službena oznaka u Bundes policiji P6) i moj nedosanjani san, Heckler i Koch P7.

„Walther“ je radove na P5 započeo 1975. godine, a završio ih je 1977. kada je u leto pištolj predstavljen javnosti. U praktičnom smislu predstavlja kompilaciju brojnih prijašnjih rešenja primenjenim na već pomenutim fabričkim modelima, mada bi se to moglo nazvati i logičnom genezom. Ali isto tako su primenjeni i određeni elementi koji su se mogli naći kod modela PP Super, na primer. Naravno, sve ovo je urađeno uz dodatna usavršavanja i neophodna prilagođavanja.

Navlaka je urađena od kvalitetnog čelika i očigledno je u njenu proizvodnju uloženo mnogo mašinskog rada. Sa svojih 32 mm širine i dalje nije posebno pogodna za skriveno nošenje. Ipak, u poređenju sa starom navlakom od P38 i njenih 38 mm, ovo se svakako može smatrati napretkom. Ono što upada u oči je to da se otvor za izbacivanje čahura nalazi sa leve strane. S obzirom na poreklo, ovo nije začuđujuća osobina, iako je u svetu ručnog vatrenog oružja vrlo retka. Na navlaci su postavljeni tipični borbeni nišani sa tri tačke. Prednji je fiksni, dok je zadnji moguće podešavati po pravcu.

Što se bezbednosti tiče, ne postoji klasična kočnica, ali je pištolj i dalje veoma bezbedan. „Waltherovi“ inženjeri su se potrudili da „izmisle toplu vodu“, a sledi i objašnjenje. Opaljenje je moguće samo kada je okidač povučen do kraja. Ovo nije ništa neuobičajeno, pošto većina savremenih pištolja poseduje ovakav bezbednosni sistem. Ono što je neobično je da Nemci nisu upotrebili tipični sistem čivije koja blokira udarnu iglu, kao sav normalan svet. U tipičnom nemačkom maniru „ber inženjeringa“ odlučili su se za rešenje gde se udarna igla sa povlačenjem okidača izdiže u gornji položaj, odnosno položaj za opaljenje.

A da bi sprečili slučano opaljenje u donjem položaju, spoljašnji udarač je dobio odgovarajuće profilisano udubljenje… Naravno, ceo sistem radi nemački besprekorno, ali zaista bi voleli da znamo na kakvim je „tripovima“ bila ekipa iz Ulma kada su izmislili ovako nešto.

Nemački proizvođač iz Cela Melisa i posle iz Ulma je još krajem tridesetih godina razvio sistem bravljenja preko padajućeg bloka. Izveštaji koji su stizali sa ratišta su bili vrlo pozitivni. Iz istog razloga su se u „Waltheru“ odlučili da novi pištolj zadrži staro, u najtežim ratnim uslovima provereno rešenje. Sistem bravljenja pomoću padajućeg bloka je mašinski komplikovan za proizvodnju, ali u eksploatacionom smislu ima određene prednosti nad najčešćim, Brauningovim rešenjem oscilujuće cevi.

Neophodno bravljenje se kod P5 ostvaruje putem profilisanog čeličnog bloka koji je svojim prednjim delom u kontaktu sa odgovarajućom kosinom na srednjem ispustu sa donje strane cevi. U tom gornjem položaju se poput klina utvrdi i tu je sve dok je navlaka u prednjem položaju. Po opaljenju, cev, zajedno sa navlakom kreće pravolinijski unazad nekoliko milimetara. Zahvaljujući pomenutoj kosini na ispustu cevi i posebnom bloku u obliku horizontalnog stubića smeštenog u zadnjem ispustu i u kontaktu sa rukohvatom, dolazi do stvaranja zakretnog momenta, odnosno blok za bravljenje pada na dole u odgovarajuće ležište, te oslobađa navlaku koja nastavlja da se slobodno kreće unazad, bez daljnjeg usporavanja. Naravno, ovo je uslovno pošto postoji i sistem povratnih opruga, baš kao kod starog P38.

Kada navlaka dođe u zadnji položaj, čaura izleti napolje i obe sabijene povratne opruge potisnu navlaku u prednji položaj, potiskuje se novi metak iz okvira i ubacuje u cev. Za to vreme, otprilike u nekoliko poslednjih milimetra kretanja navlake unapred, blok se kreće prema gore u zabravljen položaj, zahvaljujući profilisanoj površini na unutrašnjoj strani navlake. Cela priča je prilično jednostavna mada kada se opisuje rečima sve zvuči izuzetno komplikovano. Prednost ovakvog sistema bravljenja je, barem teoretski, u tome što imate samo horizontalni hod cevi a ne i vertikalni, kao kod Brauningovog sistema. Na taj način se povećava preciznost, ali je ona u praktičnom smislu uglavnom beznačajna za obične smrtnike.

Ima određeni praktični značaj pošto pištolji sa ovakvim sistemom bravljenja pokazuju veću toleranciju na montirane prigušivače a koji u sebi nemaju tzv. Nilsenov uređaj. Ipak i ova osobina već par decenija nema onaj značaj koji je nekada imala. Ceo sistem bravljenja ima i jednu manu, ali poveliku i zove se cena koštanja. Ako pogledate cev kako izgleda, biće vam jasno da se ovo ne može izvesti tako voljenim proizvodnim tehnikama tipa „smuti pa prospi“ već da zahteva stručnu radnu snagu i mnogo skupog i komplikovanog mašinskog rada. Verovatno bi se danas situacija malo popravila sa upotrebom CNC obradnih centara, ali ne mnogo. Drške su kod prvih modela bile drvene, najčešće čekirane, mada postoje i glatke. Posle su zamenjene crnim, plastičnim. Istina, za potrebe policije u Danskoj, montirane su odlične gumene Hogove drške.

Na dnu rukohvata je smešten zadržač okvira, u tipičnom maniru za nekadašnja Walther rešenja. Sa stanovišta taktičke upotrebe pištolja, ovakav dizajn onemogućava brzu izmenu okvira. S druge, takođe taktičke tačke gledišta, ovo rešenje osigurava da u pištolju imate okvir kada zagusti. Nikada se nije desilo da mi život zavisi od brzine menjanja okvira, ali zato mi se dešavalo gubljenje ovog vitalnog dela. Slično se dešavalo i levorukim kolegama naoružanim sa M-4 (da ne mislite da je ovo slučaj samo kod pištolja).

Količina pištolja P5 svih verzija koje je „Walther“ napravio do 1993. godine je oko 100.000 komada od čega otpada svega oko 6.500 za civilno tržište. Razlog za ovo je jednostavan. Pištolj je bio interesantan za službenu upotrebu, ali prilično skup za civilno tržište. Kada iskombinujete zemlju porekla, ko je proizvođač, kvalitet izrade i komplikovanost izrade, jasno je da civili uglavnom nisu spremni da plate traženu cenu. Srećom, na tržištu pojedinih država mogu se naći polovni primerci iz policijskih viškova po relativno pristupačnim cenama. S obzirom na to da policija uglavnom ne „prangija“ baš često (sem ukoliko nisu u pitanju specijalci), pištolji su uglavnom u dobrom mehaničkom stanju, sa dobro očuvanim cevima.

Primećeno je kod pojedinih pištolja iz produkcije za Dansku da postoje napuknuća kod padajućeg bloka ili na aluminijumskoj navlaci. Ovo se uglavnom vezuje za činjenicu da su Danci koristili municiju sa pojačanim radnim pritiscima (+P) što bi u kombinaciji sa velikim brojem ispaljenih metaka mogao biti najverovatniji uzrok problema.

Ninoslav TRIFUNOVIĆ

Foto: Privatne arhive

Rukohvat

Urađen je od aluminijumske legure i za njegov oblik je, kao i generalne konture kompletnog P5, u priličnoj meri zaslužan PP Super. Kako je P5 pištolj sa SA/DA načinom rada i mogućnošću da se metak bezbedno nosi u cevi, odlučeno je da eksterna kočnica nije potrebna. Zato je ustavljač navlake dobio funkciju i dekokera, rešenje koje nam je najpoznatije po primeni kod Zastavinog CZ 99. Iskreno govoreći, ja i dalje spoljne udarače kod svakog pištolja vraćam pomoću palca i kažiprsta, jednom rukom, pa mi je dekoker suvišan deo. Ipak, ovakva praksa nije baš za svaku priliku i svakog korisnika.

Cev kod P5

Sa svim svojim ispustima je jedan od najkomplikovanijih delova za izradu i za razliku od pra uzora, P38, ne poseduje namontiran prednji nišan. Dužina kod osnovnog modela je 90 mm dok je kod kompaktne verzije kraća za 11 milimetara. Krajem osamdesetih je urađena i dugocevna, sportska varijanta pištolja (P5 lang) sa cevi dužine 135 mm. U ovom slučaju, odustalo se od nišana na navlaci i vraćen je prednji nišan, pozicioniran kod usta cevi.

Ovo je logičan potez jer duža nišanska linija omogućava lakše (moglo bi se reći i preciznije) nišanjenje. Za potrebe korištenja posebne vežbovne municije je razvijena posebna cev kalibra 8,2 mm. Moguće ju je postaviti u bilo koji pištolj sa standardnom dužinom navlake. Kalibar 8,2 mm je odabran da bi se na taj način podigli pritisci u sistemu i na taj način omogućio nesmetan rad automatike.