KompaktnI službeni pištolji
Model P-96 trebalo je da bude vojnički pištolj kalibra 9 Para, ali je već u fazi prototipa bilo jasno da se radi o neuspeloj konstrukciji. Kao što se to ponekad dešava, dizajneri su „recikliranjem“ ideje pokušali da stvore kompaktan pištolj, jednostavnim smanjenjem dimenzija ciljajući na policijske organizacije i komercijalno tržište. Tako su nastali modeli P-96 M u kalibru 9×18 Makarov kapaciteta 15 metaka i P-96 S za municiju 9×17 Short (popularna „kratka devetka“) sa okvirom od 10 metaka. Oba pištolja imaju polimerski ram sa ulivenim čeličnim vođicama, masu od 450 g i dužinu 151 mm. Čudno je da uprkos slaboj municiji nije napušteno bravljenje rotacijom cevi, nasleđeno sa originalnog P-96. Okidanje je DAO sa uređajem koji sprečava opaljenje, ako okidač nije povučen do kraja. Na okidaču je takođe jezičak – osigurač koji podseća na onaj sa Glocka. Korisnici prigovaraju da je okidač prilično neudoban i da je stari Makarov PM daleko bolje ergonomski urađen od P-96 S/M, uprkos njegovom modernijem izgledu. Ustvari, jedina pozitivna karakteristika ovog pištolja u poređenju sa Makarovim je manja masa, uz kompaktnije dimenzije. Verzija P-96 M je donekle uspešnija zbog većeg kapaciteta i nešto snažnijeg metka, ali se veoma teško probija na lokalnom tržištu „čuvara zakona“. Pištolj P-96 S namenjen je privatnim firmama za obezbeđenje, koje u Rusiji mogu da koriste samo kalibre do 9×17 i to pod veoma strogom zakonskom regulativom. Ni oni nisu oduševljeni sa P-96 S i radije plaćaju veću cenu za izvozne varijante Makarova, u kalibru 9×17.
U drugoj polovini devedesetih, posle napuštanja modela P-96 konstruktorski tandem Grijazev-Šipunov razvija novi pištolj, usavršavajući prethodnu konstrukciju. Njihov zadatak je bio da naprave moderan vojnički pištolj za metak 9 mm Para, ali sposoban da ispaljuje efikasnu probojnu municiju, znatno pojačanog punjenja i sve to po prihvatljivoj ceni! Da obezbedi visoku probojnost, razvojni tim je osmislio veoma „vruć“ metak kalibra 9×19 sa laganim zrnom, čije je jezgro od izuzetno tvrdog čelika legiranog sa volframom. Municija je nazvana 9 mm PBP i sa zrnom od 65 grejna (4,2 g) ima početnu brzinu od 600 m/s«! Ovaj metak sa sigurnošću probija čeličnu ploču debelu 8 mm na daljini od 20 m kao i bilo koji pancir zaštitnog nivoa III + .
Neuobičajeno rešenje
Pištolj je dobio je oznaku GŠ 18. Usadnik je od visokootpornog polimera, u koga su uliveni čelični inserti sa vođicama navlake. Celo oružje teško je 580 g (prazno) dužine 183 mm sa cevi od 103 mm. Okvir prima 18 metaka i iako je municija složena u dva reda okviri nemaju uobičajeno suženje pri usnama, što ih čini pouzdanijim u radu i povećava kapacitet. Navlaka je izrađena postupkom presovanja čeličnog lima, a u prorezu na zadnjem delu štiftovima je učvršćen sklop udarača. GŠ-18 radi na principu trzaja zatvarača, koji se bravi pomoću rotacije cevi. Za razliku od većine poznatih rešenja, cev GŠ18 bravi sa čak 20 bradavica raspoređenih u dva venca (po 10) na prednjem delu, što je takođe neuobičajeno rešenje. Time je dobijen ugao rotacije od samo 18o i sigurniji radni ciklus. Okidač je kao na Glocku sa ugrađenom kočnicom. Kada je pištolj zapet, udarač viri iz zadnjeg dela navlake oko 2 mm, pa lako može da se vidi ili napipa u mraku. Otvor za izbacivanje čaura je sa gornje strane, tako da ispaljene čaure lete unazad preko glave strelca. Pištolj ima izmenjivu mušicu, a zadnji nišan je postavljen na demontažnom bloku udarača, a ne sa gornje strane navlake, što bi bilo daleko bolje rešenje. Opciono, nude se podesivi nišani i tricijumske oznake za uslove slabe vidljivosti. Kritičari zameraju konstruktorima što je navlaka sa prednje strane otvorena, jer strahuju da bi prljavština mogla da dovede do zastoja, ali u KBP tvrde da nečistoća ne može da prodre dublje u oružje i da tokom rada dva venca sa bradavicama za bravljenje efikasno izbacuju van svu nečistoću. Možda su u pravu, jer je GŠ18 prošao rigorozne vojne testove. Ipak, naručen je u relativno maloj količini od strane MUP, a ostatak proizvodnje bio je predviđen je za izvoz. Naime, specijalne jedinice Ruske vojske koristile su SR-1 Gjurza pištolj sa moćnijom municijom kalibra 9×21 i bili su zadovoljni ovim oružjem.
O GŠ18 mišljenja su bila podeljena, od oduševljenja, do razočarenja. Tadašnji izveštaji korisnika i ocene sa testova bili su da je pištolj udoban, najlakši u svojoj klasi i izuzetno precizan. Sa probranom municijom prosečna grupa na 25 m je ispod 40 mm, što je odličan rezultat. Okidač ima relativno veliku silu, ali i veoma kratak i gladak hod, što subjektivno donosi utisak lakšeg okidanja.
D. Š.
