Kopija Ingrama
Nakon što je kao službeno oružje uveliko prevaziđen, maleni automat redizajniran na poluautomatsko dejstvo i novi metak ponovo su pokrenuli „Ratnici iz fotelje“
Retki su primeri u proteklih pola veka da je zaživeo neki od novih metaka namenjenih kratkocevnom oružju, kao što je to slučaj sa „igličastim“ kalibrom 5,7×28. Bez obzira što još uvek nije u konkretnoj borbenoj upotrebi dokazao sve proklamovane vrednosti, ovaj metak (naročito u mikro automatu FN P90) je već godinama u naoružanju brojnih bezbedonosnih službi. Iako se očekivalo da i pištolj Five-Seven, zameni veliki deo čudesnih devetki, to se još uvek nije dogodilo.
Ali, na Američkom kontinentu vlada prava pomama među civilnim zaljubljenicima, pa se proizvođači trude da na tržište plasiraju oružja u ovom kalibru. Ve smo pisali o neobičnom oružju koje proizvodi i/ili sklapa ne preterano poznata američka firma „Masterpiece Arms“. Ovako pretenciozan naziv fabrike nikako nije u skladu sa modelima oružja sa njihovih proizvodnih linija, jer je uglavnom reč o pojednostavljenim i relativno grubim primercima. Još pre desetak godina objavili smo prikaz jednog od najbizarnijih oružja, nastalog uklapanjem kundaka i rukohvata jurišne puške FN FAL, sanduka i mehanizma automata Ingram, doboša od starog PPSh41 i cevi 9×19 duge 50 cm! Delovalo nam je neverovatno, da će se uopšte naći osoba koja bi kupila takvu skalameriju. Sled događaja nas je demantovao, pa se trenutno u SAD traže, ali u hit-kalibru.
Na ovogodišnjem sajmu oružja „Shot Show“ posetioci su mogli da vide prilično ambiciozan nastup firme „Masterpiece Arms“, jer su u okviru svoje serije Defender predstavili više primeraka poluautomatskih pištolja u kalibrima 9×19, .45 ACP i 5,7×28. Funkcionalno posmatrano, u pitanju je samo delimično redizajnirani jednostavni kompaktni automat Ingram MAC11, koji je prerađen na sistem jedinačne paljbe, dejstvom iz zabravljenog zatvarača, uz dodatne izmene uglavnom kozmetičke prirode.
Kompaktnost na račun ergonomije
Šta se želelo ovim reaktiviranjem koncepta, koji nije prošao službene testove? Mikro-automati MAC10 i 11 su izvorno bili zamišljeni kao malogabaritno oružje velike vatrene moći, namenjeno borbenom sastavu, kojem pištolj ne zadovoljava potrebe odbrane, a standardna jurišna puška predstavlja preveliko opterećenje. Određenu količinu automata Ingram u kalibru 9×17 svojevremeno je nabavila i JNA, za jedinice Vojne policije, pa smo bili u prilici da koristimo neke od tih primeraka. Opšti utisak svih korisnika bio je, da jednostavna i jeftina izrada, uzrokuje vrlo ograničenu upotrebu, odnosno – kompaktnost je ostvarena na račun ergonomije, malog korisnog dometa i vrlo diskutabilne preciznosti. Shodno tome, Ingram je širom sveta viđan uglavnom kao oružje telohranitelja, a u SAD je od prvog dana bio redovna pojava u gangsterskim obračunima, gde je uočeno u kojoj meri je opasna njegova upotreba u urbanim zonama.
Važno je napomenuti i kako su primerci namenjeni civilnom tržištu (ograničeni na jedinačnu paljbu), godinama sa lakoćom prerađivani na rafalnu vatru i tamošnje policijske službe su zaplenile veliku količinu takvog oružja. Istini za volju, klonovi Ingrama novije produkcije imaju fabrički podešen sklop funkcionalnih delova, tako da nisu izmenljivi sa full auto varijantama, niti mogu da se preprave kao oni prvobitni. Bez obzira na to, sam vizuelni izgled oružja asocira na malo uvećani pištolj, koji bljuje zrna na sve strane, tako da za njim i dalje žude oni koji bi da (prvenstveno) sebi i drugima izgledaju opasno.
Baš takvima se novim produktom obraća „Masterpiece Arms“, jer se preko Atlantika zapatila fama o ekstremnoj probojnosti, preciznosti i zaustavnoj moći municije 5,7×28. Bili smo u prilici da posmatramo promotivne filmove samog proizvođača, iz kojih se jasno vidi da ni verzirani fabrički test-strelac, ne može da pogodi metalne gongove na udaljenosti većoj od desetak metara, a brzina paljbe i komfor strelca pri upotrebi su lošiji nego sa klasičnim pištoljima. Širok i strm rukohvat, težište pomereno unazad u odnosu na koren šake, masivan zatvarač, grubo okidanje – sve pobrojano će odvratiti iskusnijeg strelca i ljubitelja oružja.
Međutim, ne može se poreći da je stasala generacija odrasla na kompjuterskim igrama i koja vatreno oružje prvenstveno vidi kao zaštitu od navale Zombija, pa se za takve „Ramboe iz fotelje“, mora proizvesti i ponuditi adekvatno oružje. Oni prioritet daju municiji, koja (po tvrdnji proizvođača) pouzdano probija zaštitne prsluke, fragmentira prilikom pogotka i pri opaljenju izaziva što manji trzaj – 5,7×28. Naravno, niti će zaista doći u priliku da gađaju cilj zaštićen pancirom, niti će stvarno imati potrebu da eliminišu životnu opasnost, kao što će verovatno najveći deo njih, svoje oružje samo pokazivati radoznalcima iste fele…
Specijalno za ovu priliku kontaktirali smo i poznatog američkog umetničkog fotografa Olega Volka, dobro poznato ime među tamošnjim ljubiteljima oružja po svojim plakatima, posterima i fotografijama kojim se populariše pravo i mogućnost građana da poseduju i nose vatreno oružje. Gospodin Volk (čije izuzetne fotografije novog MPA57 u ovom broju objavljujemo sa njegovim pristankom) je takođe svestan ogromne ljubavi američkog građanina prema „napravama koje garantuju slobodu svakog pojedinca“, pa sa simpatijama gleda i na ovakve novitete. Iz njegovih fotografija jasno se vidi jednostavna izrada od presovanog lima i plastike, gde dugačka Piccatiny šina, dodatak na ustima cevi i montirani optički nišan samo uvećavaju gabarite oružja, bez naročitog poboljšanja performansi na cilju.
Preuranjen sud
„Masterpiece Arms“ u promotivnom materijalu pompezno saopštava kako njihov novi produkt garantuje apsolutnu pouzdanost u funkcionisanju, krajnje nekorektno upoređujući sopstveni broj zastoja sa konkurentnim oružjima. Posmatrano iz tog ugla, jeftini i grubi Hi Point bi mogao da se proglasi najboljim pištoljem današnjice, ali ne može se poreći da sistem rada sa tzv. slobodnim zatvaračem ima čitav niz nedostataka. Bilo je i ranije pokušaja da se na osnovu koncepta mikro-automata, konstruiše oružje koje bi ispaljivalo najjeftiniju municiju poput .22 LR, ali su takvi pištolji najčešće bili na granici igračaka koje ispaljuju plastične kuglice u kućnim uslovima.
Kako je Amerika svet za sebe, tamo egzistira zaista brojna populacija rekreativnih strelaca, koji u slobodno vreme odlaze u prirodu i na improvizovanim strelištima praktikuju plinking. MPA57 ima veliki kapacitet okvira od 20 (isti kao na pištolju Five-SeveN) ili 30 metaka, što korisniku u takvim, livadskim, uslovima, daje nesumnjivu prednost u odnosu na konkurente koji gađaju MK puškama ili pištoljima/revolverima. S druge strane, sličnost sa dobro poznatim MAC automatima, će od ponosnog vlasnika načiniti zvezdu dana, iako se preciznost MPA57 nikako ne može meriti sa rafiniranim oružjima, kakva se najčešće koriste u ovim prilikama.
Deo novinara oružarskih časopisa u inostranstvu je prilično preuranjeno izneo ocene i komentare, kako se na bazi ovog novog „remek-dela“ može razviti vrlo uspešan PDW koncept kompaktnog oružja, namenjenog službenoj upotrebi. Bez želje da neargumentovano oponiramo, mora se konstatovati kako municija 5,7×28 još uvek nije ni približno iskazala karakteristike neophodne za vojno-policijske potrebe. Kako se širom sveta vode sukobi niskog intenziteta i borba protiv terorizma, iskazana je potreba za sasvim drugačijim oružjem i municijom, koja u neposrednoj samoodbrani garantuje trenutno onesposobljavanje protivnika. Kao što je rat na prostorima bivše SFRJ, na delu dokazao u kojoj meri su automatski pištolji „škorpion” potpuni promašaj u vojnoj ratnoj upotrebi, tako bi i svaki modernizovani Ingram mogao samo da bude ukras i statusni simbol o nečijem boku. Doduše, oružje mase preko 1,5kg i sa cevi od 125 mm bi tom i takvom korisniku, uskoro predstavljalo samo beskorisni teret.
Milan MILANOVIĆ
foto: O. VOLK
