Pištolji „Jenings“

Oko ispravnosti i primenjivosti maksime „Ako ne znaš šta je dobro, kupi ono što je skupo“, već niz godina vode se ozbiljne polemike među stručnjacima po pitanju oružja. Naravno: dobrostojeći korisnik vatrenog oružja bi, po tom pravilu, uvek trebalo da se, bez mnogo razmišljanja, opredeli za, primera radi, švajcarski SPHINXS pre nego za kineski Norinco NZ75. Ali, čak i u uslovima ekonomski najmoćnije zemlje na svetu – SAD, srazmerno veliki broj kupaca vatrenog oružja vodi računa o svakom dolaru, pa su jeftiniji modeli uvek bili visoko kotirani na listi najtraženijih.
Ukoliko se radi o nekome ko će kupiti oružje i odložiti ga na „sigurno mesto“, i ne razmišljajući o njemu dok se ne ukaže preka potreba, kvalitet oružja ne igra bitnu ulogu. Međutim, ako je u pitanju iole verziran poznavalac ove tematike, sve mane konkretnog primerka samo stvaraju konstantnu „glavobolju“ vlasniku koji se, garantovano, više nikada neće upustiti u avanturu kupovine jeftine robe diskutabilnog kvaliteta. Naravno, postoje i proizvođači koji na tržištu nastupaju svesno, isforsiranom i agresivnom kampanjom, računajući da će se neupućeni prevariti, ali, najčešći je cilj tržišni uspeh zasnovan na racionalnosti i štedljivosti kupaca.
Upravo takvim Amerikancima, pre dvadesetak godina, „obratila“ se firma „Jennings Firearms“, paletom poluautomatskih pištolja jednostruke akcije, sa ramom od aluminijuma i navlakom od nerđajućeg čelika (standardno), a, kao opcija, nuđene su i brunirane varijante. U skladu sa kalibrima, dobili su nazive J22, J25, J32, J380 i „Jennings Nine“. Tržištu je, dakle, ponuđeno pet modela pištolja: najmanji, „džepni“, u u kalibrima .22 LR i 6,35 mm, nešto veći u kalibrima 7,65 i 9×17, pa sve do velikog i, naoko, robusnog u kalibru 9×19.
I u samom startu – ali i sada, kada mogu da se nađu samo polovni primerci u ponudi dilerskih kuća – ovi su pištolji bili prilično jeftini. Primera radi: model J22 sada se za samo 80 dolara, dok praktično neupotrebljavani Jennings Nine košta 140 zelenih novčanica. Postavlja se samo opravdano pitanje – šta se za ove pare dobija?
Maleni Dženings Model J22 je jednostavan džepni pištolj SA sistema, težak 510 grama, sa cevi dugom 63,5 mm. Koncepcijski, konstruktor je, očigledno, zaključio da ne treba izmišljati nešto spektakularno, već je primenio rešenja s početka dvadesetog veka: sistem rada i ukupna vizura inspirisana je ranijim modelima pištolja „valter“. Povratna opruga se nalazi oko cevi, opaljenje se vrši unutrašnjim udaračem, okvir je fiksiran zubićem u dnu rukohvata, i ceo sistem funkcioniše po principu slobodnog zatvarača. U cilju potpune jednostavnosti oružja, postoji samo jedna, univerzalna komandna poluga, koja se koristi kao manuelna kočnica i ustavljač navlake, ali i pri rasklapanju oružja. Već viđeno rešenje, koje se, u praksi, nije pokazalo baš najboljim. Korice rukohvata su od crne čekirane plastike, nišani fiksni i prilično sitni, a jednoredi okvir prima 6 metaka.
Pištolj Mod. J25 je, po konstrukciiji i dimenzijama, identičan, osim nekoliko različitih detalja usled primene municije sa centralnim paljenjem 6,35 mm.
Zanimljivo je da su kupci preko Atlantika uglavnom kupovali upravo ovaj najmanji model; pogotovo oni kojima su simplifikovani izgled i niska cena bili preovlađujući faktor. Oni, malo upućeniji, ubrzo su spoznali da je najspornije kod cele palete ovih pištolja – materijal od kog su izrađeni. Prema informacijama iz američkih izvora, ni aluminijum iskorišćen za ramove, niti čelik od kojeg su pravljene navlake, nisu bili „dorasli situaciji“. To se, najpre, iskazalo na primercima J380 u kalibru 9,mm (k), koji su, već nakon par desetina ispaljenih metaka, neprijatno iznenadili vlasnike time što su se opasno „rasklimali“; između rama i navlake stvarao se poveći zazor, kroz koji se videla povratna opruga celom dužinom.
S obzirom da model J32 u kalibru 7,65 mm u Americi gotovo da niko nije kupovao (ovaj, decenijama u Evropi najpopularniji, metak u SAD se oduvek smatrao neozbiljnim), nemamo informacije da li je i kod njega uočen isti nedostatak, ali, poznato je da je jako malo pištolja slobodnog zatvarača u takvim laganijim kalibrima koji ne mogu da „izdrže“ ni dve kutije metaka. Neverovatno je da čuvena BATF komisija nije iskoristila priliku da, jednostavno, zabrani dalju prodaju ovog oružja – kao što su to vrlo rado, činili sa evropskim i drugim neameričkim oružjem. No, zaista niska cena od 110 dolara za džepni pištolj kapaciteta 7 metaka kalibra .380 Auto, koji, naizgled, i te kako može da posluži za samoodbranu, uticala je da se sasvim solidan broj „neupućenih i naivnih“ upusti u avanturu, i kupi Jennings J380.
I, umesto da se konstruktori u „Jennings Firearms“ duboko zamisle, i pažljivo razmotre buduće nastupe na probirljivom tržištu, upustili su se u totalnu avanturu, ponudivši veliki, na prvi pogled izuzetno robustan, pištolj punog formata u kalibru 9 mm Para pod nazivom „Jennings Nine“. Možda zvuči pregrubo, ali, kao da je menadžment ove fabrike radio „u korist sopstvene štete“, jer su konkurenti ulagali maksimum napora da tržištu ponude najbolji pištolj na svetu, pa je, tako, nastao čitav dijapazon „čudesnih devetki“ SA/DA sistema, velikog kapaciteta okvira i sa puno noviteta, koji su potencijalne „mušterije“ godinama držali u neizvesnosti koji je od ponuđenih modela zaista „onaj pravi“. Stoga zaista čudi da „Jennings Nine“ deluje samo jednostrukom akcijom, a naročito to što je zatvarač – i dalje slobodan!
Insistirajući, i dalje, na niskoj ceni proizvoda, kao svojoj osnovnoj prednosti u odnosu na konkurenciju, ljudi iz „Dženingsa“ upustili su se u avanturu koja nikada nije obećavala, a rodonačelnici takvih konstrukcionih egzibicija bili su „valteri“ Mod. 4 i MP, kao i španska Astra 4000, stari pištolji slobodnog zatvarača u kalibru 9 mm Para, za koje je oduvek važilo pravilo – zaobilaziti.
Računajući da će masivna navlaka podneti snažan povratni trzaj metka 9×19, a uz to se uzdajući u krutu i jaku povratnu oprugu, konstruktori „Jennings Firearms“ dodali su još jedan, krajnje diskutabilan detalj, koji je trebalo da obezbedi pouzdano funkcionisanje oružja. U zadnji deo navlake ugrađen je, komplikovan i prilično neubedljiv, amortizer u vidu plastične šipčice oko koje se nalaze tri opruge različitih dimenzija – verovatno pod neposrednim uticajem rešenja sa pištolja „H&K“ VP70.
Ipak, ma koliko se činilo da kupci vatrenog oružja ponekad nisu racionalni prilikom nabavke određenih modela, u ovom slučaju to se nije dogodilo. Mada su čak i novinari u specijalizovanim revijama pohvalili izgled drške, rešenje podesivog zadnjeg nišana i dugme za deblokadu okvira (koje je na ovom modelu premešteno na uobičajeno mesto pod palcem), to nije uticalo da ovaj pištolj bude prodat u većem broju primeraka. Zbog očitih mana, čak ni relativno veliki kapacitet od 12 metaka nije imao veći značaj, a kada su od retkih vlasnika počele da stižu informacije o neprijatnostima u vidu prejakog trzaja i nepouzdanog funkcionisanja izvlakača – tužna priča o „Dženingsovoj“ „devetki“ bila je završena.
Kada se pojavio na tržištu, ovaj pištolj je koštao svega 145 dolara, da bi, sada, pojedini trgovci nudili zaostale, nekorišćene modele i po – upola nižoj ceni. Naravno, pored zaista ogromne i raznolike ponude polovnog oružja u Americi, uz to po i za naše uslove razumnim cenama, gotovo niko se neće „upecati“ i kupiti jedno već uveliko zaboravljeno i od početka neuspešno rešenje. U Evropi je ovaj pištolj gotovo nemoguće naći; čak ga ni najbogatiji kolekcionari širom sveta gotovo i ne uzimaju u obzir, tako da će, vremenom, ostati upamćen možda jedino kao jedan uzaludan napor proizvođača, i još jedan koristan primer kako – ne treba raditi.
M. MILANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još