Legendarne „Zastavine“ sačmarice

Tema nam je proizvodnja lovačkih sačmarica položenih cevi u kragujevačkoj fabrici „Zastava“. Deset godina posle Drugog svetskog rata, u vreme dok se Titova Jugoslavija oružano i politički učvršćuje, počela je planska proizvodnja pušaka, koje će kupovati drugovi, građani, radnici, seljaci i lovci. Zato konstruktor oružja Milan Ilić, u kragujevačkoj „Crvenoj zastavi“ (to ime fabrika nosi od 1. januara 1946), dobija 1954. godine radni zadatak da krene u projektovanje i razvoj lovačkog oružja. Ilić nakratko razvija jednocevnu sačmaricu, ali u međuvremenu verovatno dobija sugestiju da može da se osloni i na belgijske oružare, okupjene oko FN (Fabrik Nasional). Odustaje se od jednocevke i počinje rad na dvocevnoj položari sa unutrašnjim vatrama – Hammerless sistema. Samo godinu kasnije napravljen je prototip Hammerless položare kalibra 16 i 12, koji je imao udarni mehanizam smešten u glavi (baskuli) puške, po sistemu Anson-Deeley. Puške su dobrim delom nastale na osnovu saradnje – nabavke kompletne baskule u Belgiji.

U 19. veku u belgijskom gradu Liježu, Heinrich Pieper osniva firmu Bayard Pieper, koja će među prvima u svetu potpuno mašinski (ne zanatski) proizvoditi oružje. Time su postignuti mnogo veća proizvodnja i zamenljivost delova. Posao se odlično razvija, Bayard Pieper-ove puške su bolje od onih iz zanatske, pojedinačne proizvodnje, a pritom su i jeftinije. Zato Heinrich Pieper odlazi iz Liježa u mesto Nessonwaux i tu gradi veliku fabriku oružja Anciens Etablissments Pieper. Godine 1889. belgijska vlada raspisuje konkurs za izradu 150.000 pušaka Mauser Mod 1889. Tako veliki posao niko nije mogao da ispuni, pa ni Heinrich Pieper. To je bio razlog da se 1889. godine sastane deset najbogatijih i najpoznatijih oružara-fabrikanata iz Liježa i osnuje novu veliku oružarsku firmu Fabrik Nasional u mestu Herstalu u Belgiji.
Među osnivačima FN, jedan od uglednijih i poznatijih bio je Heinrich Pieper. Presudni momenat za FN Herstal desio se 1897. godine, kada u fabriku dolazi američki oružarski genije Džon Mozis Brauning, revoltiran rukovodstvom Winchester-a koje je odbacilo jedan njegov patent (za poluatomat A5). Tako je nastala legenda FN-Herstal! Puške Bayard, orozare i Hammerless iz velikog oružarskog giganta FN bile su popularne među lovcima sve do Drugog svetskog rata. Imam sreću da posedujem redak i dragocen katalog oružja Tvrtke „Stjepan Kočonda“, koju je u Zagrebu 1877. osnovao Stjepan Kočonda, bogati čovek i strastveni lovac. Posle njegove smrti, sin Bogdan Kočonda posle Prvog svetskog rata proširuje firmu i na Beograd, pa ujedno štampa kataloge oružja i opreme. To je dokaz da je i na ovim prostorima između dva svetska rata bilo domaćih „ketnera“, „frankonija“…

Na 23. strani kataloga Stjepana Kočonde iz 1929. godine stoji ponuda belgijske puške Bayard Pieper mod 480, Hammerless Anson-Deeley sistema i originalne, veoma napredne konstrukcije. Ko ima imalo iskustva može da prepozna da je na osnovu belgijske puške Bayard mod 480 „Zastavin“ konstruktor Milan Ilić stvorio prvu kragujevačku lovačku pušku. Saradnja Kraljevine Jugoslavije i FN iz Herstala nastala je odmah posle Prvog svetskog rata izradom domaćeg Mausera M24 7,9 mm i nabavkom pištolja FN Browning 10/22 9×17 mm. Tu uspešnu saradnju nije prekinula ni socijalistička Jugoslavije, pa je tako došlo do slanja Bayard baskula (u početku i tandema cevi) u Kragujevac.
Tako je već 1955. godine nastao prototip, a 1956. nulta serija Hammerless dvocevki M56. Već 1957. godine ovu novu divnu dvocevku, prvu u seriji fabričkog broja 11, „Crvena zastava“ iz Kragujevca 25. maja šalje na poklon Josipu Borzu Titu. Danas se ova istorijski dragocena puška, pod inventarskim brojem 18, nalazi u Muzeju istorije Jugoslavije (bivši Muzej „25. maj“) u zbirci lovačkog oružja Josipa Broza Tita (str. 31 katalog iz 2008. godine).

„Zastavine“ Bayard dvocevke kalibra 16 i 20 najpre su dobile oznake M55 i M56, prema godini nastanka i kalibru. Kako je bilo malo primeraka kalibra 16/56, sa ležištem dužine 65 mm (za stari, kraći patron 16), pretpostavljamo da su to prvi primerci gde su, pored baskule, i cevi stizale iz Belgije. To potvrđujemo i belgijskim žigovima sa cevi puške. Istraživali smo detaljno i saznali da je 1955. godine napravljeno 27 pušaka „Zastava Bayard“, 1956. godine je urađeno 310 komada, a godinu kasnije plasirano je 348 ovih pušaka pod oznakom (u dokumentaciji) M55 i M56. Nedugo zatim u kragujevačkoj „Zastavi“ nastaju modeli sistema Anson-Deeley M64 – kod koga je već bilo puno originalnih domaćih rešenja (pojeftinjenja). Zatim, nastavljajući u tom pravcu, slede modeli „Zastavinih“ dvocevki M67, M70, M75, M91, M04 i M05. Počev od modela M70, cevi su unutra bile tvrdo hromirane. Model M91 je bio kalibra 12/76 (12 Magnum), a modeli M04 i M05 kalibra 12/76 imali su jedan selektivni obarač i veoma ih je malo proizvedeno. To bi bio, nadamo se, zanimljiv prikaz razvoja posleratnih kragujevačkih položara, kao i ono što mu je prethodilo.
Zahvaljujući ljubaznosti Stefana Mikića, vlasnika ove „Zastavine“ puške fabričkog broja 1049, mogli smo da se do detalja upoznamo sa važnim i istorijski zanimljivim puškama. Utiske vam prenosimo kako tekstom, tako i odličnim fotografijama našeg saradnika Aleksandra Stokića.

Položara „crvena zastava“ kalibra 16/65 fabričkog broja 1049 jedna je od prvih pušaka (49. po redu) koja je u seriji proizvedena pod rukovodstvom Milana Ilića i njegovog tima sredinom pedesetih godina prošlog veka. Napominjemo da se u puškama 16/65 ne sme koristiti municija 16/70, nego samo kalibra 16/67, kojih na tržištu ima dovoljno, a mogu se slobodno pucati iz ležišta 65 mm. Naravno, ko voli da puni lovačke patone, može za 5 mm skratiti čauru metka kalibra 16/70 i koristiti nešto niže filcane čepove.
Dužina cevi ove naše stare „Zastava Bayard“ puške je 743 mm. Masa puške iznosi 3.023 g, a puška je ukupno duga 1.170 mm. Puška ima engleski kundak. Pri prvom pogledu na tandem cevi zaključujemo da su spojene skupim i složenim demi blok postupkom. Sa donje strane ih povezuje čelični lenjir, za koji je preko dva vijka povezana pređica za remnik. Sa gornje strane cevi su spojene svedenom nišanskom šinom koja je kod ležišta široka 11, a kod usta cevi 6 mm. Duž šine je urezano 13 dubokih linija koje su zadivljujuće prave. U šini je ukopano polje u kome je latinicom napisano „Crvena Zastava Kragujevac“. Mušica je mesingana, niskoprofilna, visine 1,5 mm i prečnika 3,5 mm. Šina je gore iznad ose cevi, povučena 3 mm, i tu je prazan prostor, čiju ćemo svrhu kasnije i da opišemo. Sa donje strane nalazi se ploča koja nosi dva Purdey ključa širine 10 mm. U njih je urezan žleb 5,5×3 mm u zadnji i 5,5×5 u prednji ključ.
Unutrašnjost cevi blista kao ogledalo, uprkos godinama. Puška je stara 62 godine i nema tvrdo hromiranu unutrašnju trasu. To je pohvala za vlasnika puške, ali još više za tadašnjeg proizvođača cevi. Na donjoj ploči ima puno oznaka: kalibra 16/65, žig FN i belgijski žig za oružja koja su proizvedena u Belgiji a koja su naknadno tormentovali u inostranstvu. Tu je i natpis – Choke na desnoj cevi 16.8/16.3 i levoj 16.8/16, što nam govori da je desna cev imala polovinu, a leva pun čok. Ima tu i oznaka kojih nema ni u jednom popisu evropskih žigova poput „K“ i „HK“, što ukazuje na početne „Zastavine“ kontrolne nivoe, koje je kasnije kragujevački ZIŽ sistematizovao u tačno definisane žigove pojedinih faza kontrolisanja oružja.Sudeći prema broju oznaka i žigova na ovoj pušci, ona je prošla i za današnje uslove neuobičajeno mnogo kontrola. Na levoj cevi, sa donje strane, odmah iza ploče, utisnut je serijski fabrički broj puške 1049. Između cevi su izvlakači koji pri prelamanju povlače obe čaure iz ležišta. Po žigovima i kalibru (16/65), zaključili smo da su cevi i baskula kod ovih prvih primeraka dolazili iz Belgije. Kod kasnijih primeraka cevi su rađene u „Zastavi“. Iako je brunir sada delimično skinut, po poliranoj površini zaključujemo da je pre 62 godine sva ova izrada bila kvalitetno urađena. Sa ovih cevi se decenijama brunir skidao ravnomerno, a ne kao na današnjim „Zastavinim“ i „Baikalovim“ puškama – nepravilno (mestimično), što pokazuje nejednako pripremljene površine za bruniranje.

Za razliku od modela 480 Bayard Pieper koji gledamo u Kočondinom katalogu iz 1929. godine, ova naša „zastava M55-M56“ samo nema bočne blende (seiten blenden). Tako skupi detalj Belgijanci su ovde izbacili, jer znatno komplikuje izradu cevi i baskule. Bočni pogled s karakterističnim pravim uglom od 90 stepeni, po kome se lomi profil baskule, tipičan je samo za ove „belgijanke“. Ponos se odnosi na BTB Bayard Top Bolt, treći braveći ključ ove puške. Pomeranjem Westley-Richards poluge udesno, pored pomeranja unazad donje dvozube ploče, unazad kreće i jaki gornji Bayardov treći klin (ključ) dimenzija 5x11x3 mm. On je do tada bio čvrsto uglavljne u onaj malopre opisani, 3 mm duboki, prazan prostor, koji je nastao između nišanske šine i početka cevi. To tako tesno naleže jedno na drugo, tako glatko, bez imalo klimanja, da ovaj treći gornji ključ ide napred-nazad kao da je puška juče proizvedena.
Vek od 62 godine redovne upotrebe puške uopšte nije ostavio traga na čvrstinu bravljenja. Zvuk prelamanja cevi, napinjanja unutrašnjih vatri i zatvaranja puške je kao metalni „klik“ zaključavanja „Verthajmove“ bankarske kase. Takav primenjeni fini rad ne može da se vidi ni kod pušaka gornjeg cenovnog razreda. Ovo je blizu savršenstva. Automatska kočnica, odnosno njeno dugme, simultano ode u zadnji položaj, otrkivajući slovo „S“ – znak da je puška sigurno ukočena. Dva obarača su kovana, čelična, nešto kraća nego što je to danas uobičajeno. Prednji opaljuje pri sili od 1,5 daN, a zadnji na 2 daN, što je takođe pravilo o kome se nekad i te kako vodilo računa. Obarači su udaljeni 25 mm jedan od drugog, što omogućava nošenje i najdebljih zimskih rukavica. Štitnik obarača je kovan, čelični i produžava se 145 mm unazad niz kundak, kako bi što većom površinom ostvario čvrstu vezu baskule i kundaka.

Kundak je tanani, vitki, engleski, rađen od fine orahovine. Poznati kragujevački kundačar Veliša Ranitović je na zahtev vlasnika ugradio nemački WE-GU amortizer trzaja, osvežio originalno čekiranje, fino ga ispolirao i zaštitio nauljivanjem. Kundak i potkundak imaju karakteristično Bayard čekiranje, sa dugim romboidima, identično onom sa puške iz Kočondinog kataloga iz 1929. godine (Bayard mod 480). I naša „Zastava“ je dugo posle ovih pušaka koristila taj isti skup i lep tip čekiranja orahovine, ali se i to s vremenom izgubilo. Opet sve u cilju pojeftinjenja proizvodnje, a radnik je uvek ovde imao najnižu platu u Evropi. Drvene i metalne površine imaju izuzetno kvalitetan spoj.
Potkundak ove puške se povezivao skupim i kvalitetnim Purdey Push Rod sistemom. Purdey gurajuća poluga je tako sigurno bravila potkundak da se on i danas drži za pušku kao da je zavaren. Gledali smo unutrašnjost potkundaka i čudili se kako poluge, opruga i reza i danas fino funkcionišu. Kao na cevima i baskuli, i na potkundaku je utisnut u metal serijski broj 1049. Pritiskom na Purdey puš rod dugme skida se potkundak, W-R poluga prelama cevi i puška se lako rasklapa. Analizirali smo sve detalje rada ove položare. Sva tri ključa, odnosno mesta zabravljivanja, podjednako su pohabana, što znači da sva tri ključa ravnomerno podnose opterećenje. Nigde nema praznih hodova, nema klimanja nijednog dela: potkundaka, cevi, izvlakača, čak se i pređice čvrsto preklapaju. Kočnica, obarači, W-R prelamajuća poluga… Sve to je utegnuto, čvrsto, radi glatko i odsečno, kao da je oružje danas proizvedeno. Iako je kundak od prvog obarača do kraja dug 375 mm, meni, s visinom od 190 cm i težinom od 100 kg, nešto je kraće od idealnog, ali je to već individualni doživljaj. Nišanska šina se posle unošenja puške u rame postavlja sama ispod cilja. Svedeni konusni oblik i prave duboke linije na šini olakšavaju traženje nišanske tačke. Teško da je blo moguće napraviti bolje lovačko oružje od Anson-Deeley sistema.

Kao poređenje, razgledamo kod našeg prijatelja, koji je vlasnik Royal Wolf-a, još jednu pušku „zastava 16/70“ serijskog broja 14066. Znači, već je napravljeno oko 4.000 komada od početne proizvodnje. Vidimo da je i ovde ugrađena Bayard baskula, cevi su duge 700 mm i proizvedene su u Kragujevcu. I leva je opet pun, a desna polovina čoka. Puška teži 3.047 g, iako su cevi kraće za 4 cm. Potkundak više nema Purdey puš rod konstrukciju, već jeftinu donju polugu, što je danas standard kod većine proizvođača. Ovde je kundak bio takođe orahov, sada nemačkog tipa, ali skromnijeg i površnijeg čekiranja. Površine baskule su kao i kod prethodnog modela idealno polirane i glatke, ali su cevi najverovatnije bile površnije brunirane. To, zbog godina (i ovde oko 60 godina), ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. I kod ove puške, koja je očigledno lošije održavana i grublje tretirana, sve radi kao podmazano. Prisutan je isti metalni „klik“ pri zatvaranju cevi. I ova puška s kraja pedesetih godina, iako pohabana, dokazuje izuzetno visok stepen kvaliteta delova i izrade. I to beše kraj Bayard baskula!
Zašto ih nisu do detalja iskopirali, već su krenuli u sopstvene konstruktivne slobode? Evo na fotografijama i današnje položare „zastava M75“, koju nećemo detaljno opisivati. Stara je tek dve decenije, potkundak malo klima, čekiranje je daleko do Bayard dugih romboida, sva tri ključa su različito pohabana, a zvuk zatvaranja… Kao da zatvarate donju fioku na šporetu. Zašto je to tako? Zašto je sve nekad bilo bolje? Šta nas to tera da kvarimo dobre konstrukcije u cilju pojeftinjenja, a i onda smo imali, kao što i sada imamo najmanje plaćene radnike. Šta smo to uštedeli ponižavajućim padom kvaliteta? Ova tužna konstatacija, da je sve nekad bilo bolje, ne odnosi se samo na ove prostore. To je bolest današnjice, svetskih razmera, koja nije mimoišla ni velike, kao što su Smith & Wesson, Walther, Ruger, Colt, Beretta, „Zbrojovka“, Winchester, Remington…
V. Mitrović
foto: A. S.