Oružje sa vizijom

Piše: Boris VOJVODIĆ

Veoma upotrebljiv, kompaktan i efikasan automat za blisku borbu i posle 45 godina od nastanka – nema pravu konkurenciju u svetu

Piše: Boris VOJVODIĆ
Kraj Drugog svetskog rata, ostavio je za sobom ogromne viškove raznih jeftinih automata (oružja koje koristi pištoljsku municiju), a razvoj pešadijskog oružja je od repetirajućih i poluautomatskih pušaka u jačim puščanim kalibrima, krenuo u sasvim drugom pravcu. Razvojem novih, potpuno automatskih „jurišnih“ pušaka, u slabijim puščanim kalibrima, što je pešadijskom oružju dalo sasvim drugu dimenziju i mnogo veću vatrenu moć, od do tada korišćenog. Zapad je razvoj jurišnih pušaka počeo oko metka 7,62×51 NATO, da bi se ubrzo nastavio oko malokalibarske municije, uvođenjem kao NATO standarda američkog metka 5,56×45 M-193, a Istok oko sovjetskog metka M-43 7,62×39 i kasnije, oko takođe malokalibarskog 5,45×39. Razvoj novog koncepta oružja, odnosno novih generacija jurišnih pušaka (počeo je inicijalno od strane nemačkih konstruktora, još tokom samog rata), posebno kraćih i lakših verzija, učinio je da automat zbog njegovih ograničenja u dometu, preciznosti i vatrenoj moći već krajem šezdesetih godina 20. veka, potpuno izgubi važnost, kao osnovno borbeno oružje. Sa vojne tačke gledišta velikih sila, smatralo se da je prestao da ima bilo kakav značaj.

Najuspešnija rešenja
Tako se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, proizvodnja automata skoro sasvim ugasila, jer su smatrani za potpuno anahrono i prihvatljivo samo kao pomoćno oružje, za opremanje neborbenih jedinica. Ograničena upotreba automata, ostala je bitna samo malim i siromašnijim zemljama, koje uglavnom i nisu imale usvojenu proizvodnju modernih jurišnih pušaka.
U takvoj atmosferi, u novoformiranoj nemačkoj fabrici „Heckler & Koch“, osnivači Edmond Hekler i Teodor Koh (koji su do 1945, radili kao konstruktori u „Mauseru“), vizionari ogromnog talenta i izuzetne sposobnosti da prepoznaju i objedine najuspešnija rešenja nekih ranijih konstrukcija, prionuli su na posao. Tako se za veoma kratko vreme, već 1956, pojavio njihov novi model jurišne puške G3, za potrebe naoružavanja Bundesvera, razvijen u tada dominantnom Zapadnom (američkom) kalibru 7,62×51 NATO, odnosno .308 Winchester. Njihovo rešenje, koje je objedinilo genijalni sistem bravljenja (odloženog trzaja), pokretnim valjcima, preuzet sa mitraljeza MG-42 sa tada novom i revolucionarnom tehnologijom izrade oružja, korišćenjem presovanih limova i komponenata od livene plastike, rezultiralo je da nova i za ono vreme veoma neobična jurišna puška G3 postane jedno od vodećih i najcenjenijih zapadnih pešadijskih oružja u svetu.
Eksperimentišući sa raznim varijantama puške, u H&K su ubrzo načinili i neke kompaktnije modele, namenjene korišćenju neke modernije i slabije municije (najpre 5,56×45 M193, a zatim sovjetskih metaka M43 7,62×39 i malokalibarskog 5,45×39), da bi se tokom 1964, pojavila i maksimalno smanjena, olakšana i redizajnirana varijanta namenjena pištoljskoj municiji, pre svega 9 mm Para, ali i već anahronom sovjetskom 7,62×25 TT (što je ostalo na nivou prototipa). Ova poslednja varijanta nazvana je MP5 (Maschinenpistole model 5 – automat model 5). Upravo MP5 u kalibru 9×19 Para je 1966, uveden u serijsku proizvodnju na zahtev nemačke granične policije kojoj je trebalo ovakvo oružje za opremanje svojih pripadnika. Novi MP5 je zadržao bravljenje jurišne puške iz koje je nastao i tako je pucao sa zatvorenim i zabravljenim zatvaračem, pa se pokazao mnogo preciznijim od svih automata koji su do tada postojali. Sem toga, napravljen je po najvišim tehnološkim standardima tog vremena (skoro nedostižnim i danas), tako da je bio prvo oružje sa apsolutnom mogućnošću zamene svih delova proizvedenih primeraka (što je kasnije i kod nas praktično provereno i potvrđeno u Institutu bezbednosti u Beogradu prilikom njegove nabavke, kada su izmešani delovi deset primeraka i sastavljeni bez ikakvog reda, da bi i dalje besprekorno funkcionisali).
Posle terorističkog napada u Minhenu 1972, na izraelske olimpijske takmičare, nemačka granična policija (Bundesgrenzschutz) je formirala prvu specijalnu jedinicu u ovoj zemlji, nazvanu GSG-9 (Grenzschutzgrupe 9), koja je odmah u svoj standardni arsenal uvrstila i ovaj automat, za koji se u međuvremenu pokazalo da je izvrstan. Tako je ovo oružje, zajedno sa ugledom jedinice polako počelo da se pojavljuje i u naoružanju onih koji su se ugledali na nju.

Praktičan i ubojit
Pravljen do sada u ogromnom broju varijanata, ovaj i danas moderni automat vremenom je stekao priznanje i nesporni autoritet kod svetskih stručnjaka i pripadniks najelitnijih specijalnih jedinica. Poslednjih nekoliko decenija uspešno se dokazao u praksi, u svim ograničenim sukobima, gde je korišćen u uslovima bliske borbe – CQB (Close Quarter Battle) i prilikom upada. Takođe i za zaštitu ličnosti, dokazujući da je ovo pouzdano, kompaktno, moderno, ubojito, precizno i iznad svega praktično oružje, jedinstveno i nezamenljivo.
Na njemu mogu da se vide sva znanja i tehnološka dostignuća jedne od najjačih vojnih industrija u svetu, što ga je postavilo visoko na listu najpoželjnijih oružja, namenjenih elitnim vojnim i policijskim jedinicama. Tako su ovaj automat do danas, u svoje naoružanje uvrstile čak 84 zemlje. Praktično, svi koji su imali materijalne mogućnosti da do njega dođu, uključujući i Rusku federaciju (u kojoj je to izuzetak, s obzirom da su u potpunosti okrenuti sopstvenom razvoju streljačkog naoružanja). U SAD, koje su prednjačile sa korišćenjem, zbog ogromnog broja organizacija i struktura koje ga upotrebljavaju, otvorena je i fabrika za njegovu proizvodnju. U svetu ga i danas, bez ikakvih izgleda da se to u skorije vreme promeni, koriste skoro sve policijske i vojne specijalne jedinice i timovi. Sem u SAD, po licenci se trenutno proizvodi još i u Grčkoj („Hellenic Arms Industry“), Iranu („Defense Industries Organization“), Meksiku („Sedena“), Pakistanu („Pakistan Ordnance Factories“), Sudanu („Military Industry Corporation“), Turskoj (MKEK) i Velikoj Britaniji („Royal Ordnance“).
Zbog svih tih performansi određeni broj ovih automata još od 1974, uvezen je u SFRJ, za potrebe vojske i policije, a u upotrebi je u svim njenim bivšim republikama do danas. U Republici Srbiji, danas ga koristi i Ministarstvo unutrašnjih poslova, za potrebe specijalnih jedinica policije (SAJ, PTJ i Žandarmerije, koje poslednjih godina prate najnovije svetske trendove i po opremi ne zaostaju za najelitnijim jedinicama u svetu). Takođe i neke druge Uprave u okviru Ministarstva i Vojska Srbije, za svoje specijalne jedinice i zadatke.

Omiljen kod specijalaca
Godinama prisutan, ovaj legendarni i vanvremenski, do danas nezamenljivi automat, do sada nismo opširnije predstavili čitaocima „Kalibra“. Konačno, odlučili smo da na poligonu SAJ (naše najelitnije specijalne antiterorističke jedinice policije), u Batajnici, proverimo o kakvom je oružju zaista reč: kako se danas koristi i šta ga to i posle 45 godina od nastanka, još uvek čini nezamenljivim i jednim od najpoželjnijih individualnih oružja. Posebno za pripadnike specijalnih jedinica policije i vojske.
Mnogo puta viđen i opisivan, ovaj automat se za sve vreme postojanja skoro uopšte nije promenio, ako se zanemari nekoliko kozmetičkih izmena, koje je u poslednje vreme pretrpeo. Zato može da se govori o oružju za koje vreme, jednostavno, ne postoji.
Nemački automat Heckler & Koch MP5 od samog nastanka se pravi u nekoliko varijanata, označenih dodatnom, slovno-brojčanom oznakom u nazivu, da se razlikuju po vrsti i osnovnoj nameni. Pre nego što ih sve nabrojimo i opišemo, ističemo njegove univerzalne karakteristike, koje su za sve iste. MP5 je automat sa čeličnim sandukom, od presovanjem profilisanog i tačkasto zavarenog lima, sa slobodno plutajućom, hladno kovanom cevi i mehanizmom za okidanje sa unutrašnjim, skrivenim udaračem, smeštenim u posebnu celinu sa rukohvatom i branikom obarača, u kućište od livene plastike. Ceo se sastoji samo od tri grupe delova, međusobno povezane sa tri jake, čelične čivije. Preko cevi je navučen aluminijumski potkundak (u novije vreme i polastični), a sreću se modeli sa nekoliko različitih rešenja preklopnih ili fiksnih kundaka. Oružje funkcioniše tako što se nosač zatvarača i zatvarač kreću unutar sanduka samo pravolinijski, pri čemu dva metalna valjka (na bočnim stranicama zatvarača), kada je zatvarač u prednjem položaju, izlaze u stranu u proširenja u sanduku, izazivajući otpor u njegovom kretanju unazad pri opaljenju, dok pritisak u cevi ne opadne na bezbedan nivo, a zatim se povlače nazad u svoje ležište i puštaju zatvarač da se odbravi. Pre nego što se valjci povuku unutra iz proširenja, zatvarač prelazi put od 4 mm unazad. Za to vreme, čauru u ležištu drži pritisak i trenje između njenih spoljašnjih zidova i ivica uzdužnih kanala, urezanih u krug unutar ležišta. Ovo rešenje ima za posledicu da se na opaljenim čaurama iz oružja, uvek raspoznaju karakteristični tragovi u vidu uzdužnih pruga od barutnih čestica, koje su u kanale ležista ušle prilikom opaljenja.

Najzanimljivije verzije
Od postojećih 27 modela, navodimo najčešći MP5 A3 sa teleskopskim metalnim kundakom dužine 700 mm sa izvučenim i 550 mm sa sklopljenim kundakom, maksimalnom širinom 55 mm, masom od 3.080 g i cevi 225 mm. Ovaj model na cevi koja viri ispred potkundaka, ima tri bradavice za montažu prigušivača sistemom „bajonet“ i mehaničke diopterske nišane, od kojih je zadnji podesiv, a ima i četiri položaja za daljine od 25, 50, 100 i 200 m. Model MP5 A2 ima fiksni sintetički kundak i neznatno drugačije dimenzije. Model A1 nema kundak, dok su u ostalim karakteristikama identični. Sa cevi sa šest desnih žlebova i korakom od 1:250 mm celu ovu grupu karakteriše kadenca od oko 800 metaka u minutu i početna brzina metka od oko 400-420 m/s. Ista grupa automata, sa novijim mehanizmom za okidanje i selektorom paljbe koji ima i mogućnost ograničenih rafala od tri metka, označena je kao MP5 A4, A5 i A6.
Tokom 1974, razvijena je i verzija koja je do danas ostala najbolje prigušeno, najtiše automatsko oružje, koje koristi standardnu municiju, a ovaj model je nazvan MP5 SD (Schalldämpfer – prigušeni). Ova verzija je sa integralnim prigušivačem dugim 300 mm, u varijanti sa teleskopskim kundakom, odnosno A3, imala ukupnu dužinu 805 mm (sa izvučenim i 670 mm sa sklopljenim kundakom), masu 3.600 g i cevi 146 mm. Sistem prigušenja na njemu je rešen tako što je cev odmah iza ležišta metka perforirana u krug. Time je deo barutnih gasova odmah posle opaljenja odvođen u ekspanzionu komoru u prigušivaču, postavljenu oko nje. Tako je standardnoj municiji početna brzina smanjena za oko 27%, odnosno spuštena na podzvučnih 285 m/s. Ova verzija je imala do sada nedostižno prigušenje od -48 db, ali i smanjenu kadencu na 700 metaka u minutu, što je ovaj automat do danas učinilo oružjem izbora svih specijalnih jedinica koje mogu da ga nabave. Skraćeni, ultrakompaktni model MP5 K bez kundaka ukupne dužine samo 325 mm, mase 2.000 g i sa cevi od 140 mm, pojavio se 1976. i našao veoma široku primenu kao prikriveno oružje za poslove obezbeđenja.
Sledeća interesantna verzija MP5 PDW (Personal Defense Weapon – oružje za ličnu odbranu), pojavila se 1991, povećavanjem cevi na modelu MP5 K na 146 mm (sa mogućnošću montaže eksternog prigušivača) i dodavanjem čvrstog, plastičnog, u stranu sklopivog kundaka. Time je dobijeno oružje izuzetno kompaktnih dimenzija, dužine 550 mm, odnosno 347 mm i mase 2.780 g, ali upotrebljivo u svim taktičkim situacijama. Na ova dva kompaktnija modela, kadenca paljbe je povećana sa 800 na 900 metaka u minutu, ali je i sa njom kontrola ostala izvrsna. Iste godine, na zahtev nekih američkih policijskih organizacija (koje metak 9×19 Para smatraju nedovoljno efikasnim), pojavile su se i verzije u kalibrima 10 mm AUTO, nazvana MP5/10 i druga u kalibru .40 S&W, nazvana MP5/40, ali zbog znatno slabije kontrole, izazvane jačim impulsom municije koju koriste do danas nisu naišli na dobar prijem, čak ni kod bezbednosnih struktura u SAD.
Sve ove varijante, u skladu sa posebnim zahtevima korisnika mogu da budu opremljene refleksnim nišanima (uglavnom firme „Aim Point“), taktičkim lampama, laserskim markerima, razbijačima praska i prigušivačima i drugom opremom, što je danas skoro i pravilo, bar kada je reč o specijalnim jedinicama. Svi ovi modeli hrane se izmenljivim dvorednim okvirima kapaciteta 15-30 metaka. Današnji, zakrivljeni čelični okviri, standardizovani su 1977, posle odbacivanja pravolinijskih, kao nedovoljno pouzdanih.
Bez obzira na konfiguraciju, pre svega zahvaljujući perfektnom dizajnu (zbog specifične pravolinijske konstrukcije), kod koje osa cevi pada na sredinu oslonca u ramenu, sjajnom balansu, sa centrom mase na sredini oružja (u zoni okvira) i masa koja se sa punim okvirom od 30 metaka kreće oko 2.500-3.000 g – daje osnovnu prednost ovom automatu. Strelcu pruža dobru opštu kontrolu, uz mogućnost munjevitog pronalaženja cilja i dejstvovanja, a korisnika ne zamara preterano, ni posle dugotrajnog nošenja u akciji.
Svemu ovome pomaže i sistem komandi oružja, idealno ergonomski prilagođen brzoj i efikasnoj borbenoj upotrebi, prepunjavanju bez skidanja desne ruke sa rukohvata i obarača. Dugme utvrđivača okvira nalazi se ispred branika obarača, ručica zapinjača zatvarača je iza prednjeg nišana, iznad cevi i malo levo, pa može da se koristi bilo kojom rukom. Preklopnik kočnice sa tri položaja (ukočeno, jedinačno i rafal), nalazi se upravo na idealnom mestu, odnosno ispod palca desne ruke.

Bez zastoja na strelištu
Na strelištu, automat je testiran standardnom municijom PPU sa zrnom FMJ od 8 g. Na testu preciznosti, ostvarena je grupa pogodaka od oko 20 mm, na daljini od 25 m, uz korišćenje oslonca i mehaničkog, osnovnog nišana, ali i neverovatne grupe od oko 65-90 mm na daljinu od 50 m. Zbog dobre ergonomije, ne smeta mnogo ni nešto duže okidanje sa silom od oko 2.500 daN, što je za ovu vrstu oružja sasvim dobro. Hod je mek i gladak, a na silu ne možete da se požalite, pa su grupe koje smo dobili direktna posledica ovog nesumnjivog kvaliteta.
Na poligonu sa grudnim metama raspoređenim u prostoru, MP5 se pokazao nedostižno brzim, preciznim, pouzdanim i tačnim, radeći bez zastoja okvir za okvirom. Nikakav problem nije predstavljalo pogađanje vitalnih zona na meti, ni na daljinama preko 50 m, bilo da se gađa iz pokreta, punog trka sa naglim zastajanjem ili u prebacivanju.
Pripadnici SAJ su nam pokazali i deo osnovne obuke i način taktičke upotrebe ovog oružja, sasvim u skladu sa modernom doktrinom i taktikom, koje smatraju da metu treba pogoditi najmanje sa dva, a najvise sa tri metka – jer je zaustavna moć savremene municije (uključujući i metak kalibra 9×19 Para), dovoljna za onesposobljavanje samim šokom. Sve više od tri pogotka je rasipanje municije, što je i osnovna mana automata kao oružja. Iz ovog razloga, većina specijalnih jedinica preporučuje korišćenje oružja u jedinačnom režimu paljbe, gde se brzim uzastopnim jedinačnim pogocima neutrališe meta, sa većom sigurnošću i pouzdanošću, nego upotrebom rafalne paljbe. Rafalna paljba se preporučuje samo u situaciji kada se vatra otvara na minimalnim odstojanjima. Oružje se sve vreme nosi u zgibu ramena ili ako nema kundak, zategnuto nasuprot telu u sistem remnika o kojji je prikačeno. Pogodan svoje kompaktnosti, vrlo je zgodan za manipulaciju i u najskučenijem prostoru, tako da se nišan munjevito prenosi sa jednog cilja na drugi. Zbog slabog impulsa municije koju koristi, kontrola je jednostavno savršena, jer skoro uopšte nema odskoka.
Tokom testiranja, na ovim kvalitetnim automatima nismo zabeležili nijedan zastoj, ni drugi otkaz (iako su neki primerci korišćeni za vežbu i obuku novih pripadnika specijalne jedinice u neprekidnoj upotrebi još od 1974.). To je o oružju dalo veoma lepu sliku, sa jasnim prepoznavanjem potpuno razvijenog poverenja i strahopoštovanja.
Naravno, svako oružje ima i poneku manu. Kod ovog modela (primeraka proizvedenih pre 1991.) to je odsustvo zadržača zatvarača, nakon poslednjeg ispaljenog metka, kao i teškoća u zabravljivanju okvira posle izmene, ako se u njega stavi maksimalnih 30 metaka. Zato se obično okviri koriste sa jednim metkom manje i tada sve funkcioniše besprekorno.
Sve u svemu, uz neka ranije poznata ograničenja ove vrste oružja, HK MP5 može da se smatra vrlo poželjnim, upotrebljivim i efikasnim automatom za blisku borbu, koji danas još uvek nema pravu konkurenciju u svetu.