Poslednji samuraj
Legendarno japansko oružje iz vremena Drugog svetskog rata, uporedili smo sa drugim poznatim vojničkim repetirkama tog doba
Određenim kategorijama vatrenog oružja istinski zaljubljenici pristupaju sa neskrivenim poštovanjem, a vojničke “brzometke” iz prve polovine 20. veka su priča za sebe. Širom planete brojne nacije održavaju kult pušaka-repetirki kojim su se njihovi preci borili, tako da oružja poput Mausera 98, Lee-Enfield SMLE, Mosin-Nagant, Springfield 1903, pa čak i Manlicher-Carcano i dalje ne izlaze iz mode. Na ovdašnjim prostorima takva tradicija ima snažno uporište, ali osim Mauser derivata – ostale repetirke nikada nisu bile naročito cenjene. Iz tog razloga, sa puno očekivanja smo pristupili testiranju (kod nas raritetne) japanske vojničke puške Arisaka Type 99 u kalibru 7,7×58.
Ratnici Zemlje izlazećeg sunca
Zahvaljujući činjenici da naša uspešna fabrika municije “Prvi partizan” u svom proizvodnom asortimanu ima i metak namenjen ovim egzotičnim puškama, bili smo u prilici da isprobamo i uporedimo Arisaku sa drugim poznatim vojničkim repetirkama obrtnočepnog zatvarača. Osim solidno očuvane japanske puške iz kasnije ratne produkcije, imali smo na raspolaganju i nemačku Mauser K98, sovjetsku Mosin-Nagant 1891/30, američku Springfield Model 1903, francusku MAS36, jugoslovensku M24 i britansku Lee Enfield MkIV. Početna želja nam je bila da, koliko smo u mogućnosti, uporednim testom gradiramo oružje iz jednog doba razvitka ljudske civilizacije. Dobro ste pročitali – vekovima unazad, ljudski rod je ulagao ogroman umni i tehnološki napor, upravo u razvoj naprava za ubijanje. Upravo se praćenjem noviteta i unapređenja vatrenog oružja može bez greške vremenski locirati kada i kako je primenjen određeni industrijski pomak unapred.
O samim puškama Arisaka Type 38 i 99 u kalibrima 6,5×50 i 7,7×58 imali ste prilike ranije da čitate u “Kalibru” broj 143, pa ćemo u nešto kraćim crtama predstaviti razvoj ovog oružja. U skladu sa vekovnom politikom i tradicijom ekstremnog izolacionizma, Japan je mnogim civilizacijskim tekovinama pristupio sa kašnjenjem i nepoverenjem. Potpuno drugačiji mentalni pristup u odnosu na ostatak sveta, rezultirao je i feudalno-kastinskim uređenjem zemlje. U skladu sa tim, izuzetno konzervativan pristup vojničkoj opremi je doprineo da ratnici ”žZemlje izlazećeg sunca” tokom Drugog svetskog rata vode najteže bitke prilično arhaičnim streljačkim naoružanjem. Nekoliko puta smo pomenuli da je u ostvrskim džunglama Pacifika, japanski vojnik bio hendikepiran u poređenju sa britanskim i američkim suparnicima, jer je starija puška Arisaka Type 38, bila sve drugo osim adekvatnog oružja za kretanje kroz nepristupačan teren. Duga cev od čak 800 mm je uzrokovala da prosečan vojnik (uglavnom visine do 160 cm) ima dodatno oprerećenje u vidu konstantne pažnje, da se oružje ne zaplete u rastinje. Dodajmo tome i ustaljenu praksu da se oružje skoro uvek nosi sa montiranim bajonetom Type 30, zamašne dužine, skoro groteskno deluje podatak da je puška s bajonetom premašivala za oko 20 cm visinu većine japanskih vojnika!
Stvorena za ekstremne uslove
To, uz činjenicu da se municija 6,5×50 pokazala inferiornom u odnosu na .303 British i .30-06 Spr. suprotstavljenih snaga, nateralo je japanske vojne autoritete da svoje jedinice opreme novim modelom standardne vojničke puške. Sa velikim kašnjenjem, krenula je proizvodnja Type 99 u novom kalibru 7,7×58, koja se osim promene kalibra odlikovala i 70 mm kraćom cevi. Upravo jednu takvu pušku smo i koristili na našem testu, a osim karakteristika samog oružja, zanimala nas je i komparacija municije ranije pobrojanih vojničkih pušaka. Prilikom prvog kontakta, Arisaka Type 99 uliva poverenje čvrstinom sklopa i kvalitetom primenjenog materijala. Čim je uzmete u ruke – shvatite kako je ovo oružje koncipirano da se koristi u intenzivnoj trupnoj upotrebi i ratnim situacijama na području ekstremnih klimatskih uslova. Počev od robusnog zatvarača i sanduka, preko tvrdo hromirane cevi, pa sve do grubog kundaka – sve na Arisaki jasno ukazuje kome i čemu je ovo oružje namenjeno. Izuzetno borbeni, disciplinovani i asketski nastrojeni japanski vojnici tog doba, bili su ostvarenje sna svakog starešine – naučeni da opstaju u najtežim terenskim uslovima, cenili su i dobro održavali svoje formacijsko naoružanje. Zato i ne treba da čudi podatak kako je procenat oštećenja oružja u japanskoj vojsci bio srazmerno manji nego u drugim armijama. Primera radi, od polovine 1942, nemačka vojska na Istočnom frontu se susrela sa čak 6% mesečnog “otpisa” lakog naoružanja usled kvarova nastalih u borbenim dejstvima. Artiljerijska paljba, delovanje avijacije, manipulacija po teškom terenu i u ekstremnim klimatskim uslovima, te intenzivirana borbena upotreba su oštetili mnoštvo streljačkog oružja Vermahta i SS jedinica, tako da je (uz uvođenje novih divizija) nastao ozbiljan problem nedovoljne količine naoružanja. Ni preko 16 miliona proizvedenih pušaka K98, ni to što je obilje zaplenjenog oružja uvršteno u formacijsku upotrebu, nije saniralo problem sve do kraja rata. S druge strane, japanska vojska je furiozno vodila rat na Pacifičkom frontu prvih godinu i po dana. Čak se nisu ni susreli za pravim ozbiljnijim otporom u toj prvoj fazi rata, tako da je plen korišćen sporadično. Stvari će se drastično izmeniti u samom finišu sukoba, kada je pred planiranu savezničku invaziju, došlo do situacije da se jedan deo novomobilisanih japanskih regruta, obučava držeći u rukama bambusov štap sa privezanim bajonetom. Ali, to je deo neke druge priče i sada ćemo se fokusirati na svojstva puške Arisaka Type 99 i metka 7,7×58. Prilikom manipulacije ovom puškom, primetan je direktan uticaj nemačkog Mauser rešenja, s tim što je sistem kočenja potpuno izmenjen. Ovo je prava čistokrvna obrtnočepna petometna repetirka, na kakvu je većina nas uglavnom i navikla. Rad zatvarača je nešto sporiji od britanske SMLE (koja i ima drugačiji raspored bravećih površina), ali zato neuporedivo prijatniji nego na Mosinki. Dobar raspored masa, kao i sasvim priručno raspoređene komande i prihvatne površine, daju kao rezultat prilično dobru ukupnu ergonomiju. Prvi hici koje smo uputili ka meti udaljenoj 100 metara, nametnuli su zaključak kako se Arisaka zaista može tretirati kao samo još jedan primer varijacije neprolaznog nemačkog rešenja G98. Iako je nišanski sistem na ovom modelu nešto jednostavniji, srazmerno brzo smo dovodili oružje u liniju nišanjenja posle repetiranja. Ovo je kod svake repetirke vrlo bitno, jer se razlika od modela do modela uvek oseti i neretko dekoncentriše strelca. Koristeći užičke čaure 7,7×58 Arisaka, laborisane zrnima britanskog metka .303 British, gađanjem sa oslonca dobili smo grupe pogodaka od 23 do 77 mm (pet metaka, lošiji svetlosni uslovi). Sasvim dobro za jednu staru vojničku pušku.
Sledbenici bušida
Nakon tog početnog isprobavanja svojstava, poredili smo Arisaku sa ostalih šest vojničkih pušaka. Hodanjem sa svakom pojedinačno o ramenu ili u rukama, te povremenim zabacivanjem o desno rame – doneli smo krajnje subjektivan zaključak, da se K98, M24 i Spr. 03 u našim šakama “ponašaju familijarno”, dok su japanska, sovjetska i engleska puška nekako “nefamilijarne”. Brzina prepunjavanja je skoro identična kod svog testiranog oružja, jer se sve pune klipovima od po pet metaka (jedino u SMLE staje duplo više), ali samo repetiranje i rad zatvarača dok je puška u ramenu, je jedna od vidnih prednosti Arisake. Kada se korisnik malo navikne, bez ikakvih problema može bez pomeranja oružja iz zgiba ramena, da izbaci ispaljenu čauru, pogura zatvaračem novi metak iz magacina i zabravi oružje. Da smo vojnici u vreme Drugog svetskog rata, znali bismo da visoko cenimo to svojstvo.
Trzaj i bljesak tokom opaljenja je u rangu municije 7,9×57 ili .303 British, dok su 7,62x54R i .30-06 Spr. iz nekog razloga delovali neprijatnije. Iskustva japanskih boraca tokom Drugog svetskog rata su zabeležena i publikovana, ali treba imati na umu da su puške Type 99 u kalibru 7,7×58 bile neuporedivo manje korišćene od starijih Type 38 u slabijem kalibru 6,5×50. Zamena i preoružanje novim puškama je prvo bila sprovedena na matičnom ostrvlju, potom kod trupa koje su se nalazile u Mandžuriji i na Filipinima, tako da su sledbenici Bušida u najžešće borbe sa Amerikancima i Britancima ulazili opremljeni oružjem koje je bilo tehnički prevaziđeno i u prethodnom svetskom sukobu.
Čekanje u rovu
U literaturi se mogu pronaći oprečni stavovi japanskih veterana, gde jedni glorifikuju dužu pušku Type 38 i laganiji metak, dok drugi prednost daju priručnijoj Type 99 i municiji snažnijeg impulsa. Fama o Japancima kao izuzetnim strelcima je izvesno kružila među američkim vojnicima, kao i onovremenski mit o čekanju u zaklonu, dok se ne začuje zvuk izbacivanja praznog okvira iz puške M1 Garand. Istini za volju, japanski vojnici su bili neuporedivo veštiji u kamuflaži i dejstvu iz nepregledne vegetacije, kao i bliskoj borbi bajonetom. Čak je i borbeni komplet prosečnog pešadinca bio skromniji od konkurenata, ali to nikako nije presudno uticalo na ishod borbi. Njihova izdržljivost, skromnost i veština jedinica u konstantnom manevru su zadavale mnogo glavobolje protivnicima, ali skoro da nisu dokumentovani “revolveraški” obračuni čovek na čoveka. Naravno, prvenstveno američki vojnici su bili u prednosti, zbog svojstava svog poluautomatskog i automatskog oružja Garand, M1 Carbine, Thompson i BAR, jer Japanci skoro da i nisu koristili automate Type 100, a puškomitraljezi su bili oružje podrške. Ipak, repetirke Arisaka su bile naprosto obožavane od svojih korisnika i borci su vešto rukovali njima. Uzevši u obzir da su druge puške “iz generacije” poput italijanske Carcano i francuske MAS36 uglavnom služile da se na njih istakne bela zastava – ovaj test japanskog derivata Mausera je bio interesantan za sve prisutne. To nam je drago, jer pojedini modeli oružja zaista zavređuju poštovanje i renome koji ih prati decenijama unazad. Na našu veliku žalost, mnoštvo predivnih vojničkih repetirki na Balkanu je prepravljeno, prilikom neke od ranijih legalizacija, tako da je sve manje starih, dobrih brzometki u izvornom izdanju. Možda bi i sama terminologija, šta se u našem zakonodavstvu tretira kao puška, a šta kao karabin, mogla da pretrpi izmene kako bismo s uživanjem posedovali i koristili oružja kojima su se naši preci ponosili.
Potražnja ne jenjava
Dodajmo i da je puška koju smo testirali imala ostrugani simbol carske magnolije na gornjoj površini sanduka, jer je jedan od uslova japanske kapitulacije 1945, bila i predaja oružja sa uklonjenim znakom “hodajućeg božanstva” Hirohita. Severnoamerički i zapadnoevropski kolekcionari, posebno ljubitelji zastarelog vojničkog oružja, rado kupuju preostale Arisaka puške i potražnja za municijom 6,5×50 i 7,7×58 ne jenjava.
Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ
