SLIKA 1. S&W Mod 49 .38 revolver.jpg

Revolver je naša preporuka

Izbor odgovarajućeg oružja za samoodbranu je tema brojnih tekstova, kako u „Kalibru“ tako i u drugim svetskim specijalizovanim časopisima. Neretke su i rasprave između ljubitelja oružja gde se često mogu pročitati oprečna mišljenja šta je najbolji izbor. Kada se o samoodbrani piše, logično je da će sasvim drugačije mišljenje imati neko ko boravi u divljini, od onoga ko živi u višemilionskoj prestonici gde buja kriminal. Čak i ljudi uslovno sličnih profila mogu imati dijametralno različite vizije.

Odavno sam u glavi definisao šta je za mene „idealno“ ili bolje reći optimalno rešenje. To je oružje koje mora biti dovoljno malo da se lako prikrije (na primer ispod kratke jakne), ali da ne bude premalo u ruci. Opet, treba da je dovoljno snažno da odradi svoju namenu, ali da pritom ne iščaši zglob ruke kojom se puca. Uz to treba da je stalno spremno za dejstvo, ali tako da čak ni u najstresnijim situacijama ne dođe do nehotičnih opaljenja. Iako savremeni pištolji, poput „Sigovog“ P365 ili HS/Springfield Hellcat, predstavljaju odličan izbor, u mom slučaju problem predstavlja njihov okidač. Jer, u stresnim situacijama, kakva i jeste samoodbrana, kada se možda rvete sa napadačem koji u ruci drži nož, lako može da se desi da vam prst prilikom potezanja sklizne na okidač i da ga pritisnete kada ne treba.
Naravno, ovo je nešto što se u idealnom svetu, sudeći po člancima u specijalizovanim revijama ili klipovima na YouTubu navodno rešava obukom. Ako je to stvarno tako, pitam se zašto je onda praktično odbačen nekada popularni Viverov stav, a vraćen tzv. ravnokraki? Jednostavno, utvrđeno je da su pripadnici FBI koji su učestvovali u vatrenim obračunima sa brzim potezanjem skrivenog oružja, redom koristili (sem jednog izuzetaka), njima prirodniji ravnokraki stav nego Viverov kojim su svi bili podučavni i koji su redovno zauzimali na treninzima. Ako u ovom slučaju vežba očigledno nije dala rezultate koji odgovaraju realnom životu, zašto bi onda obavezno dala i u slučaju pištolja sa skrivenim udaračem? Bolnice po Americi prilično često primaju pacijente koji su se nehotično upucali u „muškost“ prilikom brzog potezanja Glocka i „glokoida“ i to u kontrolisanim uslovima. Svojevremno su i HK P7 ili HS2000 imali reputaciju nebezbednog oružja. Naravno, oružje je bilo potpuno u redu, ali korisnici očigledno nisu bili na visini zadatka. Kako apsolutno ne želim da postoji čak ni teoretska šansa da budem deo ovakve crne statistike, po mom mišljenju, „Glock & co“ sistem okidanja u ovom slučaju otpada. Znači, potrebno mi je oružje sa dvostrukom akcijom.

SLIKA 4. hs hellcat je odlican primer savremenog pitolja podesnog za samoodbranu.png
HS Hellcat je odličan primer savremenog pištolja podesnog za samoodbranu

Kako decenijama imam posla uglavnom samo sa pištoljima, logično bi bilo da to bude moj izbor. Ipak, još kao klinac sam se zaljubio u revolvere. Verovatno su na to uticali brojni filmovi i serije emitovane na TV, gde su policajci ili privatni detektivi poput Sema Spejda bili naoružani ovim oružjem. I zaista, kada sam sve oduzeo i sabrao, bilo mi je jasno da bi revolver sa cevi od dva inča bio pravi izbor za mene. Dovoljno su veliki da imate „punu šaku oružja“, tako da može poslužiti i kao svojevrstan bokser, a opet, takvih su dimenzija da se lako skrivaju. S futrolama koje se nose sa unutrašnje strane pantalona (IWB) možete nositi dobru staru „spitfajerku“, a da niko ne „provali“ da ste naoružani. Dalje, pored gore navedenog stava o okidaču, koji će mnoge u najmanju ruku ražestiti, mišljenja sam da se prilikom pucanja u samoodbrambene, civilne svrhe treba, čak i mora, koristiti samo jedna ruka. Da, da, dobro ste pročitali. Vjerujem da je u ovakvim situacijama jednoručni hvat realističniji od dvoručnog.
Korišćenje oružja u civilne samoodbrambene svrhe, barem kako ja tumačim ovaj pojam, najčešće se odigrava u neposrednoj blizini ili na samo nekoliko metara od napadača. U tom slučaju je velika šansa da ćete biti prinuđeni da se branite, dok drugom potežete oružje, ako uopšte uspete da dođete u tu situaciju. Prilikom svojevremene, nekoliko puta ponovljene demonstracije ovog mog stava, bukvalno sam svaki put (sem jednom) bio sprečen da potegnem pištolj. O dvoručnom hvatu sam samo mogao da sanjam. „Protivnik“ je bio moj prijatelj, fizički vrlo jak i sposoban, dobar poznavalac nekoliko borilačkih veština ali i vatrenog oružja. U simulaciji gde sam ja bio u ulozi „zlikovca“ sa nožem, dokazao sam da je čak i tako sposobnom pojedincu nemoguće da upotrebi dvoručni hvat i da će u minimalnom roku biti višestruko posečen i uboden, često letalno. Istina, daleko je bio uspešniji prilikom simulacija u parteru gde sam bio bez noža i kada je potpuno dominirao. Ali ne zaboravite, govorim o vanserijskom borcu, barem za nas smrtnike.

SLIKA 5. 1911a1 je sjajan pitolj,ali je velik i teakto ga ne ini najsrenijim izborom za prikriveno noenje.jpg
Model 1911 sjajan je pištolj, ali je velik i  nije najsreniji izbor za prikriveno nošenje

Osim toga, treba razumeti da je samoodbrana uglavnom povezana sa naoružanim napadačem. To znači da će nam možda druga ruka trebati da ga odgurnemo, udarimo, blokiramo. Jasno je da ove reakcije neće biti posebno efikasne u opštem smislu, ali nam mogu kupiti deliće sekunde ili centimetre prostora koji mogu biti presudni. Tako da ukoliko niste u stanju da pogodite čovečiji torzo na par metra koristeći samo jednu ruku i bez upotrebe nišana, onda je možda bolje da ne razmatrate upotrebu oružja. A ako mislite da pucate na protivnika na 15-20 metara odstojanja, to već spade u domen borbe, a ne samoodbrane. Ipak, ne treba potpuno zanemariti ni ovaj aspekt, jer kao što znamo, život piše romane.
Posebno sam svestan toga da je priča o neupotrebi nišana prilikom korišćenja oružja vrlo nezahvala. U vreme kada mehanički nišani mnogima nisu dovoljni, te na pištolje montiraju mini red dotove, ovo je posebno teška jeres. Ipak, u svoju odbranu, spomenuću samo imena poput Vilijema Fernberna, Reksa Eplgejta, Boba Mandena ili Bila Džordana. A ako ne znate ko su ovi ljudi, definitivno bi trebalo da proverite. Mišljenja sam da vam opasnost ne preti od nišana, pa da se koncetrišete na njih, već od napadača. On je taj koga treba što brže zaustaviti u njegovoj smrtonosnoj nameri, te zato fokus mora biti na njemu, njegovom kretanju, akciji i reakciji. Zbirno posmatrajući, morate da „kupite“ vreme i prostor za dejstvo, što pre da potegnete i upotrebite oružje, ne gubeći ni za delić sekunde protivnika iz vida i njegove akcije, a da ste pri tome koliko-toliko zaštićeni. Nimalo jednostavan zadatak čak i za vrhunske borce. Ipak, ne smete odustati, jer život treba i da se brani.

SLIKA 3. Dokle god je re o buenju papira, fokus treba da je na prednjem nianu. Situacija poprima sasvim drugi oblik kada je re o spaavanju sopstvenog ivota.jpg
Dokle god je reč o bušenju papira, fokus treba da je na prednjem nišanu. Situacija poprima sasvim drugi oblik kada je reč spasavanju sopstvenog života

Prilikom razmatranja u kom kalibru oružje treba da bude, prva pomisao mi je .357 Magnum. Jednostavno, metak je potentan, precizan, sa ogromnim izborom zrna… Ipak, upotreba ovakvog metka iz laganog revolvera sa cevi od dva inča može da bude neprijatno iskustvo. Pogotovo kada imate žestoko „nasviran“ metak poput onog iz PPU. U svrhu samoodbrane ovakav metak je poželjan zbog terminalne balistike, ali kako se nadam da ću više pucati na strelištu nego što ću biti prinuđen da branim svoj ili nečiji život, potrebno je nešto što će više odgovarati mojoj krhkoj fizičkoj konsituciji i još nežnijoj emotivnoj prirodi. Logičan izbor bi u tom slučaju bio revolver u gore navedenom kalibru, ali da za vežbu koristim .38 Special. Ipak, u tom slučaju se plaća cena zvana veća masa i dimenzije. A upravo su to razlozi zbog kojih sam odlučio da penzionišem svoj stari dobri M1911A1. Znači, u ovom slučaju revolveri u kalibru .357 Magnum, nažalost – otpadaju kao izbor.

SLIKA 6. wadcutter zrna su esto bolji izbor za samoodbranu kada su u pitanju kratkocevni revolveri u kalibru .38 specijal.jpg
Wadcutter zrna su često bolji izbor za samoodbranu kada su u pitanju kratkocevni revolveri u kalibru .38 Specijal

Kako je naše tržište sa prilično skromnom ponudom municije, iole prikladnom za samoodbranu, odlučio sam se za kalibar .38 Special. Postoje dobri razlozi zašto ovaj metak, pogotovo iz kratkocevnog revolvera, nije baš sjajno rešenje sa stanovišta terminalne balistike. Ipak, lak je za kontrolu i omogućuje prilično brz naredni hitac pri jednoručnom hvatu. Pritom, ukoliko govorimo o pucanju iz prislona, barutni gasovi su u stanju da izazovu smrtonosan efekat, čak i kada nema zrna. Zbog pomenute zakonske regulative, najverovatnije će izbor metka prilikom nošenja da se svede na olovna zrna, tzv. wadcutter. Ovo je stari trik koji je bio vrlo popularan kod američkih policajaca još iz vremena kada su jurili krijumičare alkohola. Ovakvo olovno zrno cilindričnog oblika, iako ne posebno impresivne kinetičke energije, pomoglo je da se mnogi probisveti presele u zagrobni život. Cilindrično olovno zrno iznenađujuće duboko penetrira u žrtvu ali i pravi „oštre“ ivice rane, za razliku od FMJ ili HP zrna koja nisu ekspandirala.
Zrna sa šupljim vrhom uglavnom zahtevaju veće početne brzine od onih koje dvoinčni revolveri obezbeđuju da bi se pouzdano rascvetala u tkivu. Na kraju krajeva, ovo je metak koji u skoro svim laboracijama ima vrlo blag trzaj, te je pogodan za brzu paljbu. Iskreno, bio bih zadovoljniji sa nekim specijalizovanim samoodbrambenim laboracijama za kratkocevne revolverе, ali moraću se zadovoljiti onim što je dostupno.
NINOSLAV TRIFUNOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još