Snajperka po norveškim merilima

Mauserov sistem repetirke je jedan od najpoznatijih i najdugovečnijih u službenoj upotrebi. Uz određene modifikacije i prepravke, moguće mu je dati novu ulogu i produžiti životni vek. Upravo je to slučaj sa nekadašnjim nemačkim modelom 98k koji je u ovom slučaju postao snajperska puška. Ali da pođemo redom.
Po završetku Drugog svetskog rata, u skoro svim zemljama koje su bile pod nemačkom okupacijom, ostale su velike količine oružja i raznog ratnog materijala. Takav je slučaj bio i sa Norveškom u kojoj su ostale na desetine hiljada Mauserovih repetirki, te su odlučili da ne unište trofejno oružje već su ga konzervirali. Ovo je nekada bila uobičajena praksa u mnogim državama. Nama starijima je dovoljno da se setimo Jugoslavije i šta se sve moglo naći po magacinima Teritorijalne Odbrane i JNA. Polovinom osamdesetih godina, Norvežani su shvatili da im je potrebno savremeno snajpersko oružje. Razvoj novog modela je često vezan sa brojnim teškoćama, a najviše sa značajnim finansijskim izdacima. Neko mudar se setio da u magacinima „čame“ ogromne količine neupotrebljenih pušaka, koje bi se kroz određene prerade mogle doterati u snajpersko oružje. Modifikacije Mauserove konstrukcije bile su opšteprisutna stvar u civilnim krugovima širom sveta, kako lovačkim, tako i streljačkim. Iskustva ovih drugih su bila vrlo značajna, jer su predstavljala odličan putokaz šta je potrebno činiti da bi se od standardne vojničke puške dobilo oružje koje je u stanju da precizno plasira hitac na znatno većim daljinama od uobičajenih. Ceo posao je poveren domaćoj firmi „Vapensmia“, koja je zadatak odradila vrlo dobro.


Duša svakog visokopreciznog oružja je njegova cev. U ovom slučaju, odbačena je standardna vojnička u kalibru 7,9 mm. Umesto nje je uvrnuta takmičarska cev kalibra 7,62 NATO nemačkog proizvođača „Heym“. Ova nemačka kompanija je nastala u 19. veku i uglavnom se bavi izradom lovačkog i sportskog oružja visokog kvaliteta. Sama cev je izrađena hladnim kovanjem i duga je 600 mm, sa četiri žleba i desnim korakom uvijanja od 1:12 inča, što je u skladu sa tadašnjim standardima. Na ustima cevi je namešten razbijač plamena preuzet sa puške AG-3, što je norveška verzija puške HK G-3. On se jednostavno uklanja odvijanjem, a tada se na pušku može montirati odgovarajući prigušivač pucnja. Sa gornje strane, kod usta cevi je montiran jednostavan prednji nišan sa prstenastom zaštitom. Izgledom apsolutno asocira na onaj sa G-3, što je i logično. Jer, na ovaj način se pojednostavljuje obuka strelaca koji su već familijarni sa standardnom vojničkom puškom. Takođe, ovakav tip nišana je nešto pogodniji za precizno gađanje od klasične Mauserove „piramide“.

Na gornjoj strani sanduka je postavljena masivna čelična montaža u obliku mosta. Ovako izvedena montaža ima višestruku namenu, od montiranja optičkog i diopterskog nišana, do povećanja krutosti sanduka, što je od izuzetne važnosti za snajpersko oružje.
Osnovni nišanski sistem kod snajperskog oružja je naravno optički nišan. Norvežani nisu lažno ekonomisali te su se odlučili za odličan „Schmit & Benderov“ model uvećanja 6x i objektivom od 42 mm. Posmatrano iz današnjeg ugla, ovo zvuči u najmanju ruku kao vrlo skromno uvećanje. Ipak, kada se sagledaju mogućnosti tadašnje kombinacije oružja i municije, odsustva laserskih merača daljine, ručnih meteo-stanica, kao i realne potrebe vojnika, ovo je bio vrlo upotrebljiv optički instrument. A da je u pravim rukama i dalje takav, mogao sam se uveriti na demonstracionom gađanju. Optička slika je vrlo čista a končanica je u obliku tankog krsta sa zadebljanim donjim i bočnim krakovima, takozvana #4. Nišan ima mogućnost podešavanja doboša daljine do 800 metara što je za ovaj snajperski sistem i krajnji realan domet. Interesantno je da prstenovi spadaju u demontažne, odnosno da je predviđeno skidanje optičkog nišana sa puške kada nije u upotrebi. Za transport i čuvanje se tada koristi plastična futrola. Većina mlađih snajperista sa Zapada sa kojima sam imao priliku da razgovaram se naježi od same pomisli da mora da skine optiku sa puške, dok je to nekada bila standardna stvar.

Na masivnoj čeličnoj montaži je pomoću lastinog repa postavljen jednostavan zadnji diopterski nišan. Ovo je jedno od najsimpatičnijih rešenja pomoćnih nišana. Sigurno je da neće omogućiti plasiranje preciznog hica na velikim daljinama, ali strelac neće ostati totalno bespomoćan u slučaju da optički nišan zakaže usled loma i slično.
Kundak je izrađen od drvenog laminata, tačnije od bukovog. Prva stvar koja vam upadne u oči je da je izrađen vrlo masivno i doprinosi priličnoj masi oružja. Sam izbor drveta umesto plastike (kao kod Steyr SSG 69, recimo) je vrlo logičan, s obzirom na zemlju porekla. Plastika jednostavo ne bi mogla da izdrži ekstremno niske temperature koje vladaju u subarktičkom pojasu. S druge strane, masivan drveni laminat teško da će se izvitoperiti ili slomiti u ekstremnim uslovima eksploatacije. Pištoljski rukohvat je vrlo agresivno ohrapavljen i omogućava čvrst hvat oružja i sa znojnim rukama, ali i sa debelim zimskim rukavicama. Dužinu kundaka je moguće regulisati pomoću plastičnih distancera. Ovo rešenje ali i opšti izgled prilično asociraju na austrijsku pušku SSG 69. Moguće je da su je Norvežani imali kao nekakav opšti uzor kako bi njihova snajperska puška trebalo da izgleda. Ako je tako, nisu pogrešili.
U odnosu na sadašnje snajperske puške, NM 149 predstavlja anahrono rešenje i to po više pitanja. Na primer, cev sa svojim korakom nije primerena za upotrebu savremenih dugačkih zrna sa većim balističkim koeficijentom. Dužina od 600 mm preduga je po savremenim shvatanjima. Kundak bez nožica, izrađen od laminata, bez mogućnosti podešavanja po više osa jednostavno nije in. Optički nišan sa fiksnim uvećanjem od samo 6x je tek tema za podsmeh…

I na kraju jedan kuriozitet za prikazani primerak NM 149. Kao što je rečeno, za osnovu je poslužila trofejna puška iz Nemačke. Nova cev je takođe nemačke proizvodnje. Oružje je sklopljeno u Norveškoj. Ovde prikazan primerak je u vlasništvu estonske vojske. Autor teksta ju je slikao u Afganistanu. Tekst o njoj je objavljen u Srbiji… A ako vam ovo nije dokaz da su čudni putevi oružja, onda stvarno ne znamo šta bi to moglo da bude.
тekst i foto NINOSLAV TRIFUNOVIĆ

Sanduk i zatvarač

Originalni nemački sa modela 98k i nije neobično da se na brojnim primercima NM 149 i dalje mogu naći žigovi za prijem u Vermaht u vidu stilizovanog orla, što je slučaj i sa puškom sa slike. Ipak, očigledno je da su se norveški oružari pošteno potrudili da pomenuti sklop pošteno ispoliraju tako da zatvarač klizi unutar svog vodišta u sanduku kao da je u pitanju sportsko oružje. Ipak, sam zatvarač je doživeo par izmena. Standardna Mauserova ručica je odsečena, a na njeno mesto je navarena druga, profilisana i postavljena tako da joj ne smeta optički nišan prilikom repetiranja. Druga izmena na zatvaraču je kočnica, odnosno njena poluga. Umesto klasične tropozicione, sada je krilce smešteno sa desne strane i ima samo dve pozicije, ukočeno i otkočeno. Pozicija i dimenzije krilca kod originalnog rešenja nije omogućavala manipulaciju kod snajperske varijante, pa su od samog početka pravljene razne modifikacije. Bilo kako bilo, norveško rešenje je vrlo jednostavno za upotrebu čak i sa debelim rukavicama, što ima smisla s obzirom na geografsku poziciju ove zemlje.

Odlično rešenje

Zanimljivo je da su se u „Vapensmiji“ odlučili da osavremene punjenje oružja, jer se većina snajperskih pušaka zasnovanih na Mauserovom sistemu hrani iz standardnog petometnog magacina. U ovom slučaju, hranjenje ide preko odličnog čeličnog okvira kapaciteta pet metaka. Sistem je projektovan tako da se fiksira sa prednje strane okvira. Cela priča je vrlo jednostavna i prava je šteta što ovakvo rešenje ne postoji i za domaće puške M-48, koje su i dalje vrlo česte u rukama domaćih lovaca, ali i sportskih strelaca. Uz svaku pušku dolazi ukupno šest okvira, što je i više nego dovoljno za snajpersku pušku, a pogotovo repetirku.
Okidač je priča za sebe. Očito je da nije u pitanju neki preskupi takmičarski okidač ali je izuzetno dobar. Iskreno, više mi se dopao nego onaj na skupocenoj pušci G22A2, ali to je subjektivan stav autora. Hod je izuzetno čist, a sila potrebna za okidanje je oko 1,5 kg.
Kada povučete okidač na prazno, osetićete kako igla punom snagom udara. Ovaj osećaj je poznat našim lovcima i svima onima koji su koristili klasični Mauserov sistem. Ovo nije posebno poželjna osobina kod takmičarskog oružja jer utiče na preciznost (istina, minimalno), ali je i te kako bitna kod vojnog oružja. Vojnicima je sigurno opaljenje metka uglavnom od većeg značaja od ekstremne preciznosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još