Staccato XC
Čuveni teksaški proizvođač takmičarskog oružja “STI” u maju 2020. promenio je ime kompanije u “Staccato” uz objašnjenje da takvo ime bolje reflektuje poslovnu filozofiju i viziju o budućem delovanju. Sam pojam dolazi iz italijanskog jezika i koristi se u muzici da označi kratkotrajne tonove koji se brzo ponavljaju. Lako razumljivo, jer IPSC strelci to nazivaju “brzi sled hitaca”. Ali to nije jedina promena. Dok je “STI” imao široku ponudu pištolja na bazi legendarnog M-1911 sa jednorednim okvirom i klasičnim čeličnim ramom, liniju 2011 sa hibridnim/modularnim ramom i dvorednim okvirom kao i fino doterane AR-15 platforme, novoimenovana kompanija je fokus stavila na pištolje nastale iz serije 2011. Trenutno nude samo četiri modela u dva formata ali su zadržali izuzetno visok nivo kvaliteta i pažljivo osmišljena rešenja za maksimalne performanse.
U nekoliko navrata sam isprobavao STI pištolje i svaki put sam bio impresioniran onim što pružaju strelcu. Naravno, ne sumnjam da je ista kompanija pod novim imenom nastavila da radi na takvim osnovama, ali me je obradovala mogućnost da ih isptobam. Kada pokušavate da pri prvom kontaktu ocenite mogućnosti nekog oružja bolji uvid se dobije ako se uporede utisci više korisnika. Zbog toga sam zamolio par svojih prijatelja iz IPSC sporta da mi se pridruže na vatrenoj liniji. Sa izgrađenim osećajem za kontrolu, preciznost i brzo prebacivanje nišanske tačke njihove primedbe često ukažu na važne detalje koje manje iskusnim strelcima lako promaknu.
Odlični uslovi na zatvorenom strelištu dopustili su postavljanje više meta na različitim daljinama tako da smo osim preciznosti, kontrole i pouzdanosti mogli da procenimo i agilnost tj. kako se pištolj ponaša kod promene mete.
Prvi kontakt očekivano ostavlja veoma dobar utisak. Prazan pištolj bez okvira teži oko 1060 grama što obećava dobru kontrolu jer je za nekih 300 grama teži od prosečnog “plastikanca” u tom fomatu. Od same mase bitniji je raspored težine, a on je kod modela Staccato XC skoro idealan. Težište oružja je za nijansu ispred okidača što olakšava brzu tranziciju sa mete na metu. Ergonomija je “prepisana” sa M-1911 i tu su sve priče davno ispričane. Dobar ugao rukohvata i sve komande nadohvat prstiju bez promene hvata dopuštaju instiktivno korišćenje. Površinska tekstura drške je agresivna iako nije gruba toliko da smeta. Imate osećaj da je šaka “puna oružja,” ali debljina drške od 32 mm nije preterana. Izdašne dimenzije repa automatske kočnice omogućavaju visok hvat, iako bih voleo da postoji udubljenje u korenu štitnika okidača koje bi dopustilo još višu poziciju šake. Takav položaj približava osu cevi liniji podlaktice pa je kontrola odskoka lakša. Ram ovih pištolja je hibridni, sa rukohvatom od brizganog polimera dok je u gornjem delu metalni usadnik po kome klizi navlaka celom dužinom, pa se na taj način ostvaruje bolja preciznost. U donjem delu se nalazi montažna šina za dodatnu opremu ali sa samo jednom pozicijom za postavljanje uređaja, što je pomalo iznenađujuće. Na dnu rukohvata je levkasto proširenje koje olakšava brzu izmenu okvira. Ovaj model dolazi sa dva okvira kapaciteta 17 metaka kalibra 9 mm i jednim produženim za 20 metaka.
Polimerski okidač je relativno velike površine i skeletoidnog oblika sa tri velika otvora. Ima kratak hod i dobro definisanu tačku okidanja, resku i sa minimalnim “propadanjem” posle opaljenja. Sila okidanja je deklarisana na 1150 grama ali je zbog navedenih osobina prisutan subjektivni osećaj da je sila manja.
Poluge kočnice postavljene su obostrano, lako se aktiviraju i predstavljaju dobar oslonac za palac dominantne ruke tokom paljbe. Udarač je olakšan velikim otvorom, a teška, precizna cev duga 127 mm izrađena je od nerđajućeg čelika. Na ustima je pričvršćen “Islad Comp” jednokomorni kompenzator. Nisam ljubitelj takvih rešenja, između ostalog i zbog toga što osim povećanih dimenzija znatno komplikuju rasklapanje i održavanje oružja. Ali, o tome kasnije.
Navlaka ima ureze za bolji hvat pri repetiranju, šest nazad i četiri napred. Tri ureza u prednjoj zoni su ustvari otvori kroz koje se može videti cev. Smanjenje mase na ovaj način je marginalno, tako da oni imaju prvenstveno estetsku funkciju. Drugi detalji su međutim i te kako praktični. Mehanički nišani “Dawson Precision” se sastoje od prednje mušice koja nije na uobičajen način postavljena na navlaci već je učvršćena za kompenzator i ima jarko zelenu tačku od optičkog vlakna, Zadnji nišan je podesiv po pravcu, sa dubokim usekom u obliku slova “U” i usečenim finim horizontalnim linijama koje smanjuju refleksiju. Iako je kontrast odličan i nišani su lako učljivi, iznenadila nas je njihova visina. Pažljiviji pogled na gornju površinu navlake otkriva demontažnu pločicu čijim uklanjanjem se omogućava postavljanje minijaturnih red-dot nišana. Jedan od takmičarskih, ali i taktičkih zahteva je da se omogući korišćenje oružja u slučaju da ovi inače jednostavni i pouzdani uređaji zakažu. Baš zbog toga su mehanički nišani povišeni tako da se mogu koristiti i kroz ekran refleksnog nišana. Dodatni bonus kod taktičke upotrebe je da eventualno namontiran prigušivač na cevi neće zaklanjati metu.
Posle malo manipulacije “na suvo” napunili smo oružje i posvetili se metama. Koristili smo više vrsta municije kalibra 9×19 mm Para i pouzdanost je bila besprekorna, izuzev sa municijom “Pobeda” iz Goražda, koja je sklona zastojima. S ozirom da to nije retkost za ovu miniciju ni sa drugim modelima oružja sigurni smo da pištolj funkcioniše besprekorno. O preciznosti je suvišno trošiti reči. Jednostavno, pogodićete sve što nanišanite. Uz malo pažnje na daljini od 25 metara moguće je dobiti povezane pogotke u grupi od 5-6 hitaca.
Kontrola? To je već posebna priča. Pomenuo sam već da ne volim kompenzatore. Pa, umem ja ponekad da “odvalim glupost”(ne budem u pravu). Ponašanje pri brzoj paljbi me je oduševilo. A svakako nisam bio jedini sa takvim utiskom. Jednostavno, kolikogod brzo da povlačite okidač pištolj ostaje na meti. Imate utisak da se uopšte ne pomera po pravcu, samo vas blago gura u koren šake pri opaljenju svakog metka. Neverovatno zabavno iskustvo. Na daljini od 10-15 metara jednostavno pogledate duž navlake u centar mete i ispraznite okvir. Sve će završiti u “A” zoni, zaista ne morate da poravnavate nišane za svaki hitac. Ova “trkačka mašina” će da vas “vozi” maksimalnom brzinom za koju ste sposobni. Vreme na strelištu uz Staccato XC je zaista vrhunska zabava za ljubitelje dinamičnih streljačkih disciplina. Širok osmeh je zagarantovan. Ne znam u kolikoj meri tome doprinosi kompenzator “Fla Tec” sistema (voleo bih da uporedim neku verziju bez ovog uređaja) ali ovakav kakav jeste Staccato XC definitivno daje nepoštenu prednost onome ko ga koristi.
U okviru IPSC i IDPA postoje kategorije u kojima se može koristiti ovakvo oružje. Ali prisutni su i kod profesionalnih korisnika, najčešće različitih specijalnih formacija, čije akcije podrazumevaju blisku borbu. Oko četvrtine zaposlenih u kompaniji ima borbeno iskustvo i ponose se činjenicom da su njihovi pištolji prvi izbor mnogih elitnih formacija širom sveta. Naravno, kvalitet ima svoju cenu pa Staccato XC u osnovnoj konfiguraciji u SAD košta nekih 4300 dolara. Da li vredi? Još kako. Poredili smo ga sa Zbrojovkom Shaddow 2 i Tactical Sport. To su odlični pištolji u svakom pogledu ali Staccato XC ih je nadmašio u svim aspektima.
Ako uzmete u obzir gabarite oružja i potrebu da ovaj precizni sklop bude adekvatno održavan jasno vam je da to nije pištolj za celodnevno skriveno nošenje ili pustinjski teren, ekstremno niske temperature i slične uslove. Ali, za takmičenje, otvoreno nošenje u spoljašnjoj futroli, opremanje upadnog tima specijalaca ili slične zadatke – teško da se može naći bolji na tržištu ovih dana. Uostalom, uverite se i sami. Adresu znate.
Dragan Šaponjić
foto V. Danilov
