Vazdušna puška IŽ-38

Vazdušne puške svoju popularnost duguju liberalnijem zakonu prilikom nabavke, kao i manjoj ceni nabavke, održavanja i korišćenja. Dijabole su uvek bile znatno jeftinije rešenje za početnike koji se prvi put sreću sa oružjem, uče se pravilnom rukovanju i merama bezbednosti a istini za volju ni zabave ne manjka prilikom njihovog korišćenja.
Hiperprodukcija oružja sumnjivog kvaliteta
Današnje tržište preplavljeno je različitim modelima vazdušnog oružja i vrstama dijabola, raznim novim sistemima poput gasnih klipova, na CO2 patrone, PCP. Zastupljene su poluautomatske, čak i automatske vazdušne puške, nalik na taktičke vojne snajpere, futurističkog dizajna… Međutim, neretko iza Hi-tec izgleda i agresivnih reklama često se krije prosečan, pa čak i loš kvalitet.
Tema našeg teksta nije takva puška, ona dolazi iz nekih drugih vremena, arhaičnog je izgleda bez “moćnog” holivudskog pristupa dizajnu i reklami. Pričaće nam neku sasvim drugu priču, o kvalitetu, trajnosti, oružarskom zanatu i ozbiljnom pristupu svakom detalju.
Vazdušna puška IŽ-38 nastala je polovinom osamdesetih godina prošlog veka i u to vreme bila je velika vest. Nije to bilo ni blizu kao danas, ukucaš par slova na Guglu i pojavi se veliki broj firmi sa desetinama modela. Tih godina, cela ponuda je predstavljala po jedan model Slavije, domaće Zastave, nemačke Diana i Anshutz i ruska IŽ. Naravno samo u kalibru .177 (4,5 mm). Nije bilo izbora u smislu različitih sistema rada, jer su najviše bile zastupljene klasične – prelamajuća cev (brake barrel ili spring air gun kako ih danas zovu). Nije bilo izbora ni vrsta kundaka, nišana, dodataka, podataka o brzinama dijabola raznih kalibara ali smo zato imali zanatski proizvod u čiji kvalitet izrade nije bilo sumnje.

Ako ćemo iskreno, iz ove puške sam ispucao više od 50.000 dijabola. Ona me je uvela u svet oružja, s njom sam naučio da nišanim, bezbedno rukujem oružjem, ostvarujem uspehe I doživljavam poraze. Naravno da je pretrpela mnogo nestručnog rukovanja, nepažnje, nepravilnog rada poput ispaljivanja dve dijabole odjednom kao eksperiment, ostajanja preko noći napolju na kiši. Ko zna koliko puta je okinuto na prazno, naglo zatvarana cev i mnogo čega što je plod neznanja, nepažnje i nemara čime se svakako ne ponosim. Ali su danas dokaz kvaliteta i drugačije filozofije vremena u kom je nastala.
Uprkos svemu tome ona je ostala potpuno funkcionalna, precizna i snažna. Puna ožiljaka, ogrebotina, uboja kao svedoka burnih vremena iza nje. Koristio sam je kako u streljani dok sam bio mali, tako i na vikendici u obližnjoj šumi kada sam porastao. Leti i zimi, takoreći non-stop od svoje sedme godine pa do danas. Omiljene mete bile su mi konzerve. Današnji klinci pa i momci sigurno neće moći da shvate vremena kada su se devedesetih godina prošlog veka dijabole kupovale na komad, pa kada od prijatelja ili rodbine iz Nemačke dobiješ dve-tri limenke od po 500 RWS dijabola to je bio praznik. Sve smo ih potrošili u roku od dva-tri dana. Neprekidno je bila u upotrebi i iz nje je pucalo desetine ljudi. Za svo to vreme kožni deo klipa i opruga zamenjeni su samo jednom, originalnim delovima dobijenim uz pušku kao rezerva, posle skoro 40 godina upotrebe. Poslednjih nekoliko godina manje sam je koristio jer se pojavio luft u spoju cevi i sanduka – cilindra, pa sam odlučio da je remontujem.
Iznenađujuće dobro stanje puške
Našao sam oružara kome sam poverio ovaj posao i za koga sam siguran da mogu da mu poverim moje najmilije oružje. A budući da sam umešan u obradi drveta, rešio sam da joj sam sredim kundak. Zamenjena je opruga, kožni zaptivač na klipu, kožni dihtunzi na cevi i sanduku. Zazor stvoren od godina upotrebe na spoju cevi i sanduka ponovo je sveden na nultu toleranciju i potpuno je restauiran kundak. Ostaje još samo da se bruniraju svi metalni delovi što je takođe u planu. Začudio sam sekada je puškar rekao da ni opruga ni sam kožni zaptivač nisu bili pohabani do te mere da su zahtevali zamenu, ali da bi bilo dobro da se i to uradi kao i zamena kožnih dihtunga na spoju cevi i sanduka. Neverovatno je da se ovi delovi nisu do kraja istrošili, okidački mehanizam je besprekoran neishaban. Iako sam po tome kako puška radi, znao da je sve manje-više u redu nisam očekivao ovako dobru “dijagnozu”. Obradovan rečenim i urađenim bacio sam se na posao restauracije kundaka.

Moja vazdušna puška ima brezov kundak, što me je malo začudilo dok istražujući nisam saznao da su kundaci IŽ vazdušnih pušaka rađeni od bukve i breze. Iako ovde nikom ne bi palo napamet da kundak radi od nje, ali u Rusiji je vrlo rasprostranjena a njena svojstva su dobro proučena. Breza je interesantno i vrlo specifično drvo. Od njene kore Indijanci su opšivali kanue, kažu da se suva sekirom ne može cepati, iako spada u tzv. meko drvo. Uostalom I njena bela kora ukazuje na to da je breza nešto posebno u svetu drveta.


Kundak je bio estetski zaista naružen, pun dubokih ogrebotina, uboja, iznova lakiranih delovava, sa nekim nalepnicama od pre 30 godina. Sami potkovi su bili lepo urađeni od dve kontrastne lamelice jedna od bele, a druga od palstike crvenkastobraon boje sasvim drugačijeg sastava. Bela lamela je već požutela, puna mikropukotina, faktički je ušla u fazu raspadanja. Rastavio sam pušku, odvrnuo vijke koji drže potkove i kada sam hteo da uklonim plastične delove, bela plastika se bukvalno raspala u sitne komade. Skinuo sam preostale delove koji su se spekli uz drvo i počeo sa pripremom drveta. Originalnu narandžasto-braon boju sam šmirglanjem skinuo dok se nije pojavila prirodna boja drveta, a onda sa još mnogo šmirglanja uklonio sva oštećenja na kundaku.

Potom su na red došli novi potkovi. Iako sam želeo da zadržim originalne to nije bilo moguće, budući da je beli deo propao, a braon potkov je bio upotrebljiv ali je imao estetska oštećenja. Odlučio sam se za nove, od bele i crne mikarte, koja je za ovakvu upotrebu praktično večna. Bilo je potrebno pet-šest sati da se zalepe epoksi smolom i obrade novi potkovi. Zaštitio sam ih krep trakom (masking tapeonom) koju koriste farbari i počeo sa toniranjem kundaka.
Cilj mi je bila crna ili tamno braon boja. S obzirom da je breza svetlo drvo znao sam da će mi trebati nekoliko slojeva nekog tamnijeg tona, odlučio sam se za vodeni bajc. Najpre sam probao sa orah nijansom i boja je bila užasna – zelenkasto braon. Potom venge koji je bio nešto boji, ali ne dovoljno. Na kraju sam koristio mešavinu ebonosa i palisandera i dobio željenu nijansu, ali tek iz petog nanošenja. S obzirom na to da ne volim visoki sjaj na kundaku, lakirao sam ga u tri sloja vrhunskim PPG mat lakom sa elastinom. Efekat koji sam postigao je tačno ono što sam i želeo. Mat tamno braon-crni kundak koji je ovoj staroj pušci dao moderniji izgled. Ukolnio sam zaštitne trake sa potkova i tek tada je snežno bela mikarta došla do izražaja kao izrazito efektan kontrast. Puška je sinula, kao da ste dobili potpuno novo oružje.

Na red je došao nišan i upucavanje. Odlučio sam se za RWS sport dijabole dodatno pripremljene kalibratorom (običaj koji mi je ostao iz dečačkih dana, kada smo u streljani pripremali dijabole za takmičenja) i proveru brzine dijabola osrednje težine – 0,52 g. Montirao sam hronometar i prijatno se iznenadio. Rezultati su se kretali od 180 do 192 m/s što je veoma dobar rezultat, a i očekivan od ovakve puške.Taman je ispod zakonske granice za potrebnu prijavu nadležnom organu, a iskorišćava maksimum dozvoljenog. Šteta je što ova puška fabrički nema mogućnost montaže optike. Tako da ste oslonjeni na njene mehaničke nišane, osim ako odlučite da sami nešto dorađujete. Klasičan otvoreni zadnji nišan iako vrlo jednostavan, čvrst je i dobro izrađen, podesiv je samo po visini. Prednji je zatvoren i zaštićen.
Kundak je zaista mogao da bude nešto duži 5-6 centimetara, ali navikao sam se i ne predstavlja veliki problem. Odlično je rešeno sklapanje sa metalnim delom puške – cilindra, jer vijci se ne oslanjaju na drvo kundaka već na čelične uloške koji čuvaju drvo od pretezanja, praveći raster sile. Preciznost nije kao kod vrhunskih takmičarskih modela (što nisam ni očekivao), ali je ipak veoma veoma dobra za jednu “običnu” pušku. Budući da okidač nije podesiv i nema malu silu okidanja (kreće se oko 3 kg) preciznost je baš dobra. Na 10-15 metara može seostvariti grupa pogodaka prečnika 2 cm, pa do jedne rupe nepravilnog oblika . Složićete se da je ovo zaista dobro, pogotovo sa takvim obaračem.

Način otvaranja mi je oduvek bio fascinantno jednostavno rešen sa mnogo prednosti. Zvuk koji proizvodi i jednostavan, logičan proces koji radi kao sat su posebno lepo iskustvo. Mala poluga u bloku usadnika cevi pritisne se na dole, oslobodi klinasti klip koji drži cev zabravljenu u položaju poravnatu sa cilindrom (sandukom), cev padne za desettak stepeni i tek tada naiđe na otpor opruge klipa. Dalje se napinje kao i svaka druga vazdušna puška, dok se ne čuje zvuk zapinjanja okidačkog mehanizma i zadržača opruge u napetom stanju. Dobro je što povlačenjem obarača ne možete pokrenuti okidački mehanizam pa otkačiti oprugu. Cev vam se neće otrgnuti iz ruku i lupiti vas po nosu kao kod, recimo, domaće “Zastavine” puške.
Mali, inteligentno smišljen sigurnosni mehanizam aktiviraće obarač u potpunosti tek kada zaklopite cev i preko poluge postavite ga u punu funkciju. Mana mu je što ako napnete oprugu, odnosno cev prelomite do kraja, morate da okinete imali dijabolu ili ne, jer će vam u suprotnom opruga ostati sabijena što svakako nije dobro. Ipak, prednost ovog načina rada je svakako višestruka u odnosu na opisanu “manu”.
Generalno, mana ruskih proizvoda uvek je bila dizajn i završna obrada, što se za ovu pušku ipak ne može reći. Svedena je, elegantna, sa nekoliko lepo dizanjiranih detalja poput branika obarača punog profila, od veoma kvalitetne plastike, koja uopšte nije popustila za sve ove godine. Izvoz je bio njihov plan pa su se dodatno potrudili oko ovakvih detalja. Da je, recimo, urađen od alumijima bio bi to vrhunski detalj, za razliku od običnog savijenog flaha postavljenog na domaćoj pušci. Ipak odlivak ima vidljiv šav, obrada metalnih delova je samo solidna, daleko od vrhunske, pogotovo deo (koji se ne vidi) u potkundaku. Varovi su grubi, neravni… Ovo je opet samo estetska mana, ali se ne vidi dok pušku ne rastavite pa će mnogi reći da ovo i nije nikakav problem i verovatno su u pravu. Ipak ja sam perfekcionista pa mi i ovakve stvari padaju u oko.

Težina puške je kg taman koliko treba, nije problem za duže nošenje, a nije ni prelagana da bi se gubila kontrola pri gađanju. Dužina cevi je a nišanske linije . Skoro identično i dobro odnosno maksimalno iskorišćeno. Nišani su odsečni i vrlo preciznih kontura, lako ulaze u liniju zgiba ramena i oka. Ergonomija kundaka je odlična. Baš odlična, pištoljski rukohvat, ugao i razmak do obarača, oblik i debljina podkundaka sve je odlično, sem dužine samog kundaka. Koji bi za 5-6 centimetara više za mene bio savršen. Cev je proširena 2-3 cm do usta, ne znam i nisam saznao zbog čega su Rusi to uradili. Samo gađane je pravo zadovoljstvo, nije najtiša i nije najmirnija puška koju sam probao, ali u poređenju sa turskim i kineskim modelima novije generacije, moja puška “šapuće”.

Moderne vazdune puke kompanije Kalanjikov Koncern-Baikal ni malo ne lie na stare klasine puke. Model Baikal MP 514K
Moderne vazdušne puške kompanije „Kalašnjikov Koncern-Baikal“ ni malo ne liče na stare klasične puške. Model Baikal MP 514K

Kao i kod svakog proizvoda dobre i loše stvari se prepliću, te se na osnovu njih, ranijih iskustva i poređenja donosi sud. IŽ-38 odavno je legenda, iako stara i više se ne proizvodi, ona je i dalje aktivna pre svega zahvaljujući izuzetnom kvalitetu i masivnosti svih skolpova i delova. Mnogi primerci i dalje su u aktivnoj upotrebi, a ova moja puška, kako je napravljena i šta je sve prošaa siguran sam da će je naslediti i moj sin. Danas se njena cena kreće od 50 do 150 evra, ali ja je ne bih dao ni za 500. Ko se ilole razume u oružje i ko poznaje današnje često samo vizuelno dopadljive vrednosti do 200-300 evra, sa jeftinim palstičnim nišanima ili čak i obaračima, sigurno će se samo šeretski nasmejati, zadovoljan što je na vreme ugrabio legendarnu Ižovku iz vremena kada se znalo šta je to oružje i kako se ono pravi da bi služilo i trajalo, a ne samo da bi se prodavalo poput današnjih supermarket komada…
tekst i foto Boris RAKIĆ

Od ratne radioice do koncerna
“Iževskij Mekaničeskij Zavod” u bivšem SSSR osnovan je pre 78 godina (u julu 1942. godine) i proizvodio je oružje u toku Drugog svetskog rata. Posle rata fabrika je nastavila da radi za potrebe vojske, ali se proizvodni program proširio i na civilno lovačko oružje. Najpre lovačke puške, a početkom osamdesetih godina 20. veka i sportsko malokalibarsko i vazdušno oružje, a još kasnije gasno oružje, pištolje… Odeljak za civilno oružje nazvan je Baikal, a 2013. godine kompanija menja ime iz IŽ u Koncern Kalašnjikov. Danas je to svetski poznata kompanija koja izvozi oružje širom sveta, a ima preko deset hiljada zaposlenih, moderan mašinski park, oružarsku školu…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Precizan, pouzdan i izdržljiv

Bliži se prvo kolo IPSC lige Srbije i razbuktavaju se polemike o izboru odgovarajućeg pištolja. Što je i dobar razlog da se potsetimo relativno novog modela Arma Zeka AZ-P1 Sport

Full custom

Oba revolvera su nerđajuće verzije klasičnog Mod.29 koga je na filmskom platnu proslavio Klint Istvud u ulozi “Prljavog” inspektora Harija Kalahana