Više od igračke

Prošlo je više godina nego što želim da priznam, od kada sam prvi put nabavio pištolj-samostrel (kompaktan Barnett Trident sa magnum lukom od 75 funti natega…). Bilo je to veoma zabavno iskustvo uprkos pomalo komplikovanom rukovanju, teškom natezanju, primitivnoj kočnici, grozno rešenom okidanju, strelama problematičog kvaliteta i posledično, ne naročito dobroj preciznosti. Uprkos svemu, oružje tog tipa ima brojne poklonike kroz istoriju, sve do današnjih dana. U odnosu na verzije pune veličine, pištolj-samostrel ima znatno manju masu i prihvatljivije dimenzije pa se uprkos ograničenoj efikasnosti neretko nalazio u rukama onih koji su cenili potpuno odsustvo buke (napr. čuveni britanski SAS je nastavio da ih upotrebljava još dugo nakon Drugog svetskog rata). U međuvremenu, tehnologija i taktika su promenjeni pa je ovo oružje uglavnom izbačeno iz vojnog arsenala ali time nije izgubilo na atraktivnosti pa se i danas nude moderne verzije od savremenih materijala i unapređenih performansi. Svejedno, mene ideja o izbacivanju male strelice iz samostrela ručnog formata već neko vreme ne privlači. Tačnije, nije me privlačila, sve do početka prošle godine.
Poseta štandu austrijske trgovačke kuće “Seidler” koja se bavi prometom lovačkog i sportskog oružja omogućila nam je upoznavanje sa veoma zanimljivim uređajem. Na prvi pogled, Arcus Arrowstar deluje futuristički uglađeno i opasno, poput nekog rekvizita iz filmova o Džems Bondu. Izbliza, priča je još interesantnija.

Po obliku, Arcus Arrowstar izgleda kao da je neko uzeo rukohvat i srednji deo automatske puške Steyr AUG, sa karakterističnim okidačem i štitnikom za celu šaku. Sa dužinom od 274 mm primetno je duži od Glocka 17 (pazite, to je pištolj pune veličIne) i gotovo izjednačen sa dugim Smith Wesson revolverom Mod.686 sa cevi od šest inča ali uz značajno manju masu. Iako po dimenzijama ne spada baš u džepni format, ovaj pištolj po svim parametrima uveliko prevazilazi svoje “srodnike” koji za lansiranje strele koriste luk i tetivu. Naime, Arcus Arrowstar predstavlja novu generaciju oružja koje strelu izbacuje uz pomoć sabijenog gasa. Na taj način je neka vrsta hibrida između tetivnog i gasnog oružja. Sam koncept nije novost, i duže od decenije prisutno je oružje kod koga je strela projektil a energiju dobija od sabijenog gasa ili barutnog punjenja (tzv. “ćorka”) ali Arcusov Arrowstar je prvi koji je takvu napravu ponudio u pištoljskom formatu.

Obzirom da dolazi iz zemlje sa relativno strogom zakonskom regulativom kada je reč o bilo kojoj vrsti oružja, Arcus Arrowstar mora da se pridržava nekoliko tehničkih ograničenja. Prečnik strele teške 9,5 grama i duge 205 mm je 5,9 mm jer je za sve projektile kalibra većeg od 6 mm potrebna posebna dozvola (time je u Austriji omogućena slobodna prodaja licima starijim od 18 godina). Slično je i sa količinom kinetičke energije, pa Arrowstar u zavisnosti od verzije ostvaruje 7,5 10 ili 17 džula što odgovara početnoj brzini strele od 39, 46 ili 60 m/sek. Ove karakteristike dopuštaju efikasan domet između 15 i 20 metara. Ali, postavlja se pitanje šta pojam “efikasnog dometa” ustvari označava? Sam pogodak u metu malih dimenzija na toj daljini nije naročit izazov ni za najprostije vazdušne pištolje. Sa druge strane, iako lansira znatno teži projektil, Arrowstar na cilju ne isporučuje iole značajniju količinu energije. Ipak, ne može se sve tek tako sagledati iz nekoliko brojki na papiru. Strela je izrađena u kombinaciji aluminijumske legure i ugljeničnih vlakana sa čeličnim “field point” vrhom. Stabilizovana je sa tri savitljiva polimerska “pera” a za vežbanje sa laganim, osetljivim metama na vrh strele se postavlja polimerski štitnik. Ali, ako se postavi vrh sa oštricama kao na lovačkim strelama, prodor prjektila biće višestruko dublji a mogućnosti za oštećenje tkiva znatno uvećane pa Arrowstar u slučaju potrebe može biti sasvim upotrebljiv za odstrel sitnijih životinja unutar deklarisanog dometa.

Preciznost se kreće oko 50 mm za tri strele na daljini od 10 metara, uz korišćenje sasvim korektnih, fiksnih mehaničkih nišana. Pritom, osnovna “boljka” oružja sa sporim projektilima, procena daljine i tačke pogotka kod oružja ovog tipa znatno je ublažena jer se svaki pogodak dovoljno jasno vidi pa je lako prilagoditi nišanjenje za sledeće opaljenje. Postavljanje komada picatinny šine sa gornje strane Arrowstara dopušta montažu optike, ili još bolje, minijaturnog refleksnog nišana sa kojim se gotovo trenutno pronalazi nišanska tačka. Opcija sa dodavanjem laganog polimerskog kundaka pretvara ga u nešto nalik kratkom karabinu. Po mom mišljenju, suvišna opcija obzirom na domet i namenu ali očigledno je da proizvođač ima drugačije stanovište. A možda je samo u pitanju želja da se isprati aktuelni trend fasciniranja kupaca mogućnostima “personalizacije”?
Rukovanje je jednostavno. U šupljinu polimerske drške uvrće se aluminijumski nosač sa adapterom za standardni patron sa 12 ili 16 grama sabijenog ugljen-dioksida. Potom se sa prednje strane, u cev umetne strelica i gurne unazad dok je ne zahvati brava (“klik” se pritom više oseti nego što ga čujete). Sa desne strane rama, nadohvat kažiprsta je okruglo dugme koje potisnete ulevo a potom palcem spustite polugu kočnice, čime se u komoru za opaljenje pušta određena količina ugljen-dioksida pod pritiskom od 60 Bara. Nakon toga, dovoljno je povući okidač da se strela zakuca u metu. Okidanje je veoma dobro a sam zvuk opaljenja prilično tih i ne prepoznaje se kao zvuk oružja. U zavisnosti od brzine/energije i mase gasa, sa jednim patronom je moguće izvršiti 20 do 40 opaljenja. Ipak, posle 12 do 15 opaljenja primetan je gubitak energije pa se preporučuje kraća pauza ili zagrevanje patrona sa gasom u rukama jer sa svakim opaljenjem drastično opada i temperatura što se odražava na smanjenje pritiska u sistemu. Za nemačko tržište i druge zemlje sa sličnim propisima, mehanizam je modifikovan tako da ne propušta pritisak iznad 33 Bara što daje brzinu od 39 m/s i energiju od 7,5 džula (sve tehničKe karakteristike ispitao je i potvrdio Institut za fiziku u Braunšvajgu).

Ako se predomislite, tj. ne zelite da ispalite strelu postupak je obrnut. Polugu kočnice podignete uvis, potom na desnoj strani oružja (u visini navlake kod pištolja) pritiskom na mesingano dugme oslobodite nosač strele i izvučete je napolje. Preporučuje se da potom okinete i ispustite gas iz komore za opaljenje jer duže stajanje nepotrebno opterećuje zaptivke.
Što se ergonomije tiče, urađen je dobar posao i oružjem se lako manipuliše, komande su meke i dobro pozicionirane a balans je veoma dobar kao i nišanska slika i okidanje (na nivou vazdušnih pištolja). Sa druge strane, način i brzina punjenja kao i potrebne procedure koje treba obaviti daleko su složenije od korišćenja klasičnog pištolja. Ali Arrowstar ne treba porediti sa pištoljem već sa samostrelom (što on na neki način i jeste) jer se tek tako mogu sagledati sve njegove prednosti. Iz mog ugla, ta prednost je pre svega mogućnost za dobru zabavu sa egzotičnim i atraktivnim “mešancem” između vazdušnog i tetivnog oružja koje se može nabaviti legalno, bez posebne dozvole i kod nas i u inostranstvu.
Međutim, ako želite da se igrate zombie apokalipse ili ste se uživeli u ulogu Van Helsinhga, postoji jedna sasvim realna prepreka – cena Arcus Arrowstara u Austriji je 399 eura, za osnovnu verziju bez ikakve dodatne opreme. Još nekoliko strela, montaža i kolimator, eventualno kundak povećaće ovu cifru za dodatnih 100-200 eura do nivoa savremenog velikokalibarskog pištolja ili kvalitetnog karabina. I sve to bez carinskih dažbina i poreza. A to je zaista previše, bez obzira koliko je ova igračka “cool”.

tekst i foto Dragan Šaponjić