Srpski kodeks časti
Više od hiljadu ljudi uspelo je da se oproba u osnovnim veštinama gađanja s lukom i strelom. Mahom oni mlađi što i jeste bio naš cilj, ali ni stariji nisu zaostajali u pogledu interesovanja i probe. Više hiljada ljudi slikalo se s vitezovima, mačevima i opremom. Poneki su je i oblačili, probali i u neverici pitali da li je to samo scenski rekvizit ili prava oprema…
Viteški festival „Just Out“ beleži svoju prvu godišnjicu i drugo održavanje. Leta gospodnjeg 2016, od 26. do 28. avgusta, održan je na istom mestu i u isto vreme kao i prošle godine – kod Manasije. U podnožje veličanstvene građevine, zaostavštine velikog Stefana Lazarevića, despota srpskog, došlo je više od 200 vitezova (350 učesnika). Ove godine su događaj ozbiljnije propratili i mediji, a po opštim procenama Manasiju je posetilo više od 50.000 ljudi.
Atrakcija dvoboja jedan na jedan
Viteški festival održan je u organizaciji predsedništva Republike Srbije, „Belih Orlova“ (našeg društva za očuvanje starih zanata i tradicije, pod kojima smo bili i mi lukari) kao domaćina manifestacije i opštine Despotovac (Turističke organizacije Despotovac). Ove godine, pored gostiju iz Republike Srpske, Francuske, Rusije, Rumunije, Belgije, Češke, Poljske, Bugarske, Mađarske, Ukrajine i svih okolnih zemalja, bio nam je i gost iz Irana. Ukupno 17 zemalja učestvovalo je u oživljavanju viteškog vremena. Iranac je doneo i pokazao za naše prostore vrlo retke veštine i načine mačevanja. Ovog puta svi smo došli spremniji, poučeni ranijim iskustvom pripreme smo počeli mnogo ranije. Preležali smo neke „dečje bolesti“, konkretniji dogovori i vidno bolja organizacija, više sadržaja, sponzora i naše lično bolje organizovanje urodili su plodom. Da nismo tako postupili, teško da bismo ostvarili naš cilj.
Promocija srpske istorije i tradicije, viteškog kodeksa ponašanja, promocija i popularizacija streličarstva, viteških borbi, kovačkog zanata, života u prirodi, domaćinskog odnosa prema gostima i mnogo šira i kvalitetnija ponuda majstora lukara, Turističke organizacije Despotovac koja je organizovala prevoz i celodnevne boravke sa obilaskom Resavske pećine, manastira, srednjevekovnog sela… Bili su tu, pored „Belih Orlova“, i momci i devojke iz „Terce“, beogradskog kluba koji se bavi srednjevekovnim evropskim borilačkim veštinama, odnosno neoklopljenom borbom mačevima (oni su bratski klub s „Belim Orlovima“). Upoznao sam i Acu i Jelenu Petrović koji su imali svoj štand, a bave se izradom kvalitetnih privezaka, ogrlica, suvenira, majica s motivima slovenske i srpske mitologije… Možete ih pronaći pod imenom „Rod“. Lepa priča iz naše prošlosti koja je interesovala mnoge posetioce. Uz svaki privezak vezana je neka priča o njegovom značenju, lepo pakovanje i ljubazna Jelena koja je po ceo dan objašnjavala zainteresovanim ljudima ono što ih je zanimalo.
Bilo je tu i prikaza modernog mačevanja, program Ljubičevskih vitezova koji su na konjima prikazivali gađanje lukom i strelom, presecanje dinja i lubenica sabljama u punom galopu i, naravno, najpopularnije borbe vitezova u punim oklopima. Borbe jedan na jedan, pet na pet i svi protiv svih izazvale su salve podrške iz publike. Više od hiljadu ljudi je uspelo da se oproba u osnovnim veštinama gađanja s lukom i strelom. Mahom oni mlađi, što i jeste bio naš cilj, ali ni stariji nisu zaostajali u pogledu interesovanja i probe. Više hiljada ljudi slikalo se s vitezima, mačevima i opremom. Poneki su je i oblačili, probali i u neverici pitali da li je to samo scenski rekvizit ili prava oprema? Verujte, na viteškom festu ništa nije bilo scensko, već zaista prava i ozbiljno stručno izrađena oprema. Kada sve uzmemo u obzir, ostaju nam i teret i obaveza i čast i ponos da se za sledeću godinu još bolje pripremimo.
Povratak u prošlost
Neumorni Dejan Stojanović iz lukarske radionice „Knez Lazar“, njegovi drugari lukari u povoju Goran Gazibara, Đuro Popović, Vasilije Radović, Nenad Manojlović, lukari Denis Balanović i Jovan Bjelanović su, bukvalno, po ceo dan na vrelom letnjem suncu obučavali sve zainteresovane. Jovan je, pored svojih lukova, doneo i ručno rađen kanu i upotpunio sadržaj vozeći najmlađe po brzacima Resave. Miško Rovščanin i Rajko Veličanin su sa svojim lukovima i setovima strela, takođe, doprineli opštem utisku sve veće streličarske organizacije. S njima sam i ja dobio čast da postavim štand s lukovima moje radionice „Flat Land“ (Ravna Zemlja), da radim kako na prodaji naših rukotvorina tako i na promociji streličarstva. Od sedam ujutro do sedam uveče nismo se zaustavljali. Umor nas jeste stigao, ali ga nismo osetili. U smiraj dana malo smo uspeli da predahnemo. Uz dobro jelo i piće, sumirali smo utiske i dogovarali se za naredni dan. Ali, zabava je tek trebalo da počne. Logorske vatre palile su se jedna za drugom. Stubovi dima uspinjali su se visoko u nebo, a muzika živopisnih grupa „Tengri“ i „Etnomus“ iz Francuske zajedno sa žamorom nekoliko jezika ispunjavala je obronke oko Manasije.
Do duboko u noć zabava nije stajala. Pevalo se na svim jezicima, a kako neka grupa završi pesmu, posle aplauza prisutnih druga počinje. Sjajni Francuzi su svima dodavali ritam na originalnim srednjevekovnim instrumentima. Jedna „srednjevekovna“ dama ide u krug od gosta do gosta i sve prisutne koji su se okupili nudi poslasticom od preprženog šećera, badema i oraha. Svi su obučeni u neku od originalnih nošnji iz srednjeg veka, te se čovek osvrnuvši se oko sebe nađe u nedoumici. Da li je sve to oko njega stvarno? Nekoliko igrača iz grupe odvaja se i počinje uz muziku ples s bakljama. „Kralj i kraljica“ svečano obučeni sede na tronu (u stvarnom životu oni su osnivači društva historical revival – oživljavanje duha starih vremena) i prate zabavu, zabavljajući se i sami. Nakon burne večeri otišli smo na kratki počinak, šetajući po rosnoj travi svež vazduh nas je oporavljao od umora brže nego što se može zamisliti. Zaspali smo u trenu, pod šatorima postavljenim prvog dana našeg dolaska.
Ponos i slava
Vreme provedeno podno manastira bilo je, bukvalno, ispunjeno svaki sekund. Toliko da nisam ni stigao da odem do Manasije. Ipak, nisam se usudio da krenem put kuće, a da ne posetim manastir. Tako sam, iako potpuno iscrpljen, odvojio pola sata i pre samog polaska otišao do manastira. Sam ulaz, prolazak pored monumentalnih kula utiče na čoveka, a tišina i mir koji vladaju unutar zidina su nešto što sam iskusio samo nekoliko puta u životu. Manastir je bio pun ljudi. Bio sam prijatno iznenađen videvši celu ekipu Francuza, Rumuna i druge pripadnike viteških grupa. Obilazili su s jednom od monahinja ostatke resavske škole, zidine i kule. S mnogo poštovanja unutar manastira razgledali ikone i grobnicu Despota Stefana. Suvenirnica je, svakako, mesto koje nisam želeo da zaobiđem. Stranci su unutar nje kupovali suvenire, a pored njih u prelepoj drvenoj vitrini stajala je replika mača Stefana Lazarevića. „Ja sam onaj koji nauči mrak da sija“ ispisano na sečivu podseti me na momenat kada sam ga prvi put video.
Moj prijatelj Slobodan Marinić je, zaista, stvorio remek-delo. U tim trenucima srce mi je bilo ispunjeno ponosom na našu istoriju i nasleđe i siguran da će stranci odneti sa sobom isto osećanje, proneti lep glas o boravku u Srbiji i domaćinu. Dokaz za to je skoro dvostruko veći broj njih koji su došli ove godine. Kada je pre šest vekova Stefan Lazarević izgradio Manasiju i osnovao još čuveniju Resavsku školu, postavio je temelje strateškog razmišljanja, dugoročnog planiranja, pravilnog vođenja države i viteškog kodeksa ponašanja. Briga za budućnost oslikana kroz umnožavanje važnih spisa i očuvanje kulturne i intelektualne baštine je bila plemenita i napredna.
Plemenite vrednosti
Nagriženo jeftinim i sjajno upakovanim lažnim vrednostima, današnje društvo suviše lako i brzo zaboravlja vrednosti koje su nas očuvale tokom vekova. Sve one su oslikane u liku i delu velikog srpskog Despota. Ali, te vrednosti nije lako slediti. One traže žrtvu, energiju, usavršavanje i konstantno samoprekorevanje. Olako danas shvatamo život i njegovu vrednost. Postupajući samo po pravilu linije manjeg otpora na posletku nećemo daleko stići. Pro bono ili opšte dobro, što bi rekli stari Latini, postalo je samo senka u opštoj sebičnoj samoživosti koja nas je ozbiljno zahvatila. Pored svega nabrojanog, dobrog provoda i kvalitetno ispunjenog vremena, u pozadini, iza slika koje vidite i opisa koji čitate, krije se mnogo plemenitija priča. Sa ove tačke gledišta koju sada imam, šireg pogleda na ceo događaj reći ću vam sledeće.
Manasiju niko ne doživljava kao još jedan u nizu festivala, gde ljudi dolaze s primarnom idejom da „otpuste“ kočnice. Naprotiv, ovde se čula maksimalno angažuju, ovde se duša puni plemenitim sadržajem. Ovde se uči i, paradoksalno oživljavanju ambijenta srednjeg veka, gleda u – budućnost!
Tekst i slike: Boris RAKIĆ
Foto: S. LJUBISAVLJEVIĆ
