Tajno i retko oružje
Prigušeni pištolj, razvijen u bivšem SSSR za potrebe specijalnih jedinica, još uvek je veoma upotrebljiv i poželjan za blisku borbu. Iako je zbog nesrećnog spleta okolnosti i pogrešno opredeljene namene, prilično loše prošao kao primarno vojno oružje sovjetske vojske, APS Stečkin je pokazao i neke karakteristike, zbog kojih je kod specijalnih vojnih i policijskih jedinica (Specnaz, KGB, OMON, SOBR i druge VIP agencije), ostao u upotrebi do danas.
Razvoj automatskog pištolja, namenjenog pomoćnom vojnom osoblju, kao lično odbrambeno oružje, u bivšem SSSR počeo je još krajem dvadesetih godina prošlog veka, ali nije rezultirao pojavom nekog uspešnog modela, sve do kraja Drugog svetskog rata. Tek 1948, kada je usvojen i novi službeni pištoljski metak 9×18 Makarov, u arsenalu u Tuli, konstruktor Igor Jakovljevic Stečkin je napravio veliki model pištolja, sa selektorom za automatsku paljbu i odvojivim kundakom-futrolom, koji je privukao pažnju države. Ovaj model (prvobitno konstruisan u kalibru 7,62×25 TT) usvojen je 1951, od strane sovjetske vojske, zajedno sa kompaktnijim, poluatomatskim modelom nazvanim Makarov PM (pistolet Makarova) u istom kalibru, čime je zamenjen do tada korišćeni Tokarev TT-33. Novim pištoljem, nazvanim po konstruktoru APS (avtomatičeskij pistoljet Stečkina), opremljeni su artiljerci, tenkisti, oficiri borbenih jedinica, rukovaoci raketnim bacačima RPG u pešadiji i još neki, neborbeni delovi vojske. Ubrzo posle usvajanja, pokazalo se da APS, sa glomaznim i teškim kundakom-futrolom nije udoban za nošenje. Uz to nije imao dovoljnu vatrenu moć za primarno vojno oružje, što je početkom sedamdesetih godina 20. veka dovelo do njegovog zamenjivanja kompaktnom jurišnom puškom AKS-74U, u puščanom kalibru 5,45×39 M74 i povlačenjem u rezervu, da bi proizvodnja konačno zaustavljena 1975.
Tehnološki zahtevna adaptacija
O pištolju APS Stečkin, „Kalibar“ je pisao još u broju 39 i na tome bi i ostalo, da nedavno nismo došli u priliku da detaljnije razgledamo jedan prilično redak primerak prigušenog pištolja, nazvan APBS (avtomatičeskij pistolet bessumnij – automatski pištolj prigušeni) ili APB 6P13 Stečkin (kako je glasio njegov puni naziv po vojnoj nomenklaturi), razvijenog u bivšem SSSR, preradom Stečkina u državnim arsenalima, 1972, za potrebe sovjetskog Specnaz i KGB. Pištolj smo pronašli u arsenalu Specijalne antiterorističke jedinice MUP Srbije i na njihovom poligonu u Batajnici i praktično isprobali ovo tajno i retko oružje. Rado smo prihvatili poziv naše najelitnije specijalne antiterorističke jedinice policije, kako bismo što jasnije stekli utisak o kakvom je oružju reč. Na poligonu SAJ, sačekalo nas je naizgled poznato oružje (sa cevi koja iz navlake viri za 21 mm), sa žičanim odvojivim kundakom i prilično laganim prigušivačem dugim 210 mm. Uz njega, za probu smo imali domaću municiju PPU, sa FMJ zrnom i mesinganom čaurom, koja je daleko kvalitetnija od originalne sovjetske, kod koje su košuljica zrna i čaura od čeličnog lima. Ipak, posle prvog pregleda, zaključili smo da je reč o pažljivo osmišljenoj i tehnološki zahtevnoj fabričkoj adaptaciji, koja dosad nije viđena ni kod jednog zapadnog oružja, zahvaljujući kojoj APBS do danas nema ozbiljniju konkurenciju. Test koji smo uradili i snimili, predstavlja prvi put objavljene snimke „srca“ ovog sistema, koji dosad nikada nije prikazan rastavljen.
Genijalna konstrukcija
Iako je zbog nesrećnog spleta okolnosti i pogrešno opredeljene namene, prilično loše prošao kao primarno vojno oružje sovjetske vojske, APS Stečkin je pokazao i neke karakteristike, zbog kojih je kod specijalnih vojnih i policijskih jedinica (Specnaz, KGB, OMON, SOBR i druge VIP agencije), ostao u upotrebi do danas. Pre svega kao taktički borbeni pištolj. Po konstrukciji, to je jednostavno, potpuno čelično oružje, sa nezabravljenim, slobodnim zatvaračem, spoljnim orozom i obaračem dvostrukog dejstva, koji su kod ovog modela rešeni na isti način, kao i na manjem Makarovu. Prigušeni Stečkin koji smo testirali, sem po cevi koja viri iz obloge, spolja se ni u čemu ne razlikuje od standardnog. Kao i manji PM Makarov i Stečkin izgled duguje nemačkom pištolju Walther PP, sa koga su pozajmljeni povratna obloga oko cevi i sistem rasklapanja. Još pri prvom kontaktu sa njim, u oči upada nešto skromniji finiš i ružne korice od crvene plastike. Sa ukupnom dužinom od 246 mm (225 mm kod standardnog) i masom od 1.220 g (sa punim okvirom od 20 metaka), odnosno 1.650 g sa montiranim prigušivačem, ovo je prilično zdepasto i glomazno oružje, pomalo preveliko za pištolj. Ipak, čim se malo udubite u njegovu konstrukciju, javlja se poštovanje, koje se brzo pretvori u oduševljenje ruskoj praktičnoj genijalnosti, kada oružje jednom probate na strelištu. Kod prigušenog pištolja, na standardnu, prethodno istanjenu cev dugu 140 mm (korak uvijanja 1:240 mm), navučena je šira i duža cev, koja služi kao ekspanziona komora prigušivača. Sama cev je (slično kao kod automata HK MP5 SD), u krug razbušena odmah iza ležišta metka ali i na samom vrhu. Njena obloga, takođe, ima jedan otvor sa gornje strane pri vrhu, kojim je dozvoljeno isticanje gasova u telo prigušivača. Obloga cevi se posle skidanja navlake i povratne opruge lako skida sa cevi, odvijanjem (brzim navojem) za samo jedan krug, a kada je postavljena na svoje mesto, fiksirana je osiguračem sa zadnje strane, koji se zaključava u male bočne zareze levo i desno, na telu rama.
Ovim rešenjem, na skoro genijalan način, ostvareno je smanjenje brzine zrna na podzvučnih 293 m/s. Metak 9×18 Makarov PM, sa zrnom FMJ od 6,2 g ima deklarisanih 319 m/s i energiju od oko 313 J kada se koristi u pištoljima Makarov sa cevi od 97 mm, dok ispaljen iz cevi Stečkina od 140 mm ima početnu brzinu od oko 340 m/s (naravno i energiju koja je skoro ravna onoj kod metka 9×19 Para), koja je nadzvučna i ne dozvoljava efikasno prigušenje. Iz navlake ne viri sama cev, već njena obloga na koju se takođe brzim navojem, sa samo jednim krugom do kraja i osiguračem sa oprugom, navlači spoljni deo prigušivača, sa ekscentrično bušenim otvorom za prolazak zrna. Sam prigušivač je (kao stari sistem Hajrima Maksima), napravljen tako da je otvor za prolazak zrna u gornjem delu, čime je izbegnuto da telo širinom zaklanja prilično niske nišane na oružju. Njegova konstrukcija je prilično jednostavna: sastoji se od dvodelnog uloška od tankog čeličnog lima, a može da se za samo nekoliko sekundi, u jednom komadu izvuče iz tela radi održavanja. U prednjem delu, uložak predstavlja produženje ekspanzione posude oko cevi podeljeno u dva dela, dok ispred postoje još samo tri pregrade, savijene tako da izazovu vrtloženje barutnih gasova. Zaista, ništa jednostavnije na prvi pogled, ali je to ujedno i dokaz genijalnosti konstrukcije, jer prigušivač radi odlično (što se kasnije i pokazalo).
Komforna manipulacija Na mehanici pištolja, nema drugih odstupanja od standardnog modela. „Srce“ oružja čini poluga kočnice, sa leve bočne strane na ramu, kojom se bira režim paljbe i koji dozvoljava jedinačnu ili punu automatsku paljbu. Razdvajač je neobično rešen, a uz to povezan i sa usporivačem paljbe, zahvaljujući čemu je automatska paljba rešena sa teoretskom brzinom od oko 600-750 metaka u minutu. To je izuzetno dobro i verovatno najbolje od svih postojećih modela. To je ostvareno korišćenjem jednog, umesto dva posebna razdvajača kao kod većine drugih modela, koji kliznim površinama i oprugom koja na njega deluje, određuje režim paljbe, a dužinom njegovog kretanja i brzinom promene položaja, smanjuje se brzina samog automatskog ciklusa rada. Pouzdanosti rada ovog modela, sem jednostavnosti konstrukcije, doprinose i potpuno ravni, dvoredni, čelični okviri, kapaciteta 20 metaka (čija je pouzdanost skoro apsolutna). Pištolj sa osnovnim kompletom od pet okvira, korisniku donosi veliku vatrenu moć, u prilično skromnom pakovanju za ovu vrstu oružja.
Od drugih izmena, na modelu APB 6P13 Stečkin, može da se uoči još jedino tanki i laki žičani kundak, kojim je zamenjen raniji drveni (kasnije i plastični) kundak-futrola, nalik na onaj kod Mauzera Mod. 96. Kundak se lako montira i osigurava osiguračem sa oprugom, a jednom montiran, pruža siguran oslonac za rame i odličnu preglednost i kontrolu i pri jedinačnoj i rafalnoj paljbi. Na strelištu, ubrzo se dokazalo da je odlično konstruisan, jer oko dolazi pravo pred nišan, dok kundak dobro pada u rame. Pri gađanju sa njim, stav je bio potpuno prirodan, tako da se nišanska slika pojavljuje zaista munjevito i omogućava precizan pogodak, već prvim metkom. Na žičanom kundaku je predviđen i prostor, u koji se jednostavno postavi i fiksira prigušivač kada nije u upotrebi, što je takođe besprekorno rešenje. Uz ovaj model, u kompletu se nalaze kožna pojasna futrola, posebna futrola za prigušivač i kundak i dva standardna dvostruka držača za po dva rezervna okvira.
Vizuelno, na ovom modelu, najviše pažnje privlače nišani. Prednji je fiksni i nešto sitniji od modernih, ali zato upotrebljiv i na većim daljinama. Zadnji, preklopni, sa bočnim zaštitnicima ima četiri fiksirana položaja, za otvaranje vatre na 25, 50, ali i veoma optimističnih 100 i 200 m. Ipak, na strelištu smo se uverili da cilj može da se pronađe instiktivno preko nišana bukvalno u deliću sekunde i to sa i bez montiranog kundaka. Jednostavno, nišani su zaista pregledni i veoma upotrebljivi. Tome doprinosi i sjajan balans, sa centrom mase na sredini oružja (u zoni obarača), pa se odmah na poligonu pokazalo da je manipulacija sa njim izuzetno komforna. Svemu ovome pomaže i sistem komandi oružja, idealno raspoređen za brzu upotrebu, odnosno prepunjavanju bez menjanja hvata desne ruke na rukohvatu. Dugme utvrđivača okvira je lako dostupno, a poluga za oslobađanje zadržača okvira (kada je fiksiran u zadnjem položaju), nalazi se sa leve strane, upravo tamo gde vam prirodno legne palac ruke, kada umetnete novi okvir. Preklopnik kočnice, sa tri položaja (ukočeno, jedinačno i rafal), nalazi se na idealnom mestu, takođe odmah ispod palca desne ruke. Sa ovakvim komandama, Stečkin deluje veoma logično, kao i najkvalitetniji borbeni pištolji današnjice. Odnosno, kao nešto, sa čime ste proveli detinjstvo i porasli.
Brz, pouzdan i precizan
Na strelištu, testirali smo sa standardnom municijom PPU, sa zrnom FMJ od 6,2 g. Najpre smo isprobali oružje sa prigušivačem i pokušali da ocenimo kvalitet prigušenja. Posle prvog okvira, činilo nam se da prigušenje nije, koliko smo očekivali, od vrhunski konstruisane ruske tajne sprave. Najpribližnije opisan, zvuk je bio na nivou neprigušenog pištolja kalibra .22 Short. Ipak, kvalitet zvuka je bitno drugačiji i nikako nije ličio na pucnje vatrenog oružja, više na mehaničku buku šivaće mašine. Uz to, neki od pripadnika jedinice koji su se zatekli u hodniku iza strelišta, nisu prepoznali zvuk kao pucnjavu, iako je deo na kome smo probali Stečkina veoma akustičan (zbog blendi i bočnih zaštitnih zidova). I kasnije su negodovali, što ih nismo pozvali da prisustvuju testu, iako su bili samo nekoliko metara udaljeni od nas i mogli slobodno da priđu, da su shvatili šta se iza njih dešava. To pokazuje zašto je ovaj pištolj tako uspešno korišćen u Avganistanu i mnogim drugim sukobima. Odnosno, dokazuje da je prigušenje odlično, iako ne i najbolje, koje smo imali priliku da vidimo.
Sa druge strane, na testu preciznosti, pokazalo se da prigušivač nimalo ne utiče na preciznost ovog oružja: sa daljine od 50 m, uz korišćenje oslonca, mogao je da se pogodi sam centar mete svakim metkom. Sa kraćim rafalima, od dva do tri metka, svi pogoci su završavali u crnom krugu kružne mete. Takođe, pokazalo se da je kontrola odlična i sa pištoljem bez kundaka, jer prigušivač menja tačku težišta i pomera je bitno unapred, pa je kontrola zaista vrhunska. U rafalnoj paljbi, pokazao je ono što smo i očekivali – dobru kontrolu do daljina od tridesetak metara, posle koje je ovakva upotreba čisto rasipanje municije.
Zbog dobre ergonomije oružja, ne smeta mnogo ni nešto tvrđe okidanje, koje je fabrički podešeno na oko 2.000 daN, što je prilično. Ipak, hod je kratak i odsečan, a na silu možete da se priviknete, pa nam posle izvesnog vremena više nije smetala.
Na poligonu sa grudnim metama raspoređenim u prostoru, pištolj se pokazao veoma brzim, preciznim, pouzdanim i tačnim, radeći bez zastoja okvir za okvirom. Nikakav problem nije predstavljalo pogađanje vitalnih zona na meti, ni na daljinama preko 30 m, bilo da se gađalo iz pokreta, u pretrčavanju ili iz punog trka sa naglim zastajanjem, što je pokazalo zašto je Stečkin i dalje omiljeno oružje ruskih specijalnih jedinica vojske i policije.
Tokom testiranja, na ovom jedinstvenom oružju nismo zabeležili nijedan zastoj, ni drugi otkaz, što je na kraju dalo veoma lepu sliku, uz prilično razvijeno poverenje. Jednostavno, ovaj pištolj je jasno pokazao da rusko oružje uvek radi.
Uz nešto veće dimenzije od onih kod većine današnjih standardnih pištolja, jedina ozbiljnija zamerka može da se stavi nešto širem rukohvatu i malo prevaziđenom dizajnu, ali to je stvarno zanemarivo, u odnosu na ono što je pokazao na strelištu.
Sve u svemu, uz neka od ranije poznata ograničenja ovog pištolja (ograničena snaga i domet pištoljskog metka koji koristi) APB 6P13 Stečkin još dugo može da se smatra veoma upotrebljivim i poželjnim oružjem za blisku borbu.
Boris VOJVODIĆ
