Obavezujuća viteška loza
Ove godine na festival blizini Despotovca došli su učesnici iz dvadeset zemalja. Uprkos velikoj količini oružja i mnoštvu ljudi na relativno malom prosoru, nije bilo ni jedne neprijatne situacije
Nije lako pokrenuti se sa mrtve tačke. Savremeni način života istupio nam je čula i snizio norme časti. Politički pritisak i zasićenje lošim vestima, crpu energiju i čine da zaboravimo ko smo i od koje loze potičemo, dok ponovo ne čujemo zvuk. Zvuk koji je vapaj i zov istovremeno. Manasija nas ponovo zove. Na mesto neiscrpne inspiracije i pročišćenja, na mesto gde se uči kako se postaje vitez.
Resavska škola
Poslednjeg vikenda avgusta leta gospodnjeg 2018, po četvrti put održan je viteški festival „Just Out“. U gradu Despotovcu pored reke Resave, podno monumentalnih zidina koje okružuju manastir Manasiju, nastala je priča koja od samog početka zrači posebnim svetlom. Od kada je Despot Stefan Lazarević osnovao manastir u 15. veku, on i njegove zidine stoje kao svetionik nade i moći, energije i pravde. Prošlo je šest stotina godina kako je manastir sagrađen, prohujalo je nebrojeno sukoba i osvajača, ali on i dalje ponosno stoji. Nikada veće u svojoj slavi, ovo mesto pokajnički skromno ali ponosno besedi priču o časti i poštenju, hrabrosti, mudrosti i vizionarstvu i čeka svoje đake koje uči ovim vrednostima punih šest vekova.
„Just Out“ je sada već tradicionalna manifestacija koja progresivno raste iz godine u godinu, dosegavši i svoje krajnje kapacitete. Jer, velika livada na blagoj padini na kojoj svake godine niče viteško selo, postaje tesna od sve većeg broja učesnika, koji su nam ovoga puta došli iz 20 zemalja. Francuska, Belgija, Austrija, Nemačka, Švedska, Norveška, Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Rusija, Moldavija, Rumunija, Bugarska, Iran samo su neke od njih.
Evropa u malom
U petak rano izjutra digle su se kupole šatora i zavijorile zastave država sa zastavama viteških družina i njihovim grbovima. Oživelo je viteško selo, sa svih strana čuju se jezici i dijalekti naših gostiju i užurbano se sprema za veliki događaj. Poliraju se oklopi, mačevi, sekire, buzdovani. Isprobavaju bičevi, lukovi, koplja i samostreli. Donešene su čitave postavke šatora sa nameštajem, tapiserijama, priborima za jelo i pisanje, ispovedaonicama, krznenim pokrivačima, srednjevekovnim igrama.
Postavljaju se soške za oružje, čuje se alat, nakovanj i čekić, primitivno tocilo i strug za drvo na nožni pogon. Čuje se i grnčarski točak, vezu se platna, slikaju slike. Na nekoliko mesta već je upaljena vatra i kuva se neki od specijaliteta iz prošlih vremena.
Svaka zemlja donela je svoje običaje, oružje, došla da pokaže svoje taktike i veštine ali i da podeli sve to sa drugima, nauči kako to drugi rade i takmiči se u ringu sa svojim vitezovima. Skoro 600 učesnika došlo je da vidi koliko su dobri, upozna Srbiju i njene običaje i uživa u lepoti manastira okruženog stoletnim šumama pored bistre Resave.
U hodnicima vremena
Festival je otvoren svečano na velikoj bini sa velikim video-bimom, još jedan video-bim postavljen je nedaleko od ulaza u manastir, kako bi ogroman broj ljudi koji nisu mogli da stanu i vide program kod glavne bine, mogli da ga prate odatle. Špalir vitezova 20 zemalja učesnika prodefilovao je na velikoj areni ispred bine. Ovacije i najava bili su veličanstveni. Program na bini uvek je interesantan: od plesa i muzike, plesa sa vatrom do koreografije borbe i plesa, a borbe vatrenim bičem i mačevima su uvek atrakcija za sebe. Mogle su da se vide taktike i veština borbe vitezova kao i neverovatne masovne borbe, gde se od zvuka sudara čelinog oružja i oklopa naježi koža. Puštanjem svetlećih lampiona u nebo kao poruka mira, spektakularno je završen program prve večeri.
Program za decu (i odrasle) je bio odličan, od vožnje kanuom po Resavi, do streličarskog dvorišta, gde su naši „Beli Orlovi“ neumorno radili, a deca i odrasli imali priliku da probaju pravi luk i strelu. Pored njih u nastavku streličarskog dvorišta bila je moja družina „F.L. Archery“, koja je radila obuku u rukovanju lukom i strelom za decu i odrasle, u trajanju od 20 minuta, te su ovde svi zainteresovani mogli pravilno i bezbedno da nauče osnove streličarstva. Po prvi put ovde su mogle da se gađaju 3D mete (gumene figure zeca i fazana), a sudeći po posetiocima ovo je bio pun pogodak.
Bio je postavljen i trebušet (mnogi su ga nazivali katapultom, no razlike su velike, ali to je neka druga tema), koji je proradio u špicu posete, kako bi što više naroda moglo da posmatra ovo, za današnje pojmove primitivno, ali nimalo naivno oruđe. Trebušet je flaše od dve litre i kamenje od nekoliko kolograma izbacivao preko 100 metara u dalj. Pored njega bilo je strelište gde su momci iz „Reda zmaja“ (udruženje iz Gračanice) obučavali ljude u gađanju sekirom i kopljem u mete od drvenih blokova specijalno napravljenih za tu priliku.
Srednjevekovne mozgalice
Jedan od sponzora pored Ministarstva sporta i trgovine bila je Komercijalna banka, koja je za decu organizovala školu crtanja sa nagradama, „Beli Orlovi“ organizovali su arene za borbe malih vitezova. Mačevi i štitovi od drveta i kartona zaštićeni sunđerima i penastim materijalom bili su naoružanje budućih vitezova, a borbe su bile kao i prave, jedan na jedan, tri na tri i pet na pet.
U selu obilazeći šatore, mogle su da se probaju desetine srednjevekovnih društvenih igara. Kako odličnih mozgalica, tako i prostijih zabavnih igara. Jahanje konja bila je još jedna od atrakcija. Ponuda hrane i pića bila je odlična. Nekoliko restorana na otvorenom služili su hiljade ljudi, frižideri sa pićem bili su na nekoliko mesta kao i slavine sa pijaćom vodom, kojih je ovoga puta bilo još više.
Kada imate toliki protok ljudi u relativno malo vremena (podaci kažu da je bilo preko 100.000 ljudi za tri dana) nije lako sve idealno organizovati. Mnoge stvari su nepredvidive i rešavaju se u hodu ali neke i nisu toliko teške za predvideti.
Nije sve idealno
Naravno osvrnuću se i na nekoliko loših strana. U kampu je bilo premalo tuš kabina, samo tri na onoliki broj ljudi, to je zanemarivo. Posećenost definitivno prerasta početne postavke. Pokretni toaleti su bili neuredni i malo ih je postavljeno. Drugi dan moglo je da se vidi i razbacano smeće, za šta su odgovorniš posetioci jer je bilo postavljeno nekoliko kontejnera i kanti.
Ali sve to je zanemarivo jer na festivalu nije bilo nijednog incidenta, povrede posetilaca ili neke druge potencijalno opasne situacije. Ne zaboravite, mnogo je oružja i ljudi na jednom mestu bilo i hvala Bogu nije bilo ni jedne neprijatne situacije.
Brižljiva organizacija
Opština Despotovac shvatila je koliko je ovaj „projekat“ važan i potrudila se da obezbedi sredstva da se asfaltira potpuno novi i širi put do samog manastira. Napravljena je okretnica za autobuse i izgradila se nova pešačka staza, kao i nekoliko novih parkinga u samom gradu i usput do manastira. Takođe bili su obezbeđeni i autobusi koji su besplatno prevozili i non-stop kružili od Despotovca do Manasije. Policija i obezbedjenje bili su svuda gde je potrebno da regulišu saobraćaj i usmere ljude.
Ove godine hrana za sve učesnike bila je i obilnija i kvalitetnija, uz dobijene vaučere i obezbeđen mnogo veći broj klupa i stolova u šumarku pored reke sve je bilo znatno bolje nego prethodnih godina. Info pult turističke organizacije Despotovac, panoi sa obaveštenjem o polascima do Resavske pećine, vodopada Veliki buk i vrela bili su jasno istaknuti. Mnogi posetioci otišli su na ove ture i vratili se sa velikim osmehom.
Besplatan ulaz
Veliki broj ljudi koji su želeli da ostanu i budu deo festivala sva tri dana mogao je da se smesti u uređenom kampu, tradicionalno postavljenom iza šume i viteškog sela kako bi se „sakrili“ moderni šatori. I ovaj prostor za kamp postaje mali, pa je od jednog reda šatora koliko ih je bilo prve godine došlo do četiri reda i traži se mesto više, a cena od 500 dinara sve vreme festivala je zanemariva.
Raspitujući se malo kod naših vitezova koji idu na ovakve i slične manifestacije po svetu, saznadoh da nigde nema ovako velikog festivala gde je ulaz besplatan i kako tvrde, oni i dalje insistiraju da tako i ostane.
Ko god je bio na festivalu nije mogao da ostane ravnodušan na pogled preko viteškog sela do monumentalnih zidina manastira. Taj prizor ostaje urezan u sećanje, a sam manastir je oaza mira. Ulazak u krug utvrđenja potpuno vas izoluje od buke, svečana tišina govori mnogo više nego što čovek očekuje. Duboko poštovanje vidljivo na licima stranaca koji posećuju manastir i crkvu Svete Trojice, opominju da uvidimo koliko bogatstvo imamo i koliko moramo da budemo bolji da ih viteški sačuvamo za buduća pokolenja. Pozdrav svim vitezovima do sledećeg festivala „Just Out“!!!
Boris RAKIĆ
foto: Siniša LJUBISAVLJEVIĆ
