Blistavi Mauserov model

Uprkos tome što nije doživela popularnost nekih drugih, često inferiornijih modela, SP 66 je ostavila vrlo pozitivan utisak na sve koji su imali priliku da je koriste. Ne treba ni da čudi jer je sve na njoj bilo prvoklasno, od preciznosti, do onoga što nazivamo nemačkim kvalitetom izrade i cene
Pokolj izraelskih olimpijaca u Minhenu 1972. godine je snažno odjeknuo širom sveta. Kao pečurke posle kiše, na Zapadu su počele da niču brojne specijalne protivterorističke jedinice. Jedna od njih je i čuvena nemačka GSG9 (Grenzschutzgruppe 9). Na osnovu brojnih analiza i procena sklapana je slika o opremi i naoružanju kojim bi bili naoružani njeni pripadnici.
Policijski fijasko u minhenskoj drami je pokazao svu neadekvatnost trenutnog naoružanja, a pogotovo snajperskog. U stvari, ono nije ni postojalo u policijskom arsenalu, a zbog zakonskih ograničenja, vojni snajperisti nisu mogli da budu pozvani da reše problem. Po okončanju debakla i formiranju GSG9, Nemci su shvatili da moraju da odreše kesu i da pored adekvatne opreme i obuke, za svoju novoformiranu specijalnu jedinicu nabave i vrhunsko naoružanje.

„Gehmanova kratka akcija“

Jedna od pušaka koja je ušla u njihov arsenal, istina u ograničenom broju od svega 30 komada, jeste Mauserova snajperska puška Model 66 SP. Već samo ime legendarnog proizvođača, govori da je gotovo sigurno u pitanju izuzetno oružje. I zaista je tako. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je Model 66 SP među poslednjim snajperskim puškama starog kova koja je usvojena u naoružanje. Zasnovana je na sportskoj verziji Model 66, a koja je opet svoj uzor imala u lovačkoj. Jednostavno rečeno, sistem zatvarača i sanduka su konstrukcijski identični kod svih modela, dok su ostali delovi puške prilagođeni namenjenoj ulozi, što je uobičajena praksa u oružarstvu.

Prvobitna verzija oružja je dizajnirana tokom pedesetih godina i za nju je zaslužan Walter Gehman, čovek koji je bio izuzetan sportski strelac-svetski rekorder, briljantan oružarski inženjer i stručnjak za balistiku. Ipak, prvi primerci nove konstrukcije zatvarača, u Nemačkoj poznate kao „Gehmanova kratka akcija“ su izašli sa proizvodne linije tek 1965. godine. Na snajpersku verziju se čekalo još punih petnaest godina, odnosno osam godina od događaja u Minhenu. Prema dostupnim podacima, napravljeno je svega 360 komada SP 66, od čega najveći broj u toku 1980. godine, a zvanično je proizvodnja svih modela ugašena 1995. godine. GSG 9 je nabavio oko 30 komada, dok je Izrael naručio 100 primeraka. Zanimljivo je da su ovi prvi oružje koristili prvenstveno za izvođenje snajperskih dejstava u protivterorističkim akcijama, dok su Izraelci imali u vidu vojnu upotrebu. Tačnije rečeno, za odbranu utvrđenih pozicija na Golanskoj visoravni i pojasu Gaze. Kako je SP 66 prilično teška i glomazna puška, uglavnom nije baš primerena za svakodnevno vucaranje po kojekakvim planinskim zabitima. Ipak, u izraelskom slučaju, mora se priznati da je izbor i više nego adekvatan. Svi primerci iz produkcije za Izrael su u periodu 1999-2000. godine završili u SAD. I zanimljivo je da su skoro svi u vrlo dobrom stanju. Ovo govori o izuzetnom kvalitetu oružja. Poznato je da pripadnici IDF nisu nimalo nežni prema svom oružju i opremi. Scene gde vojnici bacaju ruksake i naoružanje sa oklopnih transportera na zemlju su uobičajene, ili su barem bile u periodu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Konstruktori  su mislili na sve

Jedan od najkritičnijih delova svakog snajperskog oružja je njegova cev. Ljudi iz „Mausera“ su se svojski potrudili da naprave vrhunski primerak za ovako elitno oružje i u tome su uspeli. Ukupna dužina cevi sa montiranom kombinacijom gasne kočnice i kompenzatora odskočnog ugla je 730 mm, dok je sama cev dužine 650 mm. Iz današnje perspektive, ovo je baš dugo i primerenije oružjima u kalibru .338 Lapua Magnum. Korak uvijanja je desni, sa četiri žleba i spolja, tako da iznosi 1:12 inča, što je takođe nekadašnji standard. Cev je urađena tehnikom hladnog kovanja od hrom-vanadijumskog čelika, sa unutrašnjom trasom ispoliranom do visokog sjaja, poput ogledala.
Pomenuta gasna kočnica je aktivnog tipa i sastoji se od pet pari obostranih proreza, dok je kompenzator u stvari jedan duboki dijagonalni prorez pod uglom od 45 stepeni, smešten na samom kraju. Ovo je prilično neobična solucija pošto se ovaj vid dodatka uglavnom montira na automatsko oružje. Ukoliko je želja konstruktora bila da se dobije oružje koje će ostati što približnije nišanskoj liniji po opaljenju radi što bržeg plasiranja narednog hica, onda ovo rešenje ima smisla. Osim navedene dužine cevi, „Mauser“ je radio i kraću verziju, prilagođenu za upotrebu prigušivača. Istina, ova verzija je vrlo retka i uglavnom je nepoznata, čak i dobrim poznavaocima.

Kundak je izrađen od kvalitetne orahovine i izuzetno je masivan. Ako pogledate pušku sa gornje strane, prvo što vam pada u oči je da je izuzetno širok u prednjem delu. Ovo, naravno, nije urađeno slučajno. Drvo je poznato po tome da „radi“, odnosno da je sklono da se krivi u stranu. Ovo je posledica vlage koju upija tokom vremena. Tako ukrivljen prednji deo kundaka može da dodirne slobodno plivajuću cev i da potpuno promeni sliku pogodaka, počevši od relativno benigne promene srednjeg pogotka, pa do sticanja utiska da gađate iz lovačke puške sačmarice. A, verujemo da bi ovako nešto predstavljalo pravu noćnu moru snajperisti koji mora da preciznim hicem eliminiše otmičara koji se krije iza taoca. Na donjem delu potkundaka nije postojala mogućnost montaže nožica, pa su česte preinake, bilo službene, bilo neslužbene. Na primer, Izraelci su na sve svoje primerke montirali Harrisove nožice, dok primerci koji su završili u civilnim rukama uglavom poseduju Picatinny šinu koja omogućava kačenje različitih modela.
Osim masivnosti, kundak se odlikuje i odličnom ergonomijom. Odabran je vrlo strm pištoljski rukohvat sa rupom za palac, rešenje koje je posle proslavio „Accuracy international“. Kao i potkundak, rukohvat je dodatno obrađen ohrapavljivanjem u prednjoj zoni da bi se dobio čvršći i sigurniji hvat. Sa njegove desne strane se nalazi profilisani otvor za provlačenje palca, ali i duboki usek radi mogućnosti pozicioniranja palca sa desne strane prilikom gađanja. Ovo nas upućuje na dve stvari. Prva je da je oružje predviđeno prevenstveno za dešnjake, a druga je vezana za način upotrebe oružja. U zavisnosti od filozofije koju neka snajperska škola zastupa, šaka mora čvrsto da pridržava rukohvat ili da ga dlan tek ovlaš dodiruje. Ovaj potonji pristup je tipičan za Amerikance i one koji su oni obučavali. U svakom slučaju, Mauser je omogućio oba pristupa, pa kako ko voli.

Uspela izvedba

Kundak je dobio i podesivu obrazinu. Preko matice koja se nalazi sa desne stane kundaka, obavlja se stezanje ili popuštanje mehanizma pod oprugom koji omogućava lako podizanje obrazine. Na taj način se lako može naći odgovarajuća visina za svakog korisnika i za svaki model optičkog nišana. Sa zadnje strane je montiran široki gumeni oslonac za rame koji takođe ima mogućnost podešavanja po visini. Zanimljivo je da nije omogućeno pomeranje i po dužini, što je jedna od korisnijih stvari, ali u obzir treba uzeti vreme kada je puška nastala i da je u to vreme to bila karakteristika samo kod takmičarskih pušaka. Bilo kako bilo, kundak se može smatrati vrlo uspelim i jedan je od najudobnijih koji se može naći kod snajperskih pušaka.

Pomenuta konstrukcija akcije je definitivno nešto što odudara od onoga što se smatra uobičajenom Mauserovom kombinacijom sanduka i zatvarača. Sanduk je, uslovno rečeno dvodelni i sastoji se od dela koji je fiksiran u drvenom kundaku i drugog dela koji se može skinuti zajedno sa zatvaračem. Ovaj drugi deo je višenamenski. Ima ulogu poklopca, ujedno služi za vođenje zatvarača i zapinjanje udarača. Ovo poslednje se postiže preko profilisanog ispusta sa leve strane zatvarača koji ulazi u odgovarajući prorez na samom telu pomenutog poklopca. Podizanjem ručice zatvarača, dolazi do odbravljivanja zatvarača, potiskivanja sklopa udarača, udarne igle i udarne opruge prema nazad i zapinjanja. Telo zatvarača je drastično kraće od uobičajene Mauserove konstrukcije i izrađeno je od visokokvalitetnog čelika, sa dva masivna ispusta za bravljenje. Dvopoziciona kočnica je smeštena sa desne strane, baš kao i ručica za manipulaciju zatvaračem. Da bi se skinuo poklopac i zatvarač, potrebno je pritisnuti posebno dugme utvrđivača smešteno sa desne strane drvenog kundaka, podići ručicu zatvarača i ceo sklop povući unazad.

Savršeno okidanje

U donjem delu sanduka je smešten fiksni magacin i okidački mehanizam. Zanimljivo je da je njegov kapacitet svega tri metka. Ovo je uglavnom dovoljno za protivterorističku namenu, iako većina korisnika preferira nešto veći kapacitet. Najverovatniji razloga za ovako skroman kapacitet je povećanje krutosti sanduka, što povoljno utiče na preciznost.
Što se okidanja tiče, najlakše ga je opisati rečima poput izuzetno ili savršeno. Okidač ima dva kolena, ali sa tim da je prvo koleno gotovo neprimetno i da je potrebna sila pritiska za opaljenje oko 1,5 kilogram. U kombinaciji sa kristalno jasno definisanim otpuštanjem udarača, nije ni čudo što su upotrebljeni gore pomenuti atributi.

Na gornjem delu sanduka je montiran optički nišan. Originalno je uz pušku dolazio varijabilni „Zeiss“ model Diavari ZA 1,5-6×42. Nišan je imao mogućnost podešavanja doboša daljinara u rasponu od 100 do 400 metara što je dovoljno za takvo uvećanje i snajperska dejstva u protivterorističkim operacijama. Za vojnički način upotrebe ovo je bilo nedovoljno, pa su se Izraelci odlučili za neka druga rešenja, a među njima i za model iz „Swarovskog“, prečnika tubusa od 30 mm i fiksnog uvećanja od 6x, podešen za spoljnobalističke karakteristike snajperskog metka M118. Novi nišan je imao mogućnost otkrivanja daljine, slično sovjetskom nišanu PSO-1 za SVD ili „Zrak“ M-76. Osim austrijskih, kačena su i domaća „stakla“ Nimrod sa uvećanjem od 6x i nešto ređe, od 10x. Ovaj potonji je verovatno bio i najadekvatniji izbor, s obzirom na namenu koju su mu Izraelci dodelili.

U arsenalu mnogih specijalaca

Već smo rekli da je SP 66 napravljena u svega 360 primeraka, što je stvarno malo. Retki srećnici među vojnim i policijskim snajperistima su bili izuzetno zadovoljni oružjem koje su dužili. Međutim visoka cena i velika masa su zaslužne da se nijedna vojska ne odluči za masovno naoružavanje ovom snajperskom puškom. Poznato je da su pored izraelske vojske, za svoje specijalce manju količinu nabavili Indijci i Poljaci. Od specijalnih policijskih službi, pored GSG 9, takođe manju količinu su nabavili Italijani za GIS (Specijalna grupa za intervencije u okviru karabinjera) i to bi bilo to. Jasno je da slaba potražnja znači i slabu prodaju, što implicira i neminovno gašenje proizvodnje. Dodatni ekser u mrtvački kovčeg je bio i novi „Mauserov“ model snajperske puške 86 SR.
Iako nikada nije doživela popularnost nekih drugih, često inferiornijih modela, SP 66 je ostavila vrlo pozitivan utisak na sve one koji su imali priliku da je koriste, ili barem da se nakratko igraju sa njom. Ne treba ni da čudi jer je sve na njoj bilo prvoklasno, od preciznosti, pa do onoga što nazivamo nemačkim kvalitetom izrade i cene. A, ne verujemo ni da bi se bilo koji od naših ljubitelja snajperskih pušaka ljutio da ima ovakav jedan vredan primerak u kolekciji.

Ninoslav TRIFUNOVIĆ

foto: Mauser