Ko vlada Mediteranom?

Sirijska „klanica“, izbeglička kriza, nestabilna situacija u Libiji, tenzije između Izraelaca i Arapa teritorijalno zahvataju dobar deo Sredozemnog mora. Kada se bolje razmisli, ovo područje istorijski predstavlja jedno od, ako ne i poprište najžešćih pomorskih borbi u ljudskoj istoriji

Od epskih bitaka između Grka i Persijanaca, kao i Rimljana i Kartaginjana, preko srednjevekovnog značaja za prevoz Krstaša u Svetu zemlju i sukoba evropskih pomorskih sila s Turcima, do bitaka u Prvom i Drugom svetskom ratu, pa sve do danas Sredozemno more je bilo strategijski vrlo važno. Vladanje njime je status zbog položaja između civilizacija, razapetosti između interesa velikih sila i značajnog trgovačkog puta zadržalo do današnjih dana, kada smo suočeni s nizom novih izazova, poput izbegličke krize, nove konfrontacije velikih sila oko Sirije i dugogodišnjih sukoba između Arapa i Izraelaca, a ranije Grka i Turaka.

Ko vlada morima, vlada i svetom, bilo je jasno od davnina, te su sve svetske sile, ukoliko su imale ambicije da im imperije iole duže opstanu, razviju snažnu mornaricu. Tradicionalno, Francuska i Italija su sile koje smatraju Sredozemno more svojom „barom“, ali se eskalacijom Hladnog rata kao važan, ako ne i ključan faktor javljaju američka 6. flota, koja deo aktivnosti obavlja u Sredozemnom moru i sovjetska Crnomorska flota.

Kraj Hladnog rata dao je samo jednu promenu, vezanu za opadanje snage ruske ratne mornarice (RM), kroz propadanje dobrog dela brodova i nedostatka sredstava za održavanje. Poslednjih godina dolazi do određenog jačanja ruske RM na svim poljima, pa i u Sredozemnom moru, a isto važi i za pojavu dve nove regionalne sile – Grčke i, naročito, Turske. Prikazaćemo RM najuticajnijih zemalja u Sredozemlju, ali treba imati u vidu i prisustvo obalnih raketnih sistema, negde i cevne artiljerije, kao i značajnu vazdušnu komponentu koja može da ima znatan uticaj na prevlast na moru.

Rusija

Crnomorska flota ima na raspolaganju značajne efektive, relativno dobro raspoređene u snage koje mogu da se angažuju na otvorenom moru, van Crnog mora i patrolne snage, odnosno flotilu desantnih brodova. Iako se naziva protivpodmorničkom 11. flotilom, te snage poseduju značajan borbeni potencijal i protiv površinskih ratnih brodova, a u manjoj meri i za PVO i napade na ciljeve na kopnu.

Sastoji se od krstarice „Moskva“ (klasa Slava), koja je, ujedno, komandni brod, razarača „Smetlivij“ klase Kašin i četiri fregate, dve klase Krivak i dve Admiral Grigorovič. Svi brodovi, osim poslednja dva primljena u službu 2016, relativno su stari: razarač „Smetlivij“ datira iz 1969, fregate Krivak iz 1980. i 1981, krstarica „Moskva“ iz 1983… Primetno je da je Crnomorska flota prva dobila nove fregate Admiral Grigorovič, verovatno, kao potrebu da se angažuju tokom akcija u Siriji. Krstarice klase Slava su izuzetno dobro naoružane, gde se osnovno naoružanje bazira na 16 protivbrodskih raketa velikog dometa P-500 Bazalt ili P-1000 Vulkan, 64 rakete S-300F (mornarička verzija kopnenog sistema S-300) i protivpodmorničkom helikopteru (uz to imaju i topove 130 i 30 mm, rakete za PVO malog dometa, torpeda i protivpodmorničke bacače). Kao takve, u vreme Hladnog rata su to bile jedinice ekvivalentne danas povučenim američkim krstaricama klase Virginia. S druge strane, fregate klase Admiral Grigorovič su naoružane topom 100 mm, nose osam protivbrodskih raketa Klub ili Jahont/Oniks, 24 rakete brod-vazduh Štilj-1, dva sistema top-raketa Kaštan, dva dvocevna torpedna aparata 533 mm i protivpodmornički bacač RBU-6000. Takođe, nose jedan helikopter Ka-27 ili Ka-31.

Sve podmornice su klase Kilo, vrlo cenjene za napad, jedno vreme nazivane i „crna rupa“ zbog vrlo niskog nivoa buke. Osnovno naoružanje su torpeda 533 mm, ali neke nose rakete Club/Kalibr, koje u različitim verzijama mogu da se koriste za protivbrodsku, protivpodmorničku namenu ili za dejstva po ciljevima na zemlji. Za dejstva u samom Crnom moru namenjeno je šest protivpodmorničkih fregata (manjeg deplasmana, po novoj klasifikaciji bi mogle da se nazovu i korvetama) i ukupno 11 brodova, koji bi se mogli okarakterisati kao korvete, u klasama: Nanučka, Tarantul, Bujan i Dergač. Njihova osnovna karakteristika je snažno protivbrodsko naoružanje, verovatno, kao težnja za obezbeđenjem obale Crnog mora od desanta.

Trenutno se u Sredozemlju nalazi i nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ s pratnjom u sastavu velike krstarice (ili kako se još klasifikuje bojnog krstaša) „Petar Veliki“ i dva protivpodmornička razarača klase Udaloj. „Admiral Kuznjecov“, prema nekim navodima, nosi šest do osam aviona Su-33, četiri MiG-29KR/KUBR, borbene helikoptere Ka-52K, Ka-31R tipa AWACS i Ka-27PS namenjenih za traganje i spasavanje. Ti nosači aviona su osposobljeni za nošenje 36 aviona i do 24 helikoptera. Pored toga, nose i respektabilno raketno naoružanje u vidu 12 protivbrodskih raketa P-700, 192 rakete malog dometa sistema Kinžal, šest topova 30 mm i osam raketno-artiljerijskih sistema Kaštan, kao i protivpodmornički raketni sistem Udav.

Francuska

Francuska poseduje jednu od najsnažnijih evropskih RM. Mada je tokom Hladnog rata bila prilično „neposlušna“ članica NATO, danas su njeni efektivi u potpunosti angažovani, čak bi se moglo reći da predstavlja jednu od istaknutijih članica. Iako se bazira i prema Sredozemnom moru i prema zapadu i severu Atlantika, u slučaju eventualnog sukoba predviđeno je prebacivanje kompletne flote u Sredozemno more, gde je u periodu neposredno pre Drugog svetskog rata postojalo tradicionalno rivalstvo sa italijanskom RM.

U upotrebi ima impresivan nosač aviona „Charles de Gaulle“, jedini nuklearni nosač aviona van SAD, izuzetno dobro opremljen vazduhoplovnom komponentom, koja je tokom operativnog veka varirala u zavisnosti od misije. Zvanično, brod nosi najviše 40 aviona, od čega je 35 višenamenskih borbenih aviona Rafale M, po mnogima najboljih palubnih aviona danas, dva AWACS-a E-2C Hawkeye i tri helikoptera (SA365 Dauphin, EC725 Caracal ili AS532 Cougar). Pored toga, brod poseduje i značajnu blisku PVO, koja je bazirana na raketama Aster 15 i Mistral i topovima 20 mm.
Flota površinskih ratnih brodova zasniva se na razaračima (dva klase Horizon i dva Cassard, oba sa istaknutim PVO naoružanjem i osam protivpodmorničkih, tri Aquitaine i pet George Leygues) i fregatama (pet stelt fregata La Fayette, šest patrolnih – izviđačkih Floreal). Snažna je i patrolna komponenta, gde treba istaći devet D“Estienne d“Orves, ranije klasifikovanih kao fregate, a danas kao korvete. Naravno, Francuzi poseduju i tri desantno-jurišna broda Mistral, svaki sa 16 srednjih ili 35 lakih helikoptera, značajnu komponentu za razminiranje, pomoćne brodove… Podmornice su predstavljene s dve klase: četiri Triomphant (sa 16 interkontinentalnih balističkih raketa M-51, dometa do 10.000 km i bojevom glavom sa šest nezavisnih glava snage 150 kt) i šest Rubis (nuklearne podmornice – lovci).

Italija

Njihova RM je, za razliku od većine drugih, posle Hladnog rata zadržala borbeni potencijal, ako ne i ojačala. Udarna pesnica su nosači aviona i razarači/fregate. U službi su dva nosača aviona, „Cavour“ i „Giuseppe Garibaldi“. Prvi nosi osam aviona AV-8B Harrier II i 12 helikoptera AW101 (najviše ukupno 30 letelica), a drugi do 18 aviona i helikoptera istih tipova. Dve klase razarača, Orizzonte i Durand de la Penne, predstavljeni su sa po dva broda. Prvi su razarači projektovani i građeni s Francuzima (klasa Horizon) i naoružanje im je do 48 raketa brod-vazduh velikog i srednjeg dometa Aster-30/15 (i Mistral na Horizon), osam protivbrodskih raketa Teseo Mk2 (Exocet na Horizon), topovima 76 (tri na Orizzonte, dva na Horizon), 20/25 mm, torpedima MU90 i helikopteru AW101 ili NH90.

Fregata ima 14 (pet novih Bergamini), sedam Maestrale i dva Lupo. Klasa Bergamini je italijanska varijacija fregata FREMM (Fregate europenne multi-mission/Fregata europea multi-missione) koje su razvijene s Francuzima, gde su poznate kao klasa Aquitaine. Italijani poseduju i verzije za PVO i protivpodmorničke, dok Francuzi samo protivpodmrničke. I ova klasa i razarači Orizzonte/Horizon se grade i dalje, pa će punu brojnost dostići tek za nekoliko godina. Tu su i četiri korvete, tri velika desantno-jurišna broda, brodovi za protivminsku borbu i drugi pomoćni brodovi. RM poseduje sedam dizel-električnih podmornica, od kojih su tri najsavremenije klase Todaro (verzija nemačke Tip 212, po mnogima trenutno jedna od najtiših i najefikasnijih na svetu), a četiri nešto starije Sauro. Klasa Sauro generacijski pripada ruskim podmornicama klase Kilo, iako je nešto manja i s manjim radijusom dejstva.

Španija

Slično kao i italijanska RM, španska je posle Hladnog rata dostigla znatno viši kvalitativni nivo. Posebno treba istaći domaću brodogradnju, koja je dostigla vrhunac s fregatama F100 Alvaro de Bazan, vrlo dobro izbalansiranim brodovima koji se u Norveškoj koriste u verziji Fridtjof Nansen, a u Australiji kao Hobart. Za razliku od novijih evropskih konkurenata, nose američke senzore (AEGIS radarski sistem) i naoružanje u vidu 48 vertikalnih lansera za rakete brod-vazduh Standard SM-2MR velikog dometa ili 64 ESSM-Evolved Sea Sparrow srednjeg dometa ili u kombinaciji, kao i osam protivbrodskih raketa Harpoon, top 127 mm, torpeda 324 mm Mk46 i helikopter SH-60B.

Šest fregata Santa Maria pripada američkoj klasi Oliver Hazard Perry, vrlo cenjenim brodovima univerzalne namene iz hladnoratovskog perioda. Tu su i tri desantna broda, jedan klase Juan Carlos I i dva Galicia, kao i niz patrolnih i pomoćnih brodova. Tri podmornice klase Galerna su dizel-električne, a pripadaju francuskoj klasi Agosta. Generacijski su slične klasi Kilo i Sauro, vrlo su cenjene, ali im predstoji zamena novim podmornicama S-80.

Grčka

Ne treba suviše trošiti reči na grčku pomorsku tradiciju. Decenijama su oslonac bili brodovi iz vojne pomoći, naročito SAD, ali je poslednjih nekoliko situacija iz korena izmenjena nabavkom novih sredstava, pre svega iz Nemačke. Dimenzionisanje flote, kao i celokupnih oružanih snaga sprovodi se u odnosu na Tursku, kao glavnog konkurenta.

Ukupno imaju 13 fregata, četiri novije, klase MEKO-200HN i devet holandskih Kortenaer, u Grčkoj poznate kao Elli. Modularne fregate MEKO-200 su naoružane sa osam protivbrodskih raketa Harrpoon, 16 vertikalnih lansera za rakete brod-vazduh Sea Sparrow, topom 127 mm Mk45, dva artiljerijska sistema za blisku PVO broda 20 mm Phalanx, torpedima 324 mm Mk46 i protivpodmorničkim helikopterom S-70B-6. Pored toga, važna komponenta su i raketne topovnjače, kojih je operativno tri klase: Roussen, Type 148 i La Combattante III. Osnovno naoružanje su im protivbrodske rakete, a predstavljaju vrlo opasno sredstvo u uslovima razuđene obale, poput grčke.
Ostali brodovi su: topovnjače, patrolni brodovi i čamci, brodovi za snabdevanje, desantni, minolovci… Druga važna komponenta su podmornice, kojih je operativno ukupno osam. Poseduju nemačku klasu 209 u varijantama: 209/1200 (tri) i 209/1400 AIP (jedna). Posebno je zanimljiva poslednja, jer umesto dizel-električnog ima alternativni pogon na gorive ćelije, čime se povećava autonomija, naročito u zaronjenom stanju. Četiri podmornice Type 214 su najnovije, takođe opremljene alternativnim pogonom i ocenjene kao jedne od, ako ne i najtiše na svetu. Pored toga, odlikuju se izuzetno moćnim naoružanjem u vidu torpeda DM2A4 Seehecht sa aktivo-pasivnim samonavođenjem i navođenjem optičkim kablom maksimalne brzine iznad 50 čvorova i maksimalnog dometa više od 50 km. Trenutno, tim torpedima, verovatno, mogu da konkurišu samo italijanska Black Shark i francuska F21.

Turska

Ova RM je slična po karakteru grčkoj, ali je, ipak, nešto snažnija. Šesnaest fregata pripada klasama MEKO-200TN I i II (Barbaros i Yavuz – po četiri) i osam Gabya (američke Oliver Hazard Perry). Slične grčkim konkurentima, razlikuju se po nekoliko detalja. Primera radi, poseduju sisteme Sea Zenith 25 mm umesto Phalanx 20 mm, dok Yavuz, umesto raketa brod-vazduh Sea Sparrow, koristi daleko sposobnije ESSM, približno trostruko većeg dometa. Pored toga, koristi se i devet korveta (tri klase Ada i devet Burak) i 20 raketnih topovnjača (devet Kl, dve Yildiz, četiri Dogan, tri Ruzgar, dve Kartal), prvenstveno protvbrodske i sekundarno protivpodmorničke komponente, čiji glavni protivnici bi trebalo da budu ekvivalentni grčki brodovi, pre svega raketne topovnjače.

Posebna vrednost je što je, recimo, klasa Ada domaćeg porekla i ne samo to, već projektovana u Turskoj. U tome se ogleda, između ostalog, i postupnost u razvoju, jer su Turci počeli od jednostavnijih, manjih plovila, građenih u saradnji s nemačkim brodogradilištem Lurssen i nastavljaju prema složenijim u „sopstvenoj režiji“. Jedino su fregate klase Burak bivše francuske D“Estienne d“Orves. Tu već postoji nekoliko vrlo zapaženih projekata, poput TF-100 i TF-2000. 13 podmornica su nemačkog tipa 209: 209/1200 (pet klase Atilay), 209/1400 (četiri Preveze) i 209TN/1400 (četiri Gur). Očekuje se da će početak zamene tih podmornica da nastupi počev od 2020, kada će se početi sa uvođenjem novih nemačkih Type 214. Dok turska RM poseduje prednost u površinskim ratnim brodovima, može se govoriti o približnoj ravnoteži između grčke i turske RM u pogledu podmornica, gde brojčana prednost pripada Turcima, a kvalitet Grcima.

Izrael

Njihova RM je relativno mala, ali raspolaže nekim od najuspelijih plovila danas. Tokom izraelsko-arapskih ratova se pokazala vrednost protivbrodskih raketa, posebno lakih, za dejstvo protiv manjih brodova klase raketnog čamca i raketne topovnjače. Izraelci su čak razvili i sopstvene protivbrodske rakete, koje su postale jedan od pionirskih poteza razvoja sopstvene, danas jedne od najmoćnijih namenskih industrija.
Najsnažniji brodovi su im tri korvete klase Saar 5. Dva broda, Lahav ima raketni sistem PVO velikog dometa Barak 8 (16 raketa), dok ostali brodovi, Eilath i Hanit još uvek 64 raketa malog dometa Barak 1. Nose još i osam protivbrodskih raketa Harpoon, torpeda 324 mm Mk46 podržane, za ovu klasu brodova, vrlo snažnim protivpodmorničkim senzorima u vidu pramčanog i tegljenog sonara, kao i helikopter AS565 Panther.

Za samoodbranu od protivbrodskih raketa koristi se sistem Phamanx 20 mm. Drugi važan segment su osam raketnih topovnjača Saar 4.5, pre svega protivbrodske namene, naoružane s četiri rakete Harpoon i do šest Gabriel ili, umesto Gabriel, 32 rakete brod-vazduh Barak 1. Tu je i top 76 mm ili Phalanx 20 mm i dva topa 20 mm. Operativno je pet podmornica, tri klase Dolphin (verzija nemačkih Type 212) i dve Dolphin 2 (nešto uvećana verzija Dolphin). Dolphin 2, veruje se, pored tradicionalnog naoružanja u vidu torpeda, mina i protivbrodskih raketa Harpoon, nose i krstareće rakete naoružane nuklearnim bojevim glavama, ali zvanične potvrde nema. Naravno, tu je i niz patrolnih čamaca i pomoćnih brodova.

SAD – 6. Flota

Američka RM važi za najsnažniju na svetu. Organizovana je na bazi flota, kojih je sedam i svaka pokriva deo sveta. Za istočni Atlantik, samim tim i Sredozemno more, zadužena je 6. flota, a po potrebi flote se ojačavaju brodovima i grupama brodova, već u skladu sa akcijama ili kriznim situacijama. Uobičajeni broj nosača aviona, kao ključnih stožera flota je jedan do dva, a kako trenutno Sredozemno more, svakako, spada u krizno područje, bez sumnje su 6. floti dodeljena dva nosača aviona s pratnjom. Da li su sve vreme svi ti brodovi unutar Sredozemnog mora, veliko je pitanje.

Američki nosači aviona, standardne klase Nimitz (s podklasama Ronald Reagan i su trenutno najveći brodovi na svetu, deplasmana oko 100.000 t, naoružani raketama srednjeg dometa ESSM, malog dometa RAM i topovima Phalanx 20 mm. Od aviona, uobičajeno nose 65, ali u slučaju rata to može da se poveća na 85 ili čak 90 aviona. Više različitih tipova aviona su prisutni, od višenamenskih borbenih F/A-18E/F i F/A-18C/D, preko aviona za elektronsko ometanje EA-18G, E-2C AWACS-i i helikopteri SH/HH-60. Pored nosača aviona, u njegovoj pratnji učestvuje još oko šest krstarica i razarača s radarskim sistemima AEGIS.

Standardne krstarice duži niz godina je klasa Ticonderoga, građena na trupu razarača Spruance. Univerzalne namene i izrazito dobro naoružane sa do 122 rakete u vertikalnim lanserima: brod-vazduh (antibalističke i protivsatelitske rakete) Standard velikog dometa, protivpodmorničkim VL-ASROC (raketa-torpedo) i krstarećim raketama Tomahawk za dejstva po ciljevima na zemlji. Pored toga, nose i po osam raketa brod-brod Harpoon, iako se za tu namenu i na većim daljinama uspešno mogu koristiti i rakete Standard nadzvučne brzine. Nose i dva topa 127 mm, dva sistema Phalanx 20 mm, protivpodmornička torpeda 324 mm i helikopter.

Slično su naoružani i standardni razarači klase Arleigh Burke, iako ne nose sve serije i rakete Harpoon, neke nemaju hangar za helikopter, a broj raketa je nešto manji, ali još uvek vrlo veliki – 90-96 lansera. Ti brodovi odlikuju se neobično širokim trupom, oklopnom zaštitom i zato povećanom žilavošću i većim brzinama na vrlo uzburkanom moru, kao i stabilnošću. Obe klase imaju veliki deplasman, oko 10.000 t. Naravno, u rejonu se nalaze i nuklearne podmornice-lovci, iako tačan broj nije poznat. Pored tih, pridružena je i posebna grupa od, prema dostupnim podacima, četiri razarača.

Šta bi bilo kad bi bilo

S jedne strane Rusija, s druge članice NATO. Gledano po ukupnoj tonaži, broju brodova i aviona, nesumnjiva je prednost NATO, čak i ako bi se hipotetički Rusiji pridružila Turska i ukoliko bi se uračunala prisutna grupa nosača aviona „Admiral Kuznjecov“.

Koncepcijski, brodovi NATO su savremeniji, nose veći broj raketa, a na nosačima aviona se nalazi veći broj letelica novije generacije. S druge strane, taktika Sovjeta, a malo se promenilo i kod Rusa, jeste primena vrlo velikih nadzvučnih protivbrodskih raketa namenjenih za potapanje i najvećih brodova. Te rakete danas su opremljene konvencionalnim bojevim glavama, a da li jednim udarom može da se potopi nosač aviona nije poznato, s obzirom na ogroman deplasman i više hiljada hermetičkih komora koje ograničavaju oštećenja. Pod mnogo većim znakom pitanja je mogućnost dotura naoružanja u slučaju da se ispali veći broj raketa kroz područja i moreuze koje kontroliše protivnik.

Nije isključena ni mogućnost da se u određenoj meri preteruje sa stvarnim rizikom po izbijanje ozbiljnog sukoba velikih sila, što se mnogim „usijanim glavama“ ili „generalima iz fotelje“, možda, neće dopasti. Postoje mnoge indicije da svetske sile, zapravo, sarađuju više nego što se veruje i da cela „priča“ oko velikog rizika po izbijanje rata ima kao pozadinu težnju za povećanjem ulaganja u razvoj i kupovinu novog naoružanja.

Prof dr Sebastian BALOŠ