Mitraljez AA-52

Objavljujući napise o francuskom streljačkom naoružanju nastalom tokom dvadesetog veka, redovno smo se susretali s paradoksom da se o njemu uvek neuporedivo manje znalo i pisalo u poređenju s pešadijskim oružjem drugih velikih sila našeg vremena. Karakteristični izolacionizam Francuza na raznim poljima je varirao od umerenog do gotovo ekstremnog, što je umelo da se odrazi i na njihovo vojno naoružanje u periodu nakon Drugog svetskog rata. Iako u statusu jedne od država osnivača NATO pakta, Francuska je imala vrlo “burnu romansu” s ovim savezom, što se odrazilo i na standardizaciju oružja. Ipak, pojedini modeli su se izvrsno pokazali tokom višedecenijske ratne službe na kritičnim područjima i zaslužuju pun respekt.


Posle oslobođenja od traumatične nemačke okupacije, Francuzi nisu imali niti trunke razumevanja za slobodarske težnje drugih naroda, a naročito ne onih koji su živeli u njihovim kolonijama. Nastavili su sa svojom tradicionalnom imperijalističkom politikom koja je po mnogo čemu bila ideološki bliska nacističkim tvrdnjama o dominaciji natčoveka nad nižim pojavnim oblicima ljudskih bića. To ih je uvelo u nove sukobe daleko od matične teritorije, najpre na prostoru Indokine, a kasnije i u Alžiru. Oružane snage Francuske su u tom trenutku bile opremljene vrlo šarolikim miksom domaćeg streljačkog naoružanja, zaplenjenog nemačkog, ali i onog koje je dobijeno u vidu pomoći od anglo-američkih saveznika. To je rezultiralo pojavom da se u inicijalnom momentu koriste čak četiri kalibra za puškomitraljeze i mitraljeze (7,5x54mm, .30-06 Spr, .303 British i 7,9x57mm), a talentovani domaći konstruktori su odmah nakon rata pomno analizirali svojstva svih najuspešnijih automatskih oružja Drugog svetskog rata kako bi se razvilo novo optimalno rešenje. Najpre su odbačeni britanski Bren puškomitraljezi, potom najvećim delom i nemački MG34 i MG42, a zadržani su domaći PM M24/29 “Šatelro” kalibra 7,5x54mm i američki BAR 1918A2 .30-06. Kao mitraljez montiran na postolje ili platforme u vidu vozila, plovila i dela letelica korišten je Browning 1919, premda je bilo u potpunosti jasno da je sve to samo svojevrsni prelazni period dok se ne osmisli koncept univerzalnog mitraljeza opšte namene. Slična situacija je do druge polovine pedesetih godina prošlog veka bila i u mnogim drugim državama, uključujući SFRJ gde se takođe poprilično “lutalo” u potrazi za dobitnom kombinacijom. Kurioziteta radi, navešćemo da je Francuska testirala tačno 40 modela poluautomatskih pušaka radi zamene njihovih MAS36 i MAS49, ali željeni rezultat je izostao.
Pred razvojne timove tamošnje vojne industrije stavljeni jasni zadaci, jer je novi mitraljez morao da bude jednostavan, otporan i pouzdan kao i sva uspešna vojna oružja. Dalje, naglašena je adaptibilnost u smislu korišćenja kao odeljenskog puškomitraljeza s osloncem na bipod, odnosno mitraljeza kao oružja podrške kada se postavi na tipsko postolje ili nosač prilikom upotrebe s plaformi. Brza zamena cevi i nešto viša kadenca od prethodnog M24/29 su se iskristalisale kao prioritet na osnovu iskustava iz brojnih borbi, kao i dopremanje municije iz metalnog redenika. Naravno, odabran je “nacionalni” kalibar 7,5x54mm koji i u današnje doba predstavlja jedno od najboljih rešenja municije pune snage jer je po više osnova gotovo identičan sveprihvaćenom 7,62x51mm NATO. U prethodnom periodu su upravo Francuzi po više osnova predstavljali avangardu razvoja automatskog oružja, ali su njihovi modeli “Šoša”, “Hočkis”, “Sent Etjen” i “Šatelro” imali određene konstrukcione nedostatke, pa ih je konkurencija iz drugih zemalja nadmašivala.


Dakle, bio je pravi trenutak da se objedine sva dobra svojstva i upravo to je dobijeno kada je 1952. godine usvojen novi univerzalni mitraljez pod nazivom AAT Mle.52 (Arme Automatique Transformable Modele 1952), koji je proizvela fabrika MAC (Manufacture d’Armes de Chatellerault). Prethodno je odbačen interesantni model MAS M1950, baziran na pozajmici gasova i s mogućnošću korištenja okvira i redenika, jer se pokazao nedovoljno otpornim na zastoje. Već prvim letimičnim pogledom uočava se da je rukohvat inspirisan nemačkim rešenjima, dok cev nalikuje onoj sa M24/29, ali je pravljena i isporučivana u dve varijante – lakša za korišćenje s nožica i teža kada se dejstvuje s postolja ili platforme. Odabran je provereni sistem (delimično modifikovanog) odloženog odbravljivanja zatvarača, dosta sličan onom koji je svojevremeno dizajnirao nadareni mađarski konstruktor Pal Kiralji još pre Drugog svetskog rata. Ovakav sistem podrazumeva specifičnu polugu koja se nalazi između lagane glave zatvarača i njegovog masivnijeg tela, čime se ostvaruje da se odbravljivanje vrši tek kada pritisak barutnih gasova u cevi opadne na željeni nivo i zrno nastavi svoju putanju izlaskom iz nje. Taj princip naoko deluje složeno, ali preciznom izradom i posebnom pažnjom oko čeonog zazora se dobija gotovo savršeno pouzdan sistem automatike. Uostalom, primenjen je i na automatskoj pušci FAMAS. Sistem “hranjenja” metalnim člankastim redenikom je vrlo sličan onome koji je primenjen na MG42, ali ovo oružje je krasila jedna naročito savremena osobina korištenja “razgradivog” ili dezintegrišućeg redenika.


U fabrici MAC su očigledno dobro proučili interesantni nemački ratni pokušaj nazvan “Gurt 17/81”, odnosno redenik namenjen avionskim mitraljezima MG17 i 81 koji je imao svojstvo odvajanja pojedinačnih članaka nakon uvođenja metka u ležište cevi, te njihovu ekstrakciju van kućišta oružja. Prvobitni redenici za AA-52 su bili konvencionalnog tipa, jer je izlazni deo ostajao u integrisanom stanju kao na nama poznatim oružjima M53 i M84. Razgradivi redenik je svojstvo koje u određenim situacijama predstavlja kvalitet više, mada postoje tvrdokorni korisnici koji to u potpunosti negiraju. Savremeni mitraljezi opšte namene se odlikuju tim rešenjem, osim sovjetskog/ruskog PKM koncepta, pa nam je naročito interesantno ko je prvi uspešno primenio taj novitet.


Tek od 1959. godine su francuske fabrike isporučile svojoj vojsci dezintegrišuće redenike za AA-52, pa je u kasnijoj upotrebi korištena oprema ovog tipa napravljena od više proizvođača: PV (“Peugeot Valentigney”), RD (“Raymond Grenoble”), GG (“Georges Groslambert Besancon”), PRI (“Philippe Rossi Industries Marseilles”) i SAV (“Savigny”). Zanimljivo je navesti kako su korištene različite metode zaštite od korozije, poveč od crne ili zelene fosfatizacije, lakiranja u istim bojama, te nešto ređe metodoma cinkovanja i hromiranja. Svi redenici su bili kapaciteta 50 metaka 7,5x54mm, a mogli su se koristiti i za municiju 7,62x51mm NATO jer je deo mitraljeza od leta 1970. godine pravljen u tom kalibru i označen kao AA 7,62 N F1 i korišten kao spregnut s topom kalibra 75mm na tenku AMX13. Način pakovanja municije je takođe interesantan u vojno-logističkom smislu, jer se od pomenute 1959. godine praktikovalo da svaki razgradivi redenik bude u trouglastoj kartonskoj kutiji s providnim plastičnim omotačem. Pet takvih kutija ukupnog kapaciteta 250 metaka se smeštalo u veću kartonsku kutiju s ručkama, dve kutije tog tipa u sanduk od čeličnog lima, te na kraju dva metalna sanduka u drveni koji bi ukupno sadržao 1.000 metaka namenjenih mitraljezima. Ranih osamdesetih godina se odustalo od opisane “ambalaže”, tako da su odbačeni drveni sanduci i promenjena osnovna pakovanja tako što je šest obloženih redenika smeštano u kartonske kutije s ručkama, a dve kutije u uvećani čelični kontejner kapaciteta 600 metaka. Uobičajeni način ređanja municije je bio jedan metak s trasernim zrnom na svaka četiri standardna FMJ, a već od borbenih dejstava u Alžiru je primenjivana i unificirana municijska kutija s 250 metaka na mitraljezima koji su bili montirani na oklopna vozila.


Za naše poimanje ovakvog oružja, neobičan je i kundak “teleskopskog” tipa, izrađen od presovanog čeličnog lima. Osim što su ga Francuzi manje ili više intenzivno koristili tokom sukoba u Indokini i Alžiru, izvesna količina je eksportovana i u Kamerun, Kongo, Obalu slonovače, Gvineju, Maroko, Mauritanju, Senegal, Čad and Togo. Kontigent njihovih mirovnih snaga je koristio ove mitraljeze i na nama susednim područjima BiH i na Kosovu, a prilikom boravka u zoni oko Kosovske Mitrovice i Zvečana autor ovog teksta je 2008. godine primetio da se na oklopnim vozilima VBL nalazio po jedan mitraljez u AA 7,62 N-F1 konfiguraciji. Za potrebe primarnih pešadijskih jedinica, kasnije je uglavnom zamenjen belgijskim modelima FN Minimi i MAG, mada se na novijim fotografijama iz Avganistana i dalje mogu videti francuski vojnici iz jedinica posebne namene kako s neskrivenim ponosom nose svoje omiljene mitraljeze opšte namene.


Čitaoci su verovatno primetili da su određeni modeli oružja, naročito puškomitraljeza, na našem govornom području dobijali nadimke: Ceca, Šarac, Zorka… Ne želimo da tome pridajemo neosnovani značaj, ali očigledno se tako “tepalo” onim sistemima naoružanja koji su korisnicima prirasli za srce pouzdanošću i efikasnošću. Francuski mitraljesci su svoj AA-52 nazivali „La Nana“, odnosno u prevodu voljena devojka ili “po naški” – draga. U početnom periodu službe u vojsci, korišten je uporedo s starijim puškomitraljezom “Fusil-mitrailleur Modele 1924 M29”, koji je imao vertikalno uvođenje okvira kapaciteta 25 metaka kalibra 7,5x54mm. Vojnici su očigledno prepoznali koje sve kvalitativne prednosti pruža novi koncept, posebno u poređenju s oba odeljenska puškomitraljeza francuske vojske tog doba M24/29 i BAR, ali i mitraljeza Browning M1919 koji se koristio s postolja. “La Nana” je s lakšom cevi dužine 600mm imao masu od 9,97 kg i odlično izbalansirano težište tako da je u ulozi puškomitraljeza mogao da pruži neuporedivo više od konkurenata koji su imali znatno manji kapacitet i lošiju ergonomiju, uz vrlo jednostavnu opciju zamene cevi kako bi se sprečilo pregrevanje. Montiran na postolje i s težom cevi, omogućavao je upravo ono što je u tom momentu bilo potrebno francuskim snagama angažovanim na kriznim područjima – mogućnost košenja kontinuiranim rafalima jer je teoretska brzina paljbe od 900 metaka u minutu i efektivna daljina paljbe do 600 metara udaljenosti optimum za ovakvo oružje podrške jedinica nižeg nivoa. Analizirajući nemački i američki princip ugradnje mitraljeza hranjenih redenikom na različite vrste vozila, Francuzi su AA-52 postavljali na svoje oklopljene točkaše, samohodna oruđa, pa i kupole tenkova “Leklerk” radi odbrane od protivničke pešadije, ali opciono i helikoptera u niskom letu. Teleskopski nišan APX (SOM) koji se koristio na snajperskim puškama MAS-49 i FR-F1, mogao se montirati i na AA-52, kao i infracrveni noćni nišan.


Upravo taj i takav modalitet upotrebe mitraljeza opšte namene je sada sveprisutan jer se u prethodnih oko četvrt veka iskristalisala realnost da gerilske grupacije širom sveta najčešće napadaju motorizovane kolone. Na savremenim ratnim područjima i u zonama povećanog rizika, doslovno svako vozilo je opremljeno nekim od mitraljeza velike vatrene moći, a u toj ulozi se AA-52 odlično pokazao duže od pola veka. Oko 11.000 belgijskih FN MAG je kupljeno radi postepene zamene ovog kolonijalnog veterana, koji je mnogo korišten u borbenim dejstvima iako se o njemu vrlo malo zna. Obratite pažnju na činjenicu da je nastao 5-6 godina pre neuporedivo tretiranijih M60 i MAG, a skoro 10 ranije od PKM. Očigledno su Francuzi pre ostalih uspeli da za sopstvene potrebe kreiraju oružje prema željenoj specifikaciji univerzalnog mitraljeza opšte namene, inspirisano nemačkih revolucionarnim izumom MG34 i MG42, mada pojedini autori u istu “generaciju” svrstavaju švajcarski MG51 (odnosno SIG MG 710-3 namenjen izvozu). Diskretno i bez previše samoreklamerstva, francuski konstruktori su trasirali put brojnim kasnijim uspešnim rešenjima, s posebnim akcentom na dezintegrišući redenik koji će u perspektivi biti obavezna karakteristika mitraljeza novog doba.
M. Milanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Sphinx AT-380

"Švajcarac" za duboki džep! Pištolj čuvene kompanije u trenutku pojavljivanja na svetskoj sceni imao previsoku cenu...

Moćno oružje – jaka Srbija

Predsednik Republike i vrhovni komandant Vojske Srbije Aleksandar Vučić, prisustvovao je prikazu naoružanja i vojne opreme Vojske Srbije u kompleksu Niške tvrđave. Predsednik je rekao da uskoro stižu suštinska pojačanja za Vojsku Srbije