Pešadijska artiljerija

Lagano oruđe ili oružje, koje može da se upotrebljava u najnižim jedinicama nivoa odeljenja ili voda, uslovno se označava kao – pešadijska artiljerija. Suština posedovanja ovakvog sredstva je vatrena moć, koja može da se upotrebi protiv različitih ciljeva – mitraljeskih gnezda, utvrđenih objekata, oklopnih vozila…
Dok su tokom Drugog svetskog rata, ulogu „pešadijske artiljerije“ igrale lake poljske ili brdske haubice kalibra najčešće 75 ili 76 mm, sa mogućnošću rasklapanja i prenosa stočnim grlima, posle 1945. njihovu ulogu su preuzeli minobacači. Osnovna prednost je bila manja masa i transport na leđima samih pešadinaca. S druge strane, učestalost pojave oklopnih vozila, dovela je do upotrebe ručnih raketnih ili bestrzajnih bacača i tromblonskih mina, koje su imale i sekundarnu ulogu dejstva po živoj sili protivoklopnim ili specijalizovanim tipovima municije. Najniži nivo prema vatrenoj moći i delimično masi, jesu bacači granata, čije je zlatno doba nastupilo posle Vijetnamskog rata.

Automatski i potcevni

Obično u kalibru 40 mm, vremenom su se prema tipu korišćene municije podelili u dve velike grupe: automatski ispaljuju municiju velike početne brzine, sposobne za dejstvo do preko 1,5 km i potcevni ili ručni bacači granata, koji ispaljuju municiju manje početne brzine (ispod 100 m/s), maksimalnog dometa, do efikasnog dometa jurišnih pušaka, odnosno nekih 400 m, a dejstvuju poluautomatski ili jedinačnom paljbom. Postoje i određene tehničke specifičnosti, pre svega vezane za mase i efikasne domete. Automatske, zbog velike mase po pravilu ne može prenositi jedan vojnik, ali im je efikasni domet nekoliko puta veći, nego kod potcevnih (oko 100 m). Takođe, i efikasnost municije na cilju je veća kod automatskih, što važi i za preciznost. Naravno, ne treba mnogo mudrosti, da se shvati, da idealni bacač treba da prenosi jedan vojnik, a da ispaljuje municiju velike početne brzine. Prvo takvo sredstvo su napravili Kinezi, sa svojim bacačem 35 mm tipa W85 i mase 12 kg, a potom i Česi sa svojim RAG-30 i konačno SAG-30.

Jedan od velikih problema, zbog čega je teško napraviti upotrebljiv bacač granata, prenosiv od strane jednog čoveka sa mogućnošu ispaljivanja municije velike početne brzine, jeste trzaj. Energija trzaja je proporcionalna količini kretanja projektila (proizvod početne brzine i mase), tako da projektili početne brzine značajno preko 100 m/s i masa koja obezbeđuje efikasnu fragmentaciju, imaju poguban efekat po rame strelca, posebno ako se ispaljuju selektivnom paljbom. Rešenje je odustati i ograničiti se na jedinačnu paljbu, što nekima deluje kao ozbiljan hendikep, ali nije. Zašto? Selektivna ili rafalna paljba su prilično precenjena kategorija – ratna praksa je pokazala, da je precizno dejstvo apsolutno prioritetno, posebno na većim daljinama, što ima značaja kod bacača granata. Druga, vrlo važna činjenica je utrošak municije – sa manjim okvirom ili magacinom, masa bacača takođe može da bude manja, kao i borbeni komplet. U slučaju municije relativno velike mase i gabarita kao što je ona kod bacača granata, ovo takođe predstavlja važnu stavku.
Upravo su na ovu kartu odigrali Česi sa svojim SAG-30. Odabrana je ruska municija 30 mm VOG-17, korišćena i na automatskom bacaču granata AGS-17 i domaćem ABG-30. Zapravo, poluautomatski način rada je osnovna razlika u odnosu na prethodni, ali po svemu sudeći neuspešni (verovatno preopterećeni) automatski bacač granata RAG-30. Druga razlika u odnosu na prethodnika je opaljenje iz zatvorenog zatvarača. Ova promena je logična, jer opaljenje iz otvorenog zatvarača obezbeđuje bolje hlađenje, ali je preciznost umanjena, tako da se koristi npr. kod mitraljeza.

Veliki domet i parčadno dejstvo

Kako na SAG-30 rafalna paljba nije omogućena, izmenjen je i sistem opaljenja, kako bi se obezbedila što veća preciznost. Ona je svakako za jedan bacač granata primerna, jer balistički izvanredna municija ostvaruje relativno veliki maksimalni domet od 1.700 m, dok su nišani graduisani do 800 m, što je sasvim dovoljno, s obzirom da se za iskorišćenje punog potencijala, treba okrenuti optičkim nišanima. Bilo kako bilo, ovo oružje može da bude efikasno sredstvo, ekvivalentno snajperskoj pušci, čak bi se moglo reći i teškoj snajperskoj pušci, namenjenoj protiv npr. radara, neoklopljenih vozila, letelica na stajankama…

Logika je jednostavna – ako cilj ne može direktno da se pogodi, parčadno dejstvo granata sa ubojnim radijusom od 7,5 m protiv žive sile bi mogao da „odradi posao“ na sasvim prihvatljiv način. Time bi SAG-30 mogao da predstavlja zanimljivu i jefiniju alternativu američkom XM-25. Naime, XM-25 nudi granate kalibra 25 mm, efikasnog dometa 500 m, a opremljen je „pravim“ sistemom za upravljanje vatrom, koji s obzirom na daljinu do cilja koja se meri laserskim daljinomerom, proračunava vreme leta do cilja i tempira upaljač, kako bi do eksplozije došlo neposredno iznad cilja. Iako sve ovo deluje jednostavno, za upotrebu možda i jeste, ali za nabavku nije. S druge strane, masa bez okvira je 5,45 kg, više nego upola u odnosu na SAG-30, 11,7 kg, odnosno 13,5 kg sa punim magacinom. Kada se sve stavi na „vagu“, po cenu veće mase, dobija se sigurno višestruko jeftinije oružje.

Olakšani AGS-17

Sasvim je jasno da je SAG-30, u osnovi olakšana poluautomatska verzija AGS-17. Spoljašnji izgled, uz malo mašte to sasvim lepo otkriva. Cev je vazdušno hlađena, dužina joj je marginalno veća (300 u odnosu na 290 mm) i poseduje rebra za hlađenje. Ono što možda nije očigledno, jeste činjenica da je cev lakša – upravo je to jedan od razloga smanjene mase. Sasvim logično, automatska vatra teoretskom brzinom 350 – 400 met/min ozbiljno zagreva cev, koja na AGS-17 baš zbog toga može da se menja u poljskim uslovima. Pored toga, prisutne su i druge mere smanjenja mase – masa AGS-17 bez tronošca je 18 kg, što nije baš teret koji se može okarakterisati kao lako prenosiv. Na AGS-17 je prisutan lafet mase 12 kg, što je zamenjeno dvonošcem, a kutija u koju se stavlja redenik, zamenjena je magacinom kapaciteta pet metaka, dakle, ceo, poprilično kabast sistem za vođenje redenika i sami redenik su eliminisani. Sam magacin se otvara prema nazad, poseduje zglob, a popuna se ostvaruje ubacivanjem granata spreda. Takođe, još jedna od mera uštede u masi jeste sam sanduk, koji najverovatnije predstavlja olakšanu verziju ruskog, sa tanjim zidovima, što je takođe omogućeno ograničavanjem na jedinačnu paljbu.

Pouzdano rešenje

Prema objavljenim materijalima o ovom sredstvu, sistem rada se zasniva na sitemu trzaja, sa karakteristične dve povratne opruge kao i na AGS-17. Na gornjoj strani sanduka su prednji i zadnji mehanički nišan, koji su konzolno montirani i nalaze se s leva. Zanimljivo, na zadnjoj strani sanduka je prisutna i standardna Picatinny šina, na koju mogu da se postave i drugi nišani, recimo optički, ali, kako je magacin kapaciteta pet granata postavljen na gornjoj strani bacača i ispred šine i ovi nišani moraju da se postave konzolno. Nije isključeno da konzolni elementi mogu da se okrenu i montiraju sa desne strane, čime se omogućava komforna upotreba i levorukih strelaca. Prednji utvrđivač magacina je tipa kao na puškama Kalašnjikova. Na ovim puškama je to okvir, što predstavlja izuzetno pouzdano rešenje, a i poznato je širom sveta, tako da privikavanje na njega ne bi smelo da predstavlja veći problem.

SAG-30 ima ukupnu dužinu od tačno 1 m kada je oslonac za rame rasklopljen i 700 mm, kada je sklopljen. Iz tog razloga, SAG-30 ne predstavlja gabaritno mnogo kabastiji teret u odnosu na jurišnu pušku, ako se izuzme prilično veliki kutijasti magacin. Oslonac za rame ima masivan skeletirani gumeni umetak, koji igra ulogu amortizera trzaja, što je još jedan pokušaj da se municija VOG-17 ispaljuje sa ramena. Bez obzira na to, objavljeni snimci svedoče da SAG-30 ni u kom slučaju nije komforan, ali pruža nešto što do nedavno uglavnom nijedno oružje nije moglo. Da li će lako prenosivi bacači granata samo dopuniti ili potpuno zameniti „stariju braću“, pokazaće vreme, ali je u svakom slučaju vrlo zanimljivo posmatrati razvoj ovog novog tipa streljačkog oružja i dobro razmisliti, možda i o domaćoj proizvodnji.

Dr Sebastian BALOŠ
foto: Czech Weapons