Test revolvera Ruger Security Six

Nastao iz težnje da se osvoji zahtevni deo američkog tržišta, ovaj robusni revolver je svojim svojstvima u jednom periodu nadmašio direktne konkurente

Neposredni povod za ovaj tekst odigrao se pre nekoliko meseci, kada je naš redovni čitalac koji živi u zemlji EU konsultovao vašeg novinara, koji model da kupi iz tamošnje bogate ponude polovnih revolvera? Znajući njegove lične afinitete i da odlazi u streljanu dva puta sedmično, sugerisano mu je da izabere oružje srednjih gabarita u kalibru .357 Magnum. Nedugo zatim, stigla je povratna informacija kako je nabavio dva odlično očuvana revolvera navedenih karakteristika: Smith & Wesson Model 19 i Ruger Security Six. S obzirom da su naoko slični, odlučili smo da sprovedemo svojevrsni uporedni test, ali da primarni cilj bude upoznavanje manje verziranih čitalaca sa, kod nas ređim, „Rugerovim“ modelom.

Definicija službenog oružja

Uspešna američka firma „Sturm, Ruger & Company“, početkom sedamdesetih godina prošlog veka uživala je zavidan renome usled izvrsnih karakteristika svojih MK pušaka i pištolja, a naročito po varijacijama revolvera vestern stila. Njihovi SAA revolveri su bili inspirisani „Coltovim“ Modelom 1873, ali uz bitna pobošljanja u domenu bezbednosti nošenja oružja sa svih šest napunjenih komora doboša i ukupne čvrstine konstrukcije. Međutim, u to doba u paleti proizvoda nisu imali ono što su jednako značajno i brojno tražili korisnici iz kategorije civila i službenih lica – revolver dvostruke akcije kalibra .38 Special/.357 Magnum. Bilo je to vreme kada su policijske agencije širom SAD koristile uglavnom S&W modele 10, 13, 15 i 19 u K ramu, a njihovim primerom su se povodili brojni civilni korisnici. Upravo je Model 19 od kasnih pedesetih godina 20. veka predstavljao primer onoga što se tražilo, još od kraja Drugog svetskog rata, kada su policijske službe prešle sa revolvera Colt na Smith & Wesson. Legendarni instruktor Američke granične straže Bil Džordan definisao je idealno službeno kratkocevno oružje koje se nosi u futroli na opasaču: lagano da ne optereti strelca, ali još uvek dovoljno, da u direktnom duelu obezbedi eliminaciju neposredne opasnosti.

Kao rezultat tih težnji, nastao je S&W Model 19 i njegova varijanta od nerđajućeg čelika Model 66, iako je tada deo korisnika imao zamerke da je K ram nedovoljan kada se koriste jače laboracije metka .357 Magnum. Pomno prateći sve što se zbivalo, razvojni tim „Rugera“ je ranih sedamdesetih plasirao svoju varijaciju modela koji je trebalo da bude čvršći, jednostavniji i nadasve jeftiniji od konkurentskih revolvera. Proslavljena fabrika „Colt“ takođe je u to vreme tražila rešenje revolvera sličnih modelima Trooper i Peacekeeper, u srednjem ramu, jer je Python bio preskup, a Diamondback u olakšanom D ramu proglašen nedovoljno izdržljivim.
Uglavnom, 1972. godine pojavio se Ruger Security Six sa podesivim, kao i verzija Speed Six sa fiksnim nišanima. Primarni kalibar bio je .357 Magnum, dok su po zahtevu izrađivani i primerci u kalibrima .38 Special i 9 mm Luger. Izvesna količina revolvera ove serije napravljena je i u starom britanskom kalibru .380/200 za potrebe policije u Indiji (barata se cifrom od 30.000), ali to je uglavnom bio model Speed Six.

Bez neželjenog opaljenja

Security Six je najpre ponuđen u standardnoj bruniranoj varijanti, a od 1982, pojavila se i verzija od nerđajućeg čelika. Američke kolege iz oružarskih časopisa iznose tvrdnju da su primerci bili izrađeni od frezovanog otkivka, iako se pristupilo produkciji mikroliva čelika po čemu je „Ruger“ svetski poznat i uspešan. Bez obzira na to, u odnosu na konkurenciju vidno je kako Security Six ima uvećanu visinu rama i širinu doboša, kao i masivniju oblast gde se cev uvrće u ram. Sledeća bitna razlika ogledala se u primeni transfer bar poluge, koja sprečava neželjena opaljenja. Ovaj izum Bila Rugera omogućio je da se kod njegovih revolvera udarna igla smesti u ram, dok je kod konkurencije u to doba ona bila na orozu. Jednostavnim zaklanjanjem udarne igle dok okidač nije do kraja pritisnut, onemogućava se paljba iako je oroz u zapetom položaju. Iako se to retko dešavalo, ipak je bilo slučajeva da revolveri drugih firmi zapeti ispadnu iz šake na podlogu i dođe do opaljenja.

Karakteristika tih prvih „Rugerovih“ DA revolvera bilo je osetno lošije okidanje u odnosu na Colt i S&W modele slične koncepcije tog doba, jer je fabrika ručni rad i pouzdano uklapanje delova mehanizma svela na minumum. Naviknuti na precizno pasovanje najsitnijih delova kod konkurencije, Amerikanci su osmislili krilaticu kako je ”žRuger Security Six SA revolver koji može dejstvovati i DA“. U pitanju je svojevrsno preterivanje, iako je dvostruko dejstvo zaista bilo prilično tvrdo i sa povremenim grebuckanjem. S druge strane, zahvaljujući domišljatim trikovima Bila Rugera u procesu produkcije, njegov novitet je bio osetno jeftiniji sa cenom od oko 120 dolara, dok je Colt Trooper sličnih opštih karakteristika koštao čak 160, a S&W Model 19 se tih sedamdesetih godina prodavao za nešto preko 140 dolara.

Milion i po metaka bez problema

Odgovarajući na ranije navedenu opasku oko kvaliteta okidanja, vlasnici revolvera Ruger Security Six izjavljivali su kako S&W 19 predstavlja oružje u kalibru .38 Special, kojim se ponekad, može ispaliti koji metak u nominalnom kalibru .357 Magnum, što takođe ne odgovara istini. Upravo zbog toga je ovaj naš uporedni test atraktivan jer sa distance preko 45 godina od njihove najveće popularnosti, isprobavamo opšta svojstva dva naoko slična oružja. Treba naglasiti da oba testirana revolvera spadaju u fenomenalno očuvane primerke, sa skoro stoprocentno novim cevima i mehanizmima, jedino što je kod „smita“ delimično skinut brunir sa prednje strane cevi usled nošenja u futroli. Ovom prilikom podsetićemo se podatka koji smo prethodnih godina saznali o mitskoj neuništivosti modela Security Six, jer je u jednom američkom strelištu primerak namenjen rentiranju ispalio skoro milion i po metaka bez oštećenja!

Pre nego što smo oba izneli na vatrenu liniju, pomno smo razgledali generalne karakteristike iako su svi prisutni već od ranije imali poprilično iskustva sa ovim modelima. Za razliku od Colta gde se doboš kreće s leve na desnu stranu, ovde je na oba primerka taj proces obrnut. Dok se na S&W Model 19 doboš deblokira guranjem komande unapred (rešenje koje sada koristi većina savremenih revolvera), Ruger ima tipično dugme koje se vrlo lagano i kontrolisano palcem pritisne unutra prema ramu. Poslovično okrenuti ka bezbednosti, projektanti modela Security Six primenili su rešenje da oroz ne može biti zapet kada je doboš izbačen iz rama, kao i da doboš ne može da se izbaci u stranu dok je udarač povučen unazad.

Revolveri na testu su opremljeni sa cevi dužine 4 inča, dok su u ponudi bile i duže od 6 inča, te kraće od 2,5 za S&W i 2,75 inča za Ruger. Proizvedeni su kasnih sedamdesetih godina 20. veka, u zlatno doba sveprisutnosti ovakvog oružja na američkom tlu i primetan je vrlo visok opšti kvalitet izrade. Dok je kod Modela 19 drška standardna od drveta, Ruger u našim rukama je imao izvrsnu anatomsku Pachmayr od tvrde gume. Manipulacija je praktično jednako udobna, bez razlike da li strelac ima veće ili manje dlanove i prste, dok je ukupni balans zasnovan na stavu i navikama strelca.
Nišanska linija je kod oba primerka najbolja moguća, s tim što vlasnik ističe kako narandžasti insert mušice kod Rugera mnogo znači u uslovima slabije vidljivosti. U tom smislu, javlja se pitanje da li svako pojedinačno oružje u osnovnoj fabričkoj konfiguraciji može da odgovori pojedinim potrebama. Američka iskustva su pokazala da kako upravo ovakvi revolveri mogu da traju praktično večno, pod uslovom da im vlasnik pridaje dovoljno pažnje. Čak bi se moglo reći da je u pitanju idealno jedino oružje koje posedujete, jer će vam priuštiti mnogo lepih trenutaka na strelištu, a uvek je pouzdano u „zlu ne trebalo“ prilikama. Izvesni autoriteti preporučuju da se ovaj „Rugerov“ model izmeni ugradnjom Wolff opruga, čime se dobija lagodnije okidanje dvostukom akcijom.

Popularan među civilima

Prema vlasniku, razlika je neprimetna jer on svoje revolvere koristi skoro isključivo u DA modu.

Na raspolaganju smo imali nemačku municiju Geco kalibra .38 Special sa zrnima mase 158 grejna (10,2 grama), koja spadaju u tip FMJPJ usled svog ravnog vrha i pune košuljice. Izbor municije je karakterističan, jer vaš novinar prednost daje metku .38 Special sa oznakom +P zbog nešto veće polazne brzine, dok je tip zrna manje-više nebitan kada se gađa u papirnu metu. Međutim, prilikom punjenja doboša primetili smo značajnu razliku, jer Security Six ima prilično „komotniju“ unutrašnjost komora, dok kod S&W M19 meci ulaze unutra sa minimumom tolerancije. Očigledno i tu važi ona stara opaska kako je većina „Rugerovog“ oružja načinjena robusno i sa većim zazorima, kao da je pravljena u nekadašnjem Sovjetskom Savezu.

Angažovali smo mete udaljene 15 i 25 metara, SA okidanjem iz stojećeg dvoručnog stava. Prilikom gađanja, trzaj je bio nešto primetniji kada smo koristili „smit“, što je uzrokovano različitim drškama i ukupnim balansom. Iz ranijeg iskustva, oba revolvera bez mnogo napora savladavaju i potentniji metak .357 Magnum, bez obzira što decenijama važi mit kako je to municija namenjena snažnijim oružjima većih gabarita. Grupe pogodaka su bile očekivanih 6 do 7 cm na 15 metara, otprilike dvostruko veće na drugoj udaljenosti.

Ne bismo ovom prilikom ulazili u rasprave koji model je bolji, jer ima oprečnih argumenata. Na primer, može se razmatrati kako i zašto je Ruger Security Six bio lošije prihvaćen od organa reda, jer su ga od saveznih službi usvojile samo Granična straža i Poštansko obezbeđenje, te malobrojne policijske agencije. Otprilike je do kasnih osamdesetih godina 20. veka u SAD vladao kult i svojevrsna inercija ranijih ugovora sa firmom „Smith & Wesson“. No, mora se imati na umu činjenica da je na civilnom tržištu prodato preko 1.200.000 primeraka Security Six revolvera do 1985. godine, kada je on na proizvodnoj traci ustupio mesto unapređenom modelu GP100. Budući da živimo u dobu dominacije pištolja velikog kapaciteta okvira i polimerskog rama, uvek nam je uživanje kada se ukaže prilika da još jednom ispalimo koji hitac iz klasičnog oružja koje odiše stilom i romantikom.

Milan MILANOVIĆ
Foto: Nikola ARSIĆ