AR-7

Potpuno je uobičajeno da različiti ljudi imaju različito viđenje o istoj stvari, bez obzira što su im predočene iste činjenice. Ono što pravi razliku je nešto što se zove lični doživljaj. Upravo tako je i kada govorimo o oružju za preživljavanje u prirodi. Za prosečnog američkog čitaoca magazina o oružju dileme nema, to je AR-15 u nekoj od nebrojenih konfiguracija. Za nekog pilota aviona koji snabdeva stanovnike Aljaske je veravatno neka polužna repetirka sa kalibrom cevi koji dozvoljava da gurnete kažiprst u nju. Za sibirskog ohotnika bi to možda mogla da bude stara Mosinkaili SKS, dok je za moju malenkost to neka vrsta kompaktnog repetirajućeg ili poluautomatskog karabina u kalibru .22 LR, evenutalno .22 WMR. Veliko je pitanje koliko bi se kolega iz Kalibra složio sa ovim, jer bi verovatno svako od njih imao neko svoje viđenje idealnog oružja za preživljavanje. Zato je možda i najbolje da ne tražite strogu preporuku tipa „konkretan model“ već da vi sami kroz razmatranje sopstvenih potreba, materijalnih mogućnosti, zakonskih ograničenja i skromne domaće ponude odlučite sami za sebe. A naša uloga je tu samo da vam pomogne oko približavanja određenih koncepata i opisivanja pojedinih modela.

Ako postoji puška koju bih lično poželeo da posedujem i da je koristim upravo kao oružje za preživljavanje u prirodi, to bi bila čuvena, ali i kontroverzna AR-7 u kalibru .22 LR. Još kao klinac sam bio oduševljen sa njom kada sam je vidio u rukama Džemsa Bonda, tajnog agenta koji ju je „sa ljubavlju iz Rusije“ koristio umesto protivavionskog topa da obori Spektrin helikopter… Kao jedino opravdanje za ovoliku količinu naivnost navodim mlade godine. Svejedno, u mladalački um se urezao lik minijaturne puške koja se mogla rasklapati i sklapati po potrebi.
Istorijat ove puške seže u pedesete godine 20. veka. Njen nastanak je vezan za jednog od najpoznatijih konstruktora vatrenog oružja, Judžina Stonera. Naravno, dotični je najpoznatiji po kreaciji zvanoj AR-15/M-16, ali imao je i brojne druge, među njima i junaka ove priče. Američko ratno vazduhoplovstvo je 1956. godine usvojilo u naoružanje jedno drugo Armalajtovo rešenje AR-5, repetirku u kalibru 22 Hornet. Kako je ceo posao sa novim bombarderima propao, tako je propala i ideja o snabdevanju sa novim oružjem za opstanak u prirodi. Zaključeno je da su postojeće količine starih pušaka M4 i M6 koje su već bile u stokovima sasvim dovoljne da podmire trenutne potrebe. Proizvedeni primerci AR-5 su razdeljeni uglavnom rendžerima koji brinu o šumama.

Iako je ova zanimljiva repetirka neslavno završila, ipak je Stoneru korisno poslužila za razvoj poluautomata vrlo slične koncepcije, praktično namenjenog civilnom tržištu jer nikada nije zvanično tražen i usvojen za potrebe američke vojske. Sa druge strane, Izraelci, gotovo emotivno vezani za službenu upotrebu metka .22LR u službene svrhe su je oberučke prihvatili. Naravno, u svom stilu su je preradili skraćujući cev, dodajući teleskopski kundak, rukohvat kao u FN FAL-a i drugačiji tip nišana.
Stonerov cilj je bio da napravi vrlo lagano i kompaktno oružje po vojnim specifikacijama, koje može da se jednostavno rastavi na četiri osnovna dela i da se brzo sastavi i dovede u stanje za dejstvo. Pri tome, trebalo je omogućiti pakovanje cevi, sanduka i okvira u kundak radi postizanja kompaktnosti. Naravno, čovek koji je uspeo da osmisli oružje poput Stonera 63 u svim mogućim i nemogućim varijantama je bez problema postigao i ovo, gde mu je prethodni rad i iskustvo sa AR-5 i te kako pomoglo.
AR-7 bi se po nekakvim savremenim merilima teško mogla da podvede pod oružje za špijune, a verovatno još teže za oružje kojim bi se odbijali beskrajni talasi zombija koji lagano mile, ali uvek nekako sustižu glavnog glumca kojem bi inače pozavideo i Usein Bolt na brzini. Ipak, verujem da je u pitanju oružje koje je u stanju da uradi dve stvari. Prvo, u slučaju normalnog stanja, sposobna je kao i svaka druga puškica u kalibru .22 LR da u vama probudi dete, pa čak i u onima koji oružje u najboljem slučaju ne vole. I ono drugo, što je mnogo bitnije, i te kako može da posluži u pribavljanju dopunske ili osnovne hrane u slučaju da zaglavite u prirodi i to na onaj način na koji niko ne želi.

Kao što smo spomenuli, pušku je razvio Armalajt i isti ju je proizvodio u periodu između 1959. do 1973. godine. Čisto da napomenemo, cena je tada iznosila nepunih 50 dolara. Posle toga, patent je prodan Čarter Armsu, kod nas najpoznatijem po svojim revolverima. Isti je najviše i zaslužan za obaranje kvaliteta AR-7 i sticanja reputacije nepouzdanog oružja. Dotični su oružje pravili od 1973. do 1990. kada Survajval Arms iz Floride preuzima proizvodnju što je potrajalo do 1997. godine. Ostaje nejasno da li je pomenuta kompanija potpuno nezavisna firma, pošto jeste bila deo Čarter Armsa pa su možda u pitanju kojekakva rebrandiranja i slične poslovne kerefeke. Od 1998. godine se u biznis ubacuje AR-7 Industriz koja ih proizvodi do 2004. godine. Navodno ih je tada kupio Armalajt, ali još niko nije video ni jednu AR-7 proizvedenu od dotične kompanije u zadnjih 16 godina. Poznato je da su puške rađene u jednom periodu čak i u Argentini i to u više konfiguracija.
A da cela zavrzlama bude još veća pobrinuli su se ljudi iz Henri Ripiting Armsa (HRA) koji su pušku preimenovali u US Survival Rifle. Pomenuti proizvođač, najpoznatiji po polužnim repetirkama kod nas poznatijim kao „vinčesterke“ je 1997. godine otkupio prava na proizvodnju i do današnjeg dana ih proizvodi.
Kao što vidite, lista proizvođača koji su pokušavali da Stonerovu konstrukciju ponude na tržištu je prilično duga i ne baš uvek najjasnija. Većina od pomenutih ima određene zasluge, dobre ili loše. Na primer, Armalajt je zaslužan za razvoj koncepta i proizvode solidnog kvaliteta. Čarter i Survajval Arms su se svojski potrudili da od razumno pouzdane malokalibarske poluautomatske puškice naprave oružje koje ima više zastoja nego beogradski saobraćaj „u špicu“ sa sve radovima na putnim komunikacijama i izmenjenim trasama saobraćaja. Slobodno se može reći da su oni zaslužni za rđavu reputaciju. Čak i mnogi od domaćih poznavalaca oružja pri pomenu AR-7 odmah prvo spomenu nepouzdanost oružja kroz svoje iskustvo sa modelima koji su rađeni u Čarteru.

I na kraju, tu je Henri (HRA). Oni su posle određenih inžinjerskih preinaka uspeli da dobiju proizvod kakav je trebao da bude od samog početka. Najznačajnija vizuelna izmena je vezana za kundak. Originalno je rađen od glatkog fiberglasa i to u crnoj, zelenoj i nekakvoj psihodeličnoj „maskirnoj“ smeđoj boji. Njihov kundak je bio delimično ispunjen stiroporom što je omogućavalo da spakovano oružje pluta. U HRA su se odlučili za crnu mat plastiku sa znatno hrapavijom teksturom i čekiranim rukohvatom, što je pozitivna osobina ako koristite oružje sa znojnim rukama. Unutrašnjost kundaka je takođe redizajnirana, pa je moguće smestiti i više municije, što je dobrodošla izmena.
Dalje, cev kod originalnog dizajna je imala čelični umetak u kućištu od aluminijumske legure. Ovo rešenje može da izazove određene probleme iako je u vreme nastanka bilo izuzetno napredno i forsirano od samog Judžina Stonera na nekoliko projekata. Jedni su kopirali ovo rešenje, drugi su izrađivali normalne cevi, dok su se u HRA odlučili za čelični umetak u plastičnoj oblozi. Na ovaj način je rešen problem sa potencijalnim rđanjem izazvan strujama koje se mogu javiti između dva različita metala. Osim toga, kod plastike ne može ni da se oljušti boja, a i cena je povoljnija. Prednji nišan se može bočno pomerati i sada ima širok plastični narandžasti umetak koji prosto „vuče“ oko prema sebi. Ovo je daleko bolje rešenje nego tanka mušica koju je originalno koristio Armalajt. Dalje, na gornjem delu sanduka je smeštena šina za montažu različitih tipova optičkih nišana. Ipak, najveća i najznačajnija izmena koja je izvedena je vezana za sistem hranjenja, tačnije okvir, koji i jeste bio najzaslužniji za nepouzdan rad.
Ovde ćemo detaljno opisati modele iz savremene produkcije, odnosno one koje pravi Henri Ripiting Arms. Na prvom mestu tu je cev koja koristi pomenutu kombinaciju plastične obloge i čeličnog umetka. Umetak je tu da radi ono što i jeste posao svake cevi, da se u njoj izvrši opaljenje, usmeri i zarotira zrno. Plastična obloga treba da prvenstveno ukruti ceo sistem tako da se dobija manje rasturanje pogodaka ali i mehanički ojača da ne bi došlo do krivljenja. Ovakve kombinacije imaju smisla kod oružja gde je potrebno oboriti masu i cenu do krajnosti a da sistem ne trpi značajne posledice. Cev koristi standardni korak od 1:16 inča i identične je dužine, odnosno 16 inča (oko 41 cm) zbog američke zakonske regulative. Lično mislim da je to sa praktične strane nepotrebno duga cev i da bi sa nekom kraćom za 10 do 15cm i sa bržim žlebljenjem dobili oružje zgodnije za rukovanje i praktično identičnih performansi sa stanovišta terminalne balistike. Ipak, zakon je zakon i mora se poštovati. Na spoljne, gornje strane cevi, kod ležišta za metak se nalazi neka vrsta osigurača/čivije čiji je zadatak da obezbedi pravilno pozicioniranje cevi u sanduku prilikom montaže. Ne zaboravite, ako imate relativno velik zazor između cevi i sanduka te se cev šeta levo desno, to možda neće uticati na pouzdan rad, ali će defitivno uticati na promenu srednjeg pogotka ili u još gorem slučaju, do drastičnog širenja grupe.

Sanduk je od mašinski obrađenog odlivka aluminijumske legure visokog kvaliteta. Veza između cevi i sanduka je navojna, pomoću posebnog aluminijumskog prsten koji slobodno šeta duž cevi kada nije navijen na sanduk. Na samom navoju postoji precizno urezan žleb kroz koji prolazi ranije pomenuta čivija na cevi. Kada se cev ubaci u ležište u sanduku, dovoljno je prstima pritegnuti prsten. Savetujemo da pri toj operaciji ne koristite snagu međeda sa Romanije, kao i to da se trudite da uvek koristite istu silu prilikom stezanja. Pri tome vam može pomoći ženski lak za nokte, ukoliko ne želite da urezujete crtice na prstenu i sanduku.
Sa gornje strane se nalazi Viverova šina za montažu različitih optičkih pomagala. Ipak, ukoliko montirate optički nišan, treba da vam bude jasno da ćete ga morati skidati svaki put ukoliko želite da sanduk spakujete u kundak. Ponovnim vraćanjem menjate sliku pogodaka pa je neophodna ponovna rektifikacija. Zato preporučujemo da ili isključivo koristite postojeće mehaničke nišane ili da jednom postavljen sanduk sa optikom ne skidate, te da eventualno skidate samo cev radi kompaktnosti pri nošenju, mada i ovo treba izbegavati što je više moguće.
Zadnji nišan je jednostavni diopter, podesiv po visini. U pitanju je obična čelična pločica sa dva naspramno izbušena diopterska otvora na krajevima i uzdužnim otvorom na sredini. Preko vijka koji prolazi kroz pločicu nišana i uvrće se u zadnji kraj sanduka, možete da birate veličinu otvora, ali i da podesite visina pogotka po potrebi.
Na desnoj strani, ispod zadnjeg nišana je poluga kočnice. Njenim pomeranjem unazad se blokira okidač, što je često primenjivano rešenje koje pruža brzu i jednostavnu manipulaciju.

Sa donje strane sanduka, na uobičajenom mestu je smešten otvor za okvire. Oni se u uvodniku fiksiraju pomoću poluge koja se nalazi leve prednje strane štitnika okidača.
Henri isporučuje osmometne okvire uz svoju pušku, ali odvojeno nudi i petometne, dok su pre proizvođeni i oni sa kapacitetom 10, 15 ili čak 25 metaka. Okviri između različitih proizvođača su izmenjivi ali sa promenjivim uspehom. Inače, jedan od glavnih krivaca za nepouzdanost starijih modela su upravo okviri. Kao prvo, rampa za hranjenje je sastavni deo okvira a ne cevi ili sanduka, što je uobičajeno kod drugog oružja. Deformacijom iste kao i usana, normalno je da će doći do zastoja. Kada uz sve to dodate činjenicu da oružje koristi metak 22 LR sa svojim ivičnim paljenjem, olovnim zrnom, pa još ako je ravnog a ne oblog vrha… Eto vam savršenog recepta za probleme kod poluautomatskog oružja. U HRA su uspešno rešili ovaj problem, između ostalog i pomoću posebne žice/opruge koja se kreće duž utora na telu magacina. Tako se metak pravilno pozicionira u položaj za hranjenje.

Princip rada AR-7 je vrlo jednostavan, odnosno govorimo o zatvorenom slobodnom zatvaraču. Izrađen je od ugljičnog čelika, zaštićen teflonom. Sa desne strane se nalazi ručica koja se može uvući u telo zatvarača, što je od značaja prilikom pakovanja sanduka u kundak. Za kontrolu malokalibarskog metka i vraćanje zatvarača u prvobitni položaj se brinu dve kompresione opruge i njena vođica.
Sam okidač ne spada u remek delo puškarskog zanata, ali je daleko od baš lošeg. Najpre bi se mogao nazvati adekvatnim a uz malo znanja, dobre volje i truda ga je moguće doterati da bude vrlo korektan. Ipak, ovo nije posao baš za svakoga.
Kao što smo rekli, sve delove je moguće spakovati u kundak. Prvobitni kundaci od fiberglasa su povremeno imali sklonost da pucaju na spoju pištoljskog rukohvata i sanduka usled pretezanja vijka koji ih sjedinjuje. U HRA su se odlučili za verziju od crne ABS plastike, ali postoje i dve maskirne varijante. Sam utor za smeštanje sanduka je izmešten na desnu stranu, odnosno postavljen je ekscentrično. Ovo je bilo neophodno da bi se dobio potreban prostor za smeštanje delova oružja.
Zahvaljujući tome što postoje unutrašnje komore ispunjene vazduhom, kao i poklopcu dna kundaka koji pristojno dihtuje, moguće je spakovanu pušku baciti u vodu,a da ona ne potone narednih 3 do 5 minuta. Generalno, većini ljudi je ova osobina nebitna. Ipak, pilotima čiji se avion survao u morske plave dubine ili nekom kanuisti kome se čamac prevrnuo, ovo može da bude od životne važnosti. Ukoliko se spoj gumenog poklopca i kundaka dodatno zaštiti, moguće je da sistem pluta i preko pola sata.

U kundaku ima dovoljno mesta da se smesti cev, dva rezervna okvira kapacite 8 metaka i sanduk sa još jednim punim okvirom . Na ovaj način, korisnik uz pušku nosi 24 metka 22 LR. Ukoliko se iskoristi saćasta konstrukcija, moguće je staviti i dodatnih 40-ak, pojedinačno stavljenih metaka, što je već vrlo respektabilna količina municije.
Kao što smo već pomenuli, jedna od najvećih zamerki na AR 7 je bila vezana za pouzdanost. Ipak, inžinjeri iz HRA su uspeli da kroz određene preinake i strožiju kontrolu kvaliteta dobiju pouzdano oružje. Ne na nivou nekog kvalitetno urađenog AK, ali za poluautomatsko oružje na bazi metka 22 LR, pouzdano oružje. Time je rešen i najveći problem konstrukcije. Iako modeli iz savremene produkcije rade bez problema sa običnom municijom, HRA iz predostrožnosti preporučuje da se koristi tzv. high velocity municija, odnosno ona sa većim radnim pritiscima i početnim brzinama.
Što se preciznosti tiče, ako očekujete rezultate kao sa recimo Brnovim modelom 2 ili M-56 iz C. Zastave, odmah da vam kažemo da su ona nerealna. Cev koja se skida i postavlja, prihvatljiv ali ne i posebno dobar okidač i prilično simplifikovani nišani sigurno ne omogućavaju da budete drugi Stevan Pletikosić. Ipak, na 50 metara i sa običnom municijom ćete moći ostvariti grupe od 5-7 cm. Za potrebe lova na Duška Dugouška ili Bambija, ovo je sasvim dovoljno. Ukoliko se koristi probrana municija i neki od optičkih nišana malog uvećanja, grupe je moguće prepoloviti.Puške AR-7 su od samog početka izazvale pažnju ne samo filmskih rekvizitera već i stvarnih “akcionih junaka”. Tako su nastale različite prigušene verzije koje su korišćene u ratovima. Poznato je da je nekoliko različitih, integralno prigušenih verzija korišćeno u Vijetnamskom ratu od strane MACV-SOG. Takođe, u Vojnom muzeju na Kalemegdanu se nalazi jedan primerak prigušenog Čarter Armsovog pištolja Explorer II (pištoljska verzija AR-7) koji je zaplenjen početkom 1992. godine od pripadnika HV-a prilikom neuspešne diverzije na Batinski most.
Sem po masi od svega 1,3 kg i kompaktnosti, AR-7 se ne može ni po čemu drugome nazvati izuzetnim oružjem. Ipak i u svojoj osrednjosti, ona je sasvim dovoljna da odradi svoj osnovni posao, odnosno da bude oružje za preživljavanje. Ako odbacimo sujetu i u potpunosti razumemo koncept, i ako smo sposobni da izvučemo maksimum iz njega, Henrijeva verzija ispunjava ono što bi po autoru puška za preživljavanje trebala da bude. Sem ukoliko ne govorimo o onoj invaziji zombija sa početka priče.

N. Trifunović