Beretta 92 .22LR

Pre oko dve decenije, kada je potpisnik ovih redova tek postao stalni saradnik „Kalibra“, u razgovoru sa jednim od rukovodilaca razvoja domaće oružarske industrije pomenuli smo trend konverzija službenih pištolja. Njegova dugoročna pretpostavka je bila kako će u budućnosti sve manje modela imati konverzione jedinice za municiju .22LR jer dolazi vreme kada će najprisutniji metak za vojne i policijske pištolje 9mm Para – biti smatran nejakim. Tačnije, ranije je zaživela tendencija da se prilikom bazične obuke ljudstva kreće sa oficijalnim oružjem u „punom“ kalibru.
Podsetimo, oko stotinak godina unazad smatralo se uputnim da pripadnici vojske i policije najpre oslobode početnog stresa i predubeđenja tako što je vežbati MK pištoljima. To se prvenstveno odnosi na Sjedinjene Američke Države, gde su brojna službena lica (takođe i civilni korisnici) svoje hice kratkocevnim oružje uputili modelima Colt Woodsman, High Standard, Browning Buckmark, te zaista vanserijskim Ruger Standard ili MkII.

U godinama koje su usledile, praktično svi najznačajniji vojni pištolji su dobili konverzione jedinice za metak .22LR: Parabelum, Kolt 1911, TT33, Valter P38, FN HP, CZ75, Glock… Pošto je sredinom osamdesetih godina prošlog veka doživeo planetarnu popularnost kao službeni pištolj američke vojske, još i više usled holivudskih akcionih filmova, model Beretta 92 se na uskoro na tržištu pojavio sa izmenjivim kompletom navlake, povratne opruge, okvira i cevi kalibra .22LR. Očekivao se tržišni uspeh, sa idejom kako će vojska biti glavna mušterija jer je to još uvek bilo vreme masovno proizvođene i u prodaji lako dostupne jeftinije MK municije. Međutim, to se nije desilo iz navedenih razloga. Čak su i rekreativci u streljanama radije birali da isprobaju pištolje punog kalibra, što se održalo do današnjih dana. Da li je to ispravno ili ne, osvrnućemo se u završnom delu teksta.
Zahvaljujući prijatelju naše revije dr Nikoli Arsiću, bili smo da testiramo jedan pištolj koji samo na prvi pogled izgleda kao dobro znani Beretta 92, a za većinu poznavalaca ove materije je potpuna enigma. Reč je oružju koje spoljašnjim gabaritima odgovara „pravom“, ali pod imenom M9_22LR se krije naprava za vežbanje u zatvorenoj streljani ili rekreativni „plinking“ god gde nađe podesno mesto u prirodi i propisi to dozvoljavaju.

Već pri prvom prihvatu uviđate kako se masa osetno razlikuje od „pravog“ Modela 92, jer na vagi on iskazuje 970 grama, a ovaj malokalibarski novajlija – svega oko 580 grama. Daljim razgledanjem i manipulacijom, primećuje se suštinska razlika jer pištolj M9_22LR ima polimerski ram s rukohvatom (na seriji 92 taj deo je bio od aluminijumske legure), dok je navlaka od durala umesto čelika kod uzora. Čak su i inserti za vođenje navlake u ramu izrađeni od neke nama nepoznate legure, koja ne privlači magnet. Jedino je cev čelična, tek po koji deo mehanizma.
Uskoro smo saznali da se ovaj pištolj proizvodi u nemačkoj firmi „Umarex“, planetarno poznatoj po svojim replikama „pravog“ oružja koje koriste dijabole, BB kuglice ili neletalni metak 9mm P.A.K. umesto bojeve municije. Taj podatak ne treba da čudi manje upućene čitaoce, jer mnoga imena od renomea u svetu oružarstva koriste usluge ove fabrike pri produkciji svojih modela u kalibrima koji je iziskuju bravljenje cevi u navlaku/zatvarač.

Shodno tome, pogađate kako pištolj o kom pišemo funkcioniše po principu slobodnog trzaja zatvarača. Naše prethodno iskustvo sa nekim pištoljima u kalibru .22LR govori kako je optimalna masa navlake između 130 i 170 grama, pod uslovom da se propisno proračuna snaga povratne opruge. Setili smo se i svih problema sa kojim se oko 15 godina susrela grupa domaćih entuzijasta prilikom prepravke domaćeg modela pištolja M57 na (na kraju uspešnu) MK verziju. Posle početnih problema sa pozicijom igle i izvlakača, ugla i nagiba donosača metka u okviru, te pouzdanosti opruge – najveću glavobolju pričinjavala je masa navlake. Na modelu M9_22LR tih problema nema, jer na vagi navlaka iskazuje tačno šest unci (170 grama).
Dalje, gotovo svako malokalibarsko oružje poluautomatskog režima paljbe najčešće radi onoliko pouzdano koliko mu je dobro konstruisan okvir. Metak sa izraženim obodom je uzrok mnogih glavobolja upravo sa okvirima. Vadeći ga iz ovog pištolja, dopalo nam se što je izrađen od čeličnog lima, premda je donosač metka plastični. Pri daljem rasklapanju, uviđa se da cev nema blok bravu kao originalna serija 92, a prema podacima dobijenim od fabrike – nijedan deo (osim korica) nije izmenjiv sa vizuelno sličnim modelima u kalibrima 9x19mm ili .40S&W, što je važno jer uvek postoji rizik pogrešnog sklapanja komponenti.

Ulazimo u opitni tunel i „na suvo“ isprobavamo oružje, gde odmah postaje jasno da su izraženi svi nedostaci koji su krasili „starijeg brata“: prevelika debljina rukohvata, ukupna širina, ravan i predimenzionisan obarač… Međutim, okidanje je sasvim korektno, balans takođe, ništa ne grebucka i škripi unutar mehanizma. Radi poređenja preciznosti, odabrali smo i pravi dragulj u istom kalibru – revolver „Smith&Wesson“ Model 17 sa cevi od šest inča, a bila nam je dostupna municija „Federal“ i „CCI“ standardne polazne brzine. Postavili smo mete na udaljenosti od 15 metara, prvo one od bele hartije kako bismo propratili grupe pogodaka, potom metalne „gongove“ za situaciono gađanje bržim režimom paljbe.

Ciljno smo odabrali dva po svojstvima potpuno raznolika oružja, jer nas je interesovalo u kojoj meri nama nepoznati MK pištolj uopšte može da se meri s rafiniranim revolverom koji se s punim razlogom smatra etalonom preciznosti i ugodnosti upotrebe. Pažljivo smo pregledali da je udarna igla na Bereti još uvek bez oštećenja (standardna rutina nakon „šljockanja“ oružjem ivičnog opaljenja), te ispali prve hice. Stojećim stavom i dvoručnim prihvatom, municijom „Federal“ ispaljujemo kontrolnih pet metaka. Trzaja skoro da nema, prasak blag, čaure ispadaju na isto mesto – sve besprekorno. Prilazimo do mete i uviđamo da su pogoci u grupi od oko 8cm, bez „flajera“. Ohrabreni tim rezultatom, punimo okvir do punog kapaciteta od 15 metaka (proizvode se i oni od 10, za zemlje gde zakon to ograničava), pa se relaksirano prepuštamo ispaljivanju sa praktično istim rezultatima na meti.
Municija „CCI“ sa bakarisanim zrnom je delovala za nijansu jačom, pa smo je koristili za gađanje limenih gongova koji su padali odreda. Rešeni da prvom prlikom isprobamo ovaj pištolj na otvorenom strelištu za „plinking“, ponovili smo postupak koristeći S&W Model 17. Razlika je bila očigledna, jer se ovim revolverom može pogađati na dvostruko većoj udaljenosti, ergonomija i bolji nišani vas naprosto teraju da izvučete ono najbolje od sopstvene streljačke veštine. Međutim, „Smit“ je u tom smislu poput skupocene violine, a „Bereta“ više nalik prvoj akustičnoj gitari koju biste poklonili kakvom tinejdžeru početniku.

Dolazimo do neizbežnog pitanja ko bi trebalo da koristi pištolj „Beretta“ M9_22LR u naše doba i ovakvim uslovima? Možda se neko neće složiti, ali ovom prilikom ćemo se podsetiti prakse iz nekih vremena koja se smatraju srećnim. U sklopu obimne i sadržajne nastave poznavanja streljačkog naoružanja, u nekadašnoj Školi rezervnih oficira pešadije u Bileći postojala je zatvorena streljana sa kino-projektorom. Pre izlaska na gađanje s formacijskim pištoljem ondašnje JNA M57 kalibra 7,62x25mm, polaznici su najpre morali da prođu tipično situaciono vežbanje angažujući „pokretne ciljeve“ na filmskom platnu, koristeći jednometni MK pištolj Drulov. To je imalo smisla, što se kasnije pokazalo kada su mnogi od njih došli u priliku da koriste „prave“ službene pištolje punog formata i kalibra.

Sa druge strane, od kako je ta praksa prekinuta i domaći početnici u uniformi prvi kontakt sa kratkocevnim oružjem imaju koristeći modele CZ99 i (ređe) M57, dešava se nekoliko neželjenih pojava o kojim ne bismo potanko ovom prilikom. Ukoliko dozvolite malo ličnog, čak i vaš novinar nije neki zaljubljenik oružja na municiju s ivičnim paljenjem, pa uvek iznova preporučuje početnicima oružje u kalibrima 7,65x17mm, 9x17mm ili .38 Special. Kako to kažu u Americi: bolje pogoditi cilj metkom .22LR, nego ga promašiti metkom .44 Magnum. U našim uslovima, gotovo da izgledno da nećemo videti ovaj pištolj u posedu građana i streljanama. Ako imamo ZOOM koji omogućava nabavku sportskog kratkocevnog oružja i neograničenu kupovinu municije uz oružni list, za nas karakteristično poimanje nemogućnosti da baš svako nosi pištolj ili revolver – uzrokuje kritike koje nemaju uporište u realnosti. Uz sav napor i dobru nameru, zaista ne vidimo smislen razlog da većina od nas hoda uokolo poput megdandžija na Divljem Zapadu.
Ali, svakako da podržavamo zamisao da udruženja strelaca imaju u svom fundusu raznoliko oružje kojim zainteresovani članovi mogu da isprobaju svoje mogućnosti. Bilo bi mnogo bolje da među njima bude što više dama, jako mladih osoba i drugih početnika. Upravo za te i takve kategorije je idealan pištolj koji smo opisali.
Tekst: Milan Milanović
Foto: Nikola Arsić