Grom sa istoka i zapada

Nešto duže od dve godine smo sprovodili relativno neobično isprobavanje više tehnološki zastarelih vojničkih pušaka iz 20. veka, svesno odlažući poređenje dve koje su (nama), po više osnova, bile najinteresantnije. Ipak, prilikom svakog od tih testova koji su objavljivani u „Kalibru“, koristili smo priliku da sagledamo karakteristike poluautomatskih pušaka nastalih pred Drugi svetski rat u zemljama koje su kasnije trijumfovale u tom sukobu – američke M1 Garand i sovjetske SVT40.

O ovim puškama je ispisano toliko sadržajnih i istoriografski detaljnih tekstova, da ovom prilikom nema potrebe da nanovo opisujemo konstrukcioni razvoj oba modela. Još pre više od deset godina je potpisnik ovih redova u našoj reviji, objavio opširne članke s podacima o karakteristikama i borbenoj upotrebi obe puške, a naknadno smo periodično upoređivali neke njihove osobenosti kako bismo stvorili realniju sliku, zašto se jedna smatra rodonačelnikom savremenog pešadijskog naoružanja, a druga samo značajnim oružjem svoje epohe?

Efikasnost u ratnom okruženju

Kao što to kod nas uobičajeno biva, lične sklonosti ka određenoj naciji ili ideologiji neretko uzrokuju krajnju subjektivnost u proceni, pa i anegdotske sadržaje. Prilikom jednog od pomenutih testiranja raznolikih „pešadijskih alatki“, među nama se zadesio i samoproklamovani autoritet na tom planu, koji je našao za shodno da generalizuje koja je puška kvalitetnija: „Ova ruska ima radlovano dugme za deblokadu bajoneta, za toliko je i bolja!“. U stilu Ilije Čvorovića – gde ima bolji auto od Moskviča… Šalu na stranu, zahvaljujući prijateljima iz užičkog „Prvog partizana“, bili smo u prilici da u više navrata ispitujemo odlično očuvane puške M1 i SVT40, imajući na raspolaganju dovoljne količine savremene, ali i originalne ratne municije u oba kalibra. Osim toga, pomno su analizirana dokumentovana svedočenja neposrednih korisnika ovih pušaka u najzahtevnijim borbenim situacijama, procenti rashodovanja usled funkcionalnih oštećenja, te efikasnost u ekstremnim ratnim uslovima. Naravno, trudićemo se da izbegnemo bilo kakvo donošenje konačnih ocena, jer je to već učinjeno samom evolucijom pešadijskog vatrenog naoružanja u svoje doba.

Posebno naglašavamo kako smo prilikom isprobavanja svojstava oružja, ciljno odabrali dva strelca sitnije telesne konstitucije (oko 170 cm visine) koji su približni „gabaritima“ vojnika koji su koristili oružje u doba nastanka. Interesantno je u kojoj meri se pri razvoju savremenog pešadijskog naoružanja u novom veku vodi računa da jurišne puške budu što kraće, iako su korisnici sve krupniji. Naši preci su očigledno bili od drugačijeg materijala. Krenuli smo najpre od sovjetske puške, jer upravo pri prvom vizuelnom kontaktu deluje predugačko i nezgrapno. Poznato je kako se vojni vrh SSSR tridesetih godina 20. veka predano posvetio zameni uveliko anahronih repetirki Mosin-Nagan 1891/30, a domaći konstruktori su bili toliko napredni, da je prvobitno odabrano rešenje bila – automatska puška. Time je doslovno preskočen jedan korak u tehnološkom napretku, jer se od brzometki odmah pristupilo usvajanju oružja s mogućnošću rafalne paljbe. Nakon eksperimentalnog Avtomata Fedorova iz 1916, kao i ne naročito uspešne AVS36, renomirani stručnjak Fedor Tokarev je svojim modelom SVT38 uspeo da zadovolji kriterijume koje je postavio sovjetski vojni vrh.

Respekt i posle toliko decenija

Treba biti do kraja objektivan, pa naglasiti kako je Tokarev u samom startu imao vrlo težak zadatak, jer je novo oružje moralo da se bazira na standardnom metku 7,62x54R, koji je usled oblika čaure, prilično nezgrapan za oružje koje koristi izmenljivi okvir. Dalje, rigorozni TT zahtevi da poluautomatska puška ne sme svojim ukupnim merama da prevaziđe postojeću formacijsku repetirku 1891/30, uzrokovali su da SVT38 postane oružje izuzetno tankog i izduženog kundaka, jer uštede na masi nije smelo da bude u čeličnom sklopu. Trupna ispitivanja su iznela na videlo određene nedostatke, pa je izmenjeni model SVT40 definitivno usvojen u naoružanje, s planom da u narednom periodu zameni oko jedne trećine postojećih petometki Mosin. Da SSSR nije uskoro doživeo napad Nemačke i u početnoj fazi rata se suočio s možda najvećom vojnom katastrofom svih vremena – najverovatnije bi SVT40 bila dalje unapređivana, otklonjene mane i upravo ta puška bi poslužila kao polazna osnova za dalji razvoj sovjetskog pešadijskog naoružanja. Međutim, nadrealno veliki gubici u ljudstvu i tehnici tokom leta 1941, kao i intenzitet borbi po teškom terenu, doprineli su da Crvena armija izgubi mnoštvo ovih pušaka. Složen tehnološki proces izrade, nedostatak vremena i formiranje novih jedinica neobučenim ljudstvom, nalagali su masovnu proizvodnju manje zahtevnijih „mosinki“ i automata PPŠ41. Poznato je da su nemačke jedinice koristile svaki dostupni zaplenjeni primerak SVT40, pa je čak Vafenampt kasnije usvojio u naoružanje i domaću vrlo sličnu konstrukciju Gewehr 43. Kako je rat odmicao, sve manje SVT40 se nalazilo u borbenoj upotrebi, jer ove puške, jednostavno, nisu bile koncipirane za bojišta Istočnog fronta.

Međutim, kada bi se SVT našla u rukama tehnički dobro potkovanog korisnika i uz adekvatnu upotrebu – bilo je to i te kako moćno i ubitačno oružje. Mogućnost brzog prenosa paljbe na više ciljeva zaredom, solidna tačnost pogotka na uobičajenim daljinama brišućeg dometa, ali i snaga metka – obezbedili su vintovki zasluženu slavu vrlo dobre bojne puške. Pri svakom kontaktu s njom, korisnici i u naše doba iskazuju respekt, jer je u pitanju puška koja nimalo ne deluje kao da je izrađena u Sovjetskom savezu. Dok je ostalo pešadijsko naoružanje tog porekla funkcionalno, ali grubo poput industrijske alatke, u ovom slučaju sve deluje „nemački“ rafinirano.
Prilikom svakog od naših testiranja, učesnici su bili familijarni sa SVT40, jer su komande nalik kasnijem oružju sovjetskog porekla, a ukupna ergonomija je vrlo priručna, s izuzetkom prevelike dužine puške od 1226 mm. Pri manipulaciji i kretanju, delovalo nam je kako bi cev mogla da bude kraća od 625 mm, a i sanduk je prilično predimenzioniran. Kako masa oružja iznosi oko 3,85 kg (zavisno od vrste drveta kundaka), nameće se zaključak da bi puška bila neuporedivo izdržljivija da je u vreme nastanka dozvoljeno ojačanje drvenih i čeličnih delova, čime bi se uvećala masa, ali i otpornost oružja.

Velike razlike

Ovako, vrlo je nelagodno kretati se u zatvorenom prostoru, ali i manevrisati po šumovitim ili predelima obraslim rastinjem, dok vam je SVT40 u rukama. To se posebno moglo zapaziti kada smo je predali na korišćenje onižim strelcima, čija je mobilnost bila na samoj donjoj granici. U ležećem položaju, posebno ako su u pitanju zasede i statični defanzivni položaji – SVT ispoljava niz vrlina. Međutim, konstantni manevar je nemoguća misija. Dalje, interesovalo nas je i koliko na nesmetano funkcionisanje utiču vremenski uslovi i slabije održavanje, pa smo iz dve puške najbržim mogućim režimom paljbe ispaljivali po 50 metaka, potom ih potapali u vodu, ubacivali ispod poklopca sanduka pastu za odmašćivanje ruku, pa ponovili proces. Ova simulacija izlaganja oružja uticaju vode i blata u stvarnoj borbenoj upotrebi, rezultirala je da produkt Fedora Tokareva pouzdano „radi“ i u uslovima zaprljanosti, neuporedivo u odnosu na brojna ultra savremena oružja novog veka.

Ali, kada ovu relikviju Velikog otadžbinskog rata uporedimo sa američkim pandanom – primetno je koliko se te dve puške razlikuju po skoro svim osnovama. Oficijalno usvojena kao United States Rifle, Caliber .30, M1, poluautomatska puška američke vojske je planetarno poznata pod nazivom Garand, prema imenu svog konstruktora. Iako SAD nisu bile autoritativna vojna sila tridesetih godina prošlog veka, a preovladavao je opšteprihvaćeni stav da mladi Amerikanci ne treba u narednom periodu da ponovo idu u prekomorske ratove, tamošnji vojni vrh je bio svestan potencijala sopstvene industrije i uskoro se krenulo u realizaciju zamisli, da se skoro kompletan borbeni sastav opremi savremenim oružjem velike vatrene moći. Suprotno sovjetskim rigidnim stavovima koji su limitirali SVT40, američka pragmatičnost je došla do izražaja kada je tokom uporednog testiranja najbolje ocene dobila puška Džona Garanda. Istina, vojska je insistirala da novo oružje bude u unificiranom službenom kalibru .30-06 Springfield, pa je Garand morao da izmeni svoj inicijalni produkt izgrađen oko metka .276. Dobijena je puška koja je ovenčala slavom američke borce širom sveta, jer (nevezano za lične netrpeljivosti) jednostavno nije bilo ni približno tako moćne i jednostavne vojničke „alatke“ na bojnom polju.

Puška M1 se odlikovala izdržljivošću i pouzdanom funkcijom u teškim uslovima, a sve to je uzrokovano robustnom izradom. Ukupna masa, koja varira od 4,3 do 4,6 kilograma u zavisnosti od viskoziteta kundaka, može da na prvi pogled predstavlja nedostatak korisnicima koji su navikli na lakše puške. Takođe, drveni delovi Garanda su predimenzionirani, tako da strelac tankih prstiju jedva stabilno pridržava pušku u stojećem stavu. I oni snažnije konstitucije moraju da se priviknu na vrlo širok potkundak i zamašno opterećenje u težišnoj osi, ali kada se korisnik navikne – puška kao da je sastavni deo organizma. Nije ni čudo što su je vojnici obožavali, a u godinama nakon završetka Drugog svetskog rata, mnoštvo država je uvrstilo u naoružanje (čak je i Jugoslavija polovinom pedesetih godina 20. veka razmatrala mogućnost otkupa licencne proizvodnje sistema M1 u kalibru 7,9×57 sa odvojivim okvirom kapaciteta 20 metaka, nalik italijanskom rešenju BM59).

Uživanje u svakom novom testu

Dakle, kada se strelac srodi sa ovom „amerikankom“ i specifičnostima njene upotrebe – jasno je zašto modifikovane verzije i do današnjeg vremena opstaju u vojnoj upotrebi (varijacije puške M14 i M21 u američkoj vojsci). Simulirali smo kretanje vojnika u uslovima skučenog manevarskog prostora (magacin pretrpan sanducima, rasutom opremom, vitrinama i soškama), tako što je test-strelac u pognutom položaju pretrčavao zadate razdaljine, zauzimao raznorodne stavove i angažovao zaklonjene mete. Čak i oni fizički najslabiji su posle izvesnog vremena s lakoćom manipulisali Garandom, dok je SVT u rukama bila približnija koplju. Takođe, pregledni diopterski nišani pružaju odličan otvoreni pregled ciljeva u vidnom polju.

U smislu pouzdanosti i izdržljivosti, SVT40 je poput M16 u Vijetnamskom ratu – rafinirano oružje koje traži pedantnog obučenog korisnika, striktno održavanje i sezonska maziva, a najbolje rezultate postiže kvalitetnom municijom. U tom smislu, M1 je kao AK47 u isto doba, pa ne čudi da je pokojni Mihail Kalašnikov upravo od nje „pozajmio“ određena funkcionalna rešenja. To se videlo i kada smo američku pušku izlagali unosu guste paste u sklop mehanizma, odnosno potapali u vodu nakon ispaljenih 6 klipsova po 8 metaka, u brzom režimu paljbe. Rotacioni zatvarač na dugom nosaču, tolerancije zazora i kontaktnih površina, te krupni delovi prouzrokuju pouzdanost u radu koja izaziva totalno uvažavanje. Nevezano od toga, potpuno oprečno brojnim poznavaocima materije koji nipodaštavaju vrednost jedne ili druge puške – obe su izvanredna oružja namenjena upotrebi u realnim borbenim uslovima. To su i dokazale u najvećem sukobu ikada vođenom. Samo zahvaljujući američkoj fleksibilnosti prilikom razvoja i činjenici da su SAD kasnije ušle u rat vođen van američke teritorije, SVT40 se po nekima smatra neuspelom, a M1 glorifikuje. Naravno, američko rešenje je jedno od najuspelijih vojničkih oružja svih vremena, ali uvek treba imati na umu da je još u završnoj godini Drugog svetskog rata SSSR počeo da proizvodi pušku SKS koja je bila još uspelije rešenje, a nedugo zatim i neponovljivi AK47. Ovo su kvalitetna i značajna oružja dve najveće svetske sile u svoje doba, stoga je uživanje svaki put kada smo u prilici da ih nanovo isprobamo.

Provera u borbi

Preciznost obe puške je vrlo dobra u „laboratorijskim“ uslovima koji se obično organizuju u opitnom tunelu ili na uređenom strelištu. Doduše, Garand M1 ima krajnje dopadljive bočne točkiće za podešavanje tačnosti pogotka, ali i SVT40 je takođe više nego upotrebljiva do daljine od 200 m.

Ma koliko deklarativni podaci o puškama kreiranim oko municije punog formata (7,62×54, .30-06, .303, 7,9×52) ukazivali kako se sasređenom vatrom više strelaca najbolji rezultati postižu do daljina od 400 m – nemojte s punom sigurnošću gledati u podeoke zadnjih nišana koji su gradirani do ili čak preko hiljadu metara udaljenosti do cilja. To se najtačnije moglo proveriti u borbenoj upotrebi, jer su obe puške bile u izvesnoj količini opremane optičkim nišanima i korišćene u snajperske namene. Nijedna nije mogla da se okarakteriše uspešnom, pogotovo ne u poređenju s repetirkama u istom kalibru, jer jednostavno – nisu imale zadovoljavajuće malo rasturanje pogodaka na daljinama preko 200 m.

Tekst i snimci: Milan MILANOVIĆ